Пише Дејан Бешовић

Благојевић биљежи Ипак, заједничко за сва виђења јесте чињеница да се тек након османских освајања јавља племенска организација каква се познаје на простору данашње Црне Горе.Што се тиче настанка племенске организације конкретно код Васојевића, постоје неке нејасноће. Васојевићи се као род, односно група људи, спомињу у млетачким и османским изворима током 15 .века, али остају непознате информације о организацији њихове тадашње заједнице.Оно што је ипак видљиво јесте да се племенска организација јављала око јасног језгра – споменутог рода, који се касније проширио, и по томе су сличнији Бјелопавлићима него Кучима, код којих је племе формирано стапањем више родова.Васојевићи се први пут спомињу у млетачким, дубровачким и османским изворима из 15. века. Као што је речено, тада су споменути само као род, али остаје нејасно одакле је тај род потекао, односно да ли је староседелачки на том подручју или је однекуд дошао.

Конкретно, први помен Васојевића се може наћи у тужби Дубровчанина Брајана Проданића која је поднијета дубровачком суду. У њој он наводи да су му 60 горштака Бјелопавлића, Пипера, али и Васојевића, убили његовог брата и опљачкали робу. Тада су они били у близини Лијеве Ријеке, тачније ка Медуну у Кучима, и нису се иселили на друге споменуте просторе ка Полимљу. Тада се спомиње да у тој области станују са Пиперима.Ипак, ово је довело до забуне поједине историчаре да помисле да је управо Медун у Кучима било сједиште Васојевића, за шта не постоје докази, већ извори напомињу управо да се радило о Лијевој Ријеци. Такође, у уговору из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом Горње Зете који је прихватио његову управу, којим је народ тражио да им се не доводи католичко свештенство већ остави православно, спомињу се нека друга српска племена, попут управо Пипера и Куча, али не и Васојевићи, који се тада још увек нису значајније формирали као заједница, за разлику од других споменутих.

Поводом поринекла, постоје више погледа. Према устаљеном предању, Васојевићи су на тај простор дошли из Херцеговине и да им је један од даљих предака био Аранђел. Ово предање је интересантно зато што се у Херцеговини, и то конкретно у околини Фоче, налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живио у вријеме Сандаља Хранића почетком 15. вијека. Такође, још 1284. године се у дубровачким списима спомиње Михаило Васољевић, који је живио у месту Уберт у Хуму, недалеко од Љубмира. Остаје нејасно да ли је он у некој вези са Васојевићима.Теза да су Васојевићи дошли из Херцеговине, у споменуте крајеве Брда, те да су и ове личности управо везане за Васојевиће, овим добија на значају. Генетичка истраживања су суштински и потврдила ову тезу, јер се испоставило да род Васојевића, око којег се формирало племе и који чини готово цијело племе, има генетске сроднике у православним Бобанима у Попову пољу који славе Светог великомученика Георгија (Ђурђевдан), као и одређеним старосједјелачким братствима у околини Невесиња, те даље сродство са неким православним братствима која славе Часне Вериге Апостола Петра и чија је матица код Мркоњић Града. У сваком случају, према изворима из тог периода, јасно је да су Васојевићи у Зети још од помена из15. винека, носиоци српског идентитета и православне вјероисповести.Такође, одређена друга предања о заједничким прецима Васојевића и других српских племена, а у неким верзијама и албанских, су оборена.

Током 25. века ове крајеви постепено освајају Османлије. Из Османских дефтера 1485. и 1497. године, у Ријечици (тадашња Лијева Ријека), као и у већини мјеста гдје су живјела српска племена, у Брдима, сем код Куча, забиљежена су готово искључиво Српско- хришћанска имена која су везана за православце, што иде јасно у прилог о православној вјери у овим крајевима.Такође, из њих се види и да су простори Полимља исто били већински православни. Простор Полимља је прије тога насељавало српско православно становништво, и био је један од истакнутијих простора који се налазио усред српских држава. Ту се налазе и значајни манастири Српске православне цркве, попут манастира Ђурђеви Ступови код Берана, из 1213. године. Свети Сава је на овом простору установио Будимљанску Епископију.Тада се Васојевићи још увинек нису масовније иселили у ову област. Ово остаје случај и почетком 17. вијека. Године 1614., Которанин Маријан Болица (Mariano Bolizza) прави свој извештај за Млетачку републику, у који даје опис простора данашње Црне Горе. Тада у Брдима он наводи одвојено српска и албанска племена, са детаљима о вјери и броју наоружаних припадника сваког племена. Такође, он наводи Васојевиће као српско православно племе којих нема много, и којима командују Никола Оташев и Лале Бојов.Били су доста малобројнији од осталих племена, попут Пипера и Куча, те постаје донекле јасно зашто нису спомињани у претходним периодима. Додатно, из тог извештаја се види да је Будимље још увинек било насељено многобројним српским православним становништвом, и гдје је град Плав имао богате припаднике православних Срба ,који бијаху махом бољари „. 

                              ( наставиће се )