Пише Пише: Дејан Бешовић

Но после свега овога морамо најзад признати, да су ово нагађања и да се не може рећи ништа поуздано о томе у колико има истине у братоношком предању о „Братовом“ поријеклу од владалачке породице Бранковића.

Ваља још само нагласити, да су у овом предању несумњиво комбиновани елементи неког старијег предања с онима из другог, новијег. »Брато“ је деминутив од имена, којим се могао звати праотац најстаријих Братоножића, т. ј. онога браства или племена, које је дало име цијелом предјелу. Предање о томе „Брату“ могло се држати до оног времена, кад су се потомци досељених Бранковића намножили у моћно браство и постали главним представницима цијелог братоношског племена. Да би себе још боље представили као прве и једине Братоножиће, они су истакли »Брата“ нао свога претка. Уосталом могли су они и без икаквог предања о старинском Брату доћи на мисао, да свога претка назову именом или надимком „Брато“.

Од »Брата“ има данас четри браства, која су се овако разродила. ,,Братом се родио у селу Змијиште али се после преселио у Вилац. Ту је имао синове Павла и Ника. Од Павла је браство Чађеновићи, којем је старо сједиште у селу Кисјелици, али се досад цијело изузевши једну породицу преселило у Брскут. Други син »Братов«, Нико, имао је два сина: Љума и Лаза. Од Љума је данашње браство Своштичани, а Лазо Ников је имао сина Вучету. Вучета је пак родио два сина: Прога (Прогона) и Баља. Ова су се двојица подијелила: Прого је прешао у Клопот и од њега је данашње браство Прогоновићи, а Баљо остане у Виоцу(Вилац ) и од њега је данашње главно и највеће братоношко браство Баљевићи, које се разродило на више родова и раширило се на сва села Пелева Бријега и још у Поткрш, у Бољесестру, у Видачицу а приличан број у Брскут.

Прву групу »Братових“ потомака чине дакле Чађеновићи, којих има 1 породица у Кисјелици и 20 породица у Брскуту, и уз њих Ђурићи (3 породице . на Пелевом Бријегу а недавно одсељених у Подгорицу, у Загарач и у Крњице у Зети). Друга су група Своштичани, Љумови потомци, воји се таво зову по овоме селу Своштици, у коме и данас сви станују. Дијеле се на два главна »трбуха“: Велимировиће и Станковиће. Велимировићи опет имају два „трбушчића“ или »трбушка«: Бешовиће , Љаковиће, а тако исто и Станковићи: Радошевиће и Станишиће. Сеоштичана има у Сеоштици 35 породица. Одсељени су: 3 породице у Србији (1 у »Карановац«, дакле у Краљево, 2 »у добитак«, т. ј. у Нове Крајеве), 3 пор. у Зету, 2 у Подгорицу, 1 у Загорич код Подгорице, 1 у Заград у Бихору (у Васојевићима) и 2 породице у Лелићу код Ваљева од којих се онда гранају на два подбратства Велимировиће и Радосављевиће . Трећа су трупа Прогоновићи, које зову Клопоћанима по њихову главном селу Клопоту. Они су се овако разгранали. Њихов предак Прого (Прогон) Вучетин је имао три сина: Раслава, Дармана и Ђуку, са којима је, пошто се са братом Баљем подијелио, отишао (предигао) из Виоца у Клопот. Раслав Прогов је имао два сина: Јована и Стамата. Јован Раславов је имао такође два сина: Јанка и Ђуришу. Јанко Јованов је пак родио пет синова: Пренташа, Павића, Батрића, Томаша и Јована. Пренташ Јанков је имао синове: Тошка и Љака. Тошко Пренташев се одселио у Брскут и од њега су тамо Јанковићи на Лазима. Љако Пренташев је имао сина Радоша, а Радош синове: Грују, Илију и Петра, од којих су данашњи: Грујићи (10 породица у Клопоту, 1 под Горицом, 1 у Подгорици и 6 у Србији), Илићи (4 пород., све у Клопоту) и Петровићи (5 породица све у Клопоту). Од Павића Јанкова су Вучелићи (3 породицњ у Клопоту, 1 породица у Загоричу, 1 у Брскуту, 1 у Подгорици и 2 у Васојевићској Нахији). Батрић Јанков је прешао у Брскут и од њега су тамо Тољевићи. Од Томаша Јанкова су Кековићи у Клопоту (5 породица ). У Братоножићима има опште познато предање, по коме би овај Томаш Јанков био предак владалачке породице Обреновића у Србији. Причају, да се Томашев син Радоје био најпре преселио у Брскут и пошто тамо у завади убије једног Брскућанина (неки веле: брата), побегне у Бијело Поље или у Беране. Тамо опет убије Турчина, што му је убио козу. Неки веле, да је због тога погинуо а други кажу да је умро на путу за Србију. Главно је, да му жена са три малолетна сина за које кажу, да су се звали: Милош, Јован и Јеврем дође у Србију, где је најпре служила а затим се преуда за Обрена, коме доведе и своје синове. И ти су синови, веле Братоножићи, доцнији Обреновићи. Према досадашњим испитивањима ово се предање ничим не потврђује, јер се тачно зна, да је отац Милоша, Јована и Јеврема, доцнијих Обреновића, био Тодор Михајловић из Средње Добриње у округу ужичком (види Милићевића »Споменик“, стр. 471). Којим је поводом ово предање постало, нико сада не зна. Али оно свакако није сасвим измишљено. До тога Радоја Томашева, за чију жену говоре , да се са синовима преселила у Србију, има 6 седам пасова (као што нам показује и напријед наведени преглед за пасове Грујића- Прогоновића), а то чини најмање 170 до 180 година. Предање се дакле односи на пресељење, које је било још у првој четвртини 18. вијека и према томе се не може никако тицати Милоша н његове браће, који су се родили тек после 1780. године. Али се оно може односити на њихове арвихе, па је можда касније пренијето на њих као познате историјске личности.Од најмлађег сина Јанковог, Јована, који се преселио у Брскут, постало је брскутско браство Марнићи. Ђуриша, син Јована Раславова, имао је сина Шака, од кога су садашњи Шаковићи и то; 2 породице у Клопоту, 1 у Брскуту, 6 у Загоричу и око 10 породица у Колашину (потароком) где ое зову Палибрци.

Од Стамата, сина Раслава Прогова, потомци су сви сад у Брскуту и дијеле се на Секуловиће (Симовиће), Нововиће и Шајиновиће (Ракетиће, Лукиће и Ћетковиће). Потомци од два млађа Прогова сина, од Дармана и од Ђуке, сви су се преселили у Брскут и од њих су тамошњи Дармановићи и Ђукићи. Од ових Ђукића су мухамеданци Шајиновићи у Гусињу.Четврту и највећу групу »Братових“ потомака чине Баљевићи (Балевићи) од Баља, брата Прогова. Многи казују, да је Баљо (или Ваље, Бале) имао четири сина; Радоњу, Рајича, Банка и Челебију, док неки тврде, да су његови синови били само Радоња и Рајич, а за Банка и Челебију кажу, да оу били Баљеви стричеви, т.ј. браћа његова оца, Вучете. Ово је друго предање забележио и Петар Мајић. Ми ћемо пак узети оно прво, у коме се већина приповедача слажу. Радоња Баљев је имао два сина: Станоја и Вуја. Станоје Радоњин је имао сина Свештеника Пеја, који је као што знамо, по предању добио од султана војводство. Од Пеја су данашњи Пелевчани, који се дијеле на четири рода: два се презивају по Пејовим синовима, Премовићи и Тошковићи (ови други: 20 породица и 2 у Брскуту), а два по Пејовим унуцима: Павићевићи (6 породица и 2 у Зети а 4 у Србији) и Станишићи (8 породица у Подгорици .и 7 у Србији) (Војвода Марко Миљанов саопштава мало друкчије податке. Он каже, да је Пејо имао четири сина: Оташа, Тошка, Мантјаша н Станншу. Од њих су четири браства! Премовићи од Оташева сина Према; Тошковићи од Тошка Пејова; Павићевићи од Матијашева снна Павића; Станишићи од Станнше Пејова).Први од ових родова, Премовићи, дијели се по Премовим унуцима на: Вељовиће (којих има 8 породица на Пелевом Бријегу, 5 у Србији и 1 у Загоричу), Тодоровиће (6 породица .), Дмитровиће (6 породица . на Пелевом Бријегу и 2 у Србији) и Чубрановиће (8 породица. и 1 у Загоричу а 3 у Србији. Премовића има пресељених и у Васојевићима у Турској, у селу Беранима (Б. Лалевић и И. Протић »Васојевићи у турској граници”, стр. 721) и у селу Заостру (ibid, с. 725′.) Од Рајича Баљева је 31 породица данашњих Виочана т.ј. становника села Виоца), који се дијеле на Бранковиће (Гилиће; 7 породица и 2 у Подгорици), Видиће (7 породица), Чолиће (4 породице и 2 у Србији), Ђелевиће (4 пор.), Бајовиће (4 породицд ) и Малевиће (Ђурићи: 5 пор. и 1 у Зети. За Банка Баљева кажу, да је пошао с Јанком Угричићем у Далмацију, кад се Јанко враћао са Косова и настанио се у ГорскеКотаре. Мисле, да се од њега разродила чувена породица Цмиљанића (ово је забележио Петар Мајић). У овом је предању можда очувана успомена на одсељење тога Банка или његовог рода у вријеме угарских похода на Турке у Босни у 16. вијеку, јер је Банко живио прије 13 до 14 пасова, дакле прије 350 и више година. Од Челебије Баљева је један дио становништва села Поткрша. Најпијре су они становали на земљишту Бунцу преко Мале Ријеке, које им је био дао Војвода Пејо Станојев. Затим су једни од њих прешли прије пет- шест пасова у Поткрш, гдје су им биле стаје-штале, и то су садашњи Бошковићи (2 породиве). Један је пас од тих Баљевића морао због крви бјежати у Подгорицу и тамо се потурчио. Од њега су подгорички мухамеданци Ракићи у садашњем селу Куће Ракића .Један се од тих потурчењака вратио се на своје стаје у Поткрш и поново се покрстио . Звао се Мурат а син му Хасан Муратов. По том се његово потомство у Поткршу и сад презива Муратовићи (3 породице ).

Потомци Вуја Радоњина Баљевића су настањени у селу Кисјелици. Сам се Вујо био настанио у Кисјелици, пошто је одагнао и посдедњи остатак старих Кисјеличана, Јелавиће-Мацуре. Од Вуја су ови садашњи родови: Марковићи (11 породица ,Мијајловићи (Бошковићи, 5 породица) и Балићевићи са три мања трбушка (Вешковићи, 5 породица. и 1 у Брскуту а 5 у Србији, 3 у Коњусима у Васојевићима; Перовићи, 5 породиве. и 2 у Загоричу код Подгорице; Вулићи, 2 породице . и 1 „на Кастићу „у Боки (по забиљешци Петра Мајића).У Кучима, на Безихову,које се данас зове Безјово , има браство Миловићи, поријеклом од братоношких Баљевића (види рад Дејан Бешовић Кучи у прошлости и садашњости , САНУ ,Београд стр. 15). Још да узгред поменемо, да је међу Црногорцима (који се преселише у Русију, био и један од Баљевића (а можда чак још и више из Братоножића), који је тамо написао кратак географско-историјски опис Црне Горе (у 18 тачака) и на крају тога описа потписао: »Јован Стефановић Балевић Албано-Црногорац из Братоножића. У Петрограду 29. јунија 1757. год.« (сравни Драговића поменуту историју, стр. 125).

Да додамо још ово као напомену. Поменути старац Ристо Љаков из Своштице казивао је о гранању »Братова“ потомства мало друкчије. »Брато« је каже, имао синове Павла и Ника. Од Павла су Чађеновићи. А Нико Братов је имао три сина: Љума, Прога и Лаза. Од Љума Никова су Сеоштичани, од Прога Никова су Клопоћани, а Лазо Ников је имао сина Вучету, Вучета Баља а Баље само Рајича и Радоњу. Но сви остали приповједачи међу њима особито стари Свештеник Љубо Мијов Грујић из Клопота и Паун Милетин Дмитровић из Бољесестре казивали су онако, како смо напријед изложили, тврдећи да је само њихово казивање тачно, а да је Ристо Љаков због велике старости (било му је преко 103 године) вијек побркао.Ова четири браства од »Брата« имају сад укупно преко 300 домова (скоро половину од тога броја, 133 породице, чине сами Баљевићи) и када се сјетимо, да у цијелом племену нема више него 708 домова, онда је разумљиво, зашто ови »Братови« потомци сматрају себе за једине представнике братоношког племена, за праве Братоножиће, и на остала, мања браства гледају с презрењем. Они доводе и само име Братоножићи од свога претка „Брата«, али колико има у томе истине, видели смо напријед. Ова тежња, да се име Братоножићи доведе у везу с именом најстаријег претка данашњих главних брастава, јесте свакако и узрок, да се претку заборавило право име а да се истакао или можда измислио овај надимак »Брато«. Могло би се још посумњати, да може бити неко од ових брастава, која се рачунају у „Братово“ потомство, није произишло баш непосредно од тога »Брата«, него од неке споредније гране, па да је у тежњи, да себе представи као праве Братоножиће, намерно унело своје претке међу „Братове“ потомке. Али таквој сумњи тешко да би овдје било мјеста, јер је народно предање до »Брата« тако јасно и поуздано, да му морамо веровати. Осим тога имамо и пример у Кучима, на браству Дрекаловићима, да се заиста од једног човјека у току од 12—13 нараштаја може намножити огромно потомство са тачно одржаном успоменом о гранању на мања браства и родове.Сви »Братови« потомци славе Св. Николу (6/19. децембра) осим Прогоновића, који славе Св. Јована (јесењег, 23. септембра). Кажу , да је Свети Јован био најпре прислужбица свих »Братових“ потомака, па су га послије по заједничком договору узели славити само Прогоновићи, да би се могли с осталим својим саплеменицима узајамно походити о славама. Прво су славили зимског Св. Јована (7/20. јануара), али су се једне зиме, носећи као и увијек из Подгорице вино за славу, били понапијали тако да су се »помели“, т. ј. да их је снег затрпао. Због тога замоле тадашњег владику Руфима Бољевића из Брчела у Црмници, да им одобри, да место зимске славе јесењег Св. Јована. Али они и сад одржавају помен својој старој слави: носе о зимском Св. Јовану у цркву пуње и пале свећу. Заједничка је прислужба свега »Братова“ потомства, као и осталих Братоножића: Св. Петка (26. јула и 14. октобра).

                          ( наставиће се)