Након што су Словенија и Хрватска прогласиле независност од СФРЈ 1991 . Дана 15. октобра 1991. године , представници СДА и ХДЗ били су у Скупштини СР БиХ . Године 1991., надгласавањем посланика СДС-а , неуставно су усвојили Закон о потврђивању суверенитета Републике Босне и Херцеговине. Овим чином, парламентарна већина у парламенту БиХ одлучила је да повуче представнике СР БиХ из рада савезних органа Југославије док се не постигне споразум између свих република које су чиниле СФРЈ.

Након тога, Српска демократска странка је започела оснивање српских аутономних области , а 9. и 10. новембра 1991. године одржала је референдум о оснивању Српске Републике Босне и Херцеговине као саставног динела Југославије. Власти Босне и Херцеговине прогласиле су овај референдум неважећим и пучистичким .

Бриселска декларација о Југославији од 17. децембра 1991. године, заснована на препорукама Међународне арбитражне комисије , којом је предсједавао Француз Роберт Бадинтер , прогласила је распад СФРЈ и позвала тадашње републике да прогласе своју независност до 23. децембра 1991. године. Републике су добиле обећања да ће бити међународно признате до 15. јануара. 1992 .године .

Скупштина босанских Срба је 9. јануара прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину, која је саставни дио Југославије. Дана 15. јануара 1992. године објављен је извештај Бадинтерове арбитражне комисије , у којем је конституисање Босне и Херцеговине као суверене и независне државе условљено само референдумом њених грађана, јер су остали услови из децембарске декларације Европске заједнице били испуњени. Дана 25. јануара 1992. године, парламентарна већина, коју су углавном чинили представници муслимана (Бошњака) и Хрвата, одлучила је да одржи референдум о независности од СФРЈ. Сједница одржана у раним јутарњим часовима била је дуга и бурна. Прије него што је донета одлука о питању референдума, појавиле су се претње политичара СДС-а, који су покушавали да наведу све посланике СРС да напусте седницу.Миро Лазовић, тадашњи посланик у Парламенту Републике Босне и Херцеговине, сведочио је о претњама смрћу које су упућене њему и његовој породици због останка на седници. Након што је већина српских посланика Скупштине БиХ напустила седницу у знак протеста, Парламент БиХ је одлучио да распише референдум. Референдумско питање је гласило:

Да ли сте за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?

Референдум о независности Босне и Херцеговине одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Представници српске демократске странке позвали су припаднике српског народа да бојкотују референдум. У општинама које су биле под контролом Српске демократске странке , која је на сваки начин опструисала одржавање референдума, гласање није могло да се одржи, па су бирачка места отворена у најближим местима гдје су грађани могли да гласају.Караџићев СДС је сугерисао Србима да не учествују на референдуму и поставио је барикаде како гласачке кутије нису могле бити достављене у подручја под њиховом влашћу. Током одржавања референдума постало је јасно да ЈНА није политички неутрална, јер су авиони ЈНА бацали летке којима су позивали бираче да бојкотују референдум. Вјерује се да је већина Срба бојкотовала референдум , мада неки наводе да су сви, и Срби, и Хрвати, и Бошњаци, гласали за независност Босне и Херцеговине. Хиљаде Срба у већим градовима учествовало је на референдуму , а према неким процјенама, најмање 10 % српског становништва изашло је и гласало за референдум. Бирачи који су изашли гласали су „за“ готово једногласно.

Радио-телевизија Републике Српске наводи да је тадашњи законски услов за потврђивање резултата референдума био да на референдуму гласа више од двије трећине грађана (више од 66%), и да исти број гласа потврдно, те да тај услов није испуњен. Српски политички представници прогласили су овај референдум неважећим.Када је Скупштина СР БиХ усвојила декларацију о независности, тадашњи лидер СДС-а Радован Караџић отворено је рекао муслиманском народу да може доћи до рата.Убиство српских сватова у Сарајеву (или убиство старог српског свата Николе Гардовића испред Старе цркве на Башчаршији ) је инцидент који се догодио 1. марта 1992. године . Током српског вјенчања испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву , СФРЈ , припадник Зелених беретки, Рамиз Делалић, звани Ћело, пуцао је у младожењиног оца, Николу Гардовића , и ранио свештеника српске православне цркве , Раденка Миковића , пиштољем . Ово међуетничко убиство догодило се у атмосфери високих тензија због референдума о независности Босне и Херцеговине . Српски медији као један од разлога за почетак ратних сукоба наводе, односно, српску опсаду Сарајева . Израелска Амбасадорка у Београду у то вријеме Јафа Бен Ари( касније ће постати помоћница министра одбране Израела ) запсаће у свом Београдском дневнику : Срби су били у праву .

Након вијести о инциденту на Башчаршији , паравојне формације сарајевских Срба успоставиле су патроле и контролне пунктове, стварајући тензије које ће на крају ескалирати у отворени оружани сукоб између Срба и муслимана.

За убиство Николе Гардовића још нико није одговарао. Рамиз Делалић- Ћело је убијен у Сарајеву 27. јуна 2007. године, око 23:30. Полиција Федерације Босне и Херцеговине саопштила је да је убиство део криминалистичке акције у Сарајеву. Поред Рамиза Делалића, за саучесништво у убиству оптужени су Суад Шабовић и Таиб Торлаковић. Таиб Торлаковић је убијен у пуцњави између криминалаца у Сарајеву, па није присуствовао суђењу, а Суад Шабовић је током суђења био у Италији, и амнестиран је.Хиљаде људи изашло је на улице како би изразило своје незадовољство блокадом Сарајева, која је уследила одмах након проглашења независности Босне и Херцеговине . Тадашња РТВ Сарајево позвала је народ на отворени протест против великосрпске агресије у Босни. Многи људи, без обзира на националност, били су престрављени могућношћу рата и спонтано су изашли на улице. Хиљаде и хиљаде људи је убијено током марта и априла 1992. године . На улицама Сарајева покушали су да сачувају братство и јединство и спрече сукобе. Многи су носили Титове слике и симболе СФРЈ . Протести су трајали недељама. Иако је рат у Босни и Херцеговини био на помолу, већина људи је одбацила ту могућност као илузорну јер су босански народи деценијама живели на истом подручју.Петог априла, око 40.000 људи демонстрирало је испред зграде парламента у Сарајеву против рата у Југославији. Демонстранти су потом ушли у зграду Народне скупштине Босне и Херцеговине , гдје су разговарали о томе како превазићи тренутну кризу и зауставити рат у Босни и Херцеговини. Након дискусије у згради парламента, окупљени грађани једногласно су усвојили декларацију о оснивању Комитета националног спаса БиХ ради очувања безбедности грађана, очувања БиХ, те успостављања нових органа власти путем превремених избора. Од ЈНА је затражено да заштити грађане и њихове животе, обезбеди мир у Сарајеву и разоружа и протера све паравојне формације. Грађани Сарајева су упали у републички парламент, растерали његове посланике и формирали Комитет јавне безбједности са мандатом да распише нове парламентарне изборе на којима би тренутно владајућим „националним“ странкама било забрањено учешће. За председника тог Одбора изабран је „независни“ полицијски службеник Драган Викић ,који се касније придружио Изетбеговићу.

Бошњачка пропаганда предвођена Алијом и Накитом Изетбеговић наредио су да се 24 часа на РТ Сарајеву врти телоп „На демонстранте су пуцали припадници српских паравојних јединица из хотела Холидеј Ин , у којем се налазило седиште Српске демократске странке . 5 људи је погинуло, а 30 је рањено. Међу погинулима су биле студенткиње Суада Дилберовић и Олга Сучић , које се сматрају првим сарајевским жртвама рата у Босни и Херцеговини. Мост Суаде и Олге у Сарајеву назван по њима . Међу рањенима је био и фоторепортер Танјуга Хидајет Делић.Ујутро 2. марта 1992. године, када су објављени резултати референдума, припадници српских паравојних јединица подигли су барикаде на улицама и заузели снајперске положаје недалеко од зграде парламента у Сарајеву. Двадесет четири сата се чинило да је војска преузела власт у Босни и Херцеговини, али хиљаде Сарајлија је изашло на улице да демонстрира и пуч је осујећен. Српски медији су као разлог за војну акцију навели убиство Србина на свадби у Сарајеву претходног дана од стране двојице младих муслимана. Британски историчар Ноел Малколм процењује да је ово убиство „сасвим транспарентно“ искоришћено у пропагандне сврхе . Он подсећа да се „сигурно нико није сјетио да подигне барикаде у Сарајеву као знак протеста против безбројних убистава муслимана и сличних инцидената“. Босанска влада је контролисала центар Сарајева , док су побуњени Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Између 1. и 5. марта, српске паравојне јединице подигле су барикаде у другим босанским градовима Босански Шамац , Дервента , Оџак , укључујући и Босански Брод , око којег су избиле оружане борбе након сукоба са полицијом.Након јавних апела, Радован Караџић и Алија Изетбеговић одржали су састанак 3. марта у штабу ЈНА у центру Сарајева, уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца , након чега су се договорили да ће мјешовите патроле ЈНА и полиције одржавати ред у граду. Међутим, током марта уследили су сукоби и барикаде у босанским градовима. Током марта, руководство СДС-а је завршило формирање „српских општина“ као паралелних органа власти, чак и тамо где СДС није победио на изборима, а извршене су и припреме за одвајање српског кадра из републичког МУП-а који је требало да формира српски МУП. Крајем марта забележене су спорадичне пуцњаве -23. марта у Горажду ; 29. марта у Купресу , Мостару и Дервенти) , тако да су сукоби од почетка априла 1992. године . проширен по целој Босни и Херцеговини.

Земље Европске заједнице признале су Босну и Херцеговину 6. априла 1992. године, када је почела дуготрајна крвава опсада Сарајева .

Српска демократска странка основана је 1990. године . прије првих демократских избора у Босни и Херцеговини као етнички оријентисана странка Срба , на челу са Радованом Караџићем . На изборима 1990. године освојила је 72 посланичка места и формирала коалициону владу са још две националне странке . Та коалиција се распала након распада СФРЈ .СДС се противио одвајању Босне и Херцеговине од Југославије и формирао је уставну Српску Републику Босну и Херцеговину , која ће касније постати Република Српска . Неки од лидера ове странке су оптужени и осуђени за ратне злочине пред Међународним кривичним трибуналом у Хагу Караџић, Плавшић , Брђанин , Бабић и други.7. априла , српски представници су прогласили независност Републике Српске, Босне и Херцеговине. Предсједник БиХ Алија Изетбеговић прогласио је 8. априла ванредно стање у Сарајеву. Министарство унутрашњих послова Босне и Херцеговине поднело је 20. априла 1992. године кривичну пријаву против Радована Караџића због тога што је наведено 6. априла наредио својим добровољцима да пуцају на групу од 700 људи из гомиле мировњака који су се налазили испред зграде Парламента БиХ.

У наредном периоду, рат у Босни и Херцеговини се распламсао свом својом жестином. Упркос невиђеним масовним демонстрацијама свих народа Босне и Херцеговине, почела је крвава оружана борба. Рат је трајао до 1995. године , када је завршен потписивањем Дејтонског мировног споразума .

Након завршетка рата и потписивања Дејтонског споразума , СДС је ослабио у корист нешто умеренијих српских националних партија.На локалним изборима 2012. године, Српска демократска странка је освојила највише гласова од свих српских политичких странака у Босни и Херцеговини.Дејтонски мировни споразум (или једноставно Дејтонски споразум или Дејтон ) је правни споразум парафиран у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон близу Дејтона , Охајо , САД , којим је званично окончан рат у Босни и Херцеговини , који је трајао од 1992. године . до 1995. године . Споразум се посебно бавио будућим административним и уставним уређењем Босне и Херцеговине .Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године . година. Главни учесници су били предсједник БиХ Алија Изетбеговић , предсједник Србије Слободан Милошевић , хрватски предсједник Фрањо Туђман , те главни амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк . Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра . Тренутна административна структура Босне и Херцеговине и састав владе су неки од резултата споразума.

Дејтонски споразум је значајан јер је допринио окончању рата, али је формализовао ратне границе и етничке поделе. Иако је сврха Дејтонског споразума била да се призна чињенично стање на терену, тј. постојање два ентитета , постепено почевши од стварања нових и функционалних институционалних оквира на нивоу Босне и Херцеговине, то се још увек није догодило.Дејтонски споразум је био кулминација шатл дипломатије коју су покренули Ричард Холбрук и његов тим под спонзорством САД . Шатл се састојао од посредничке дипломатије између зараћених страна. Једноставно речено, контакт група шатл дипломатије играла је улогу курира и модератора који су прослеђивали и модерирсали захтеве зараћених страна.Многи темељи и предуслови Дејтонског споразума заправо су почели шатл дипломатијом годину дана прије завршне конференције. Један од најосновнијих принципа на којима је заснован Дејтонски споразум била је подјела Босне и Херцеговине по кључу 51-49 (51% територије Федерацији БиХ и 49% Републици Српској ) о којој је договорила Контакт група.Ипак, упркос многим дјеловима споразума који су се помирили, Дејтонски споразум је дјеловао на помирење и договор о проблематичним питањима, од којих су нека била.Правна и владина поравнања:

-Признање Босне и Херцеговине од стране суседних земаља

-Састав владе

-Подјела власти између државе и ентитета

-Институције

-Гласање и повратак избеглица

-Територијална насеља:

-Статус и самоодржива деблокада Сарајева

-Гораждански коридор

-Посавска територија

-Коридор Брчко

-Западна Славонија

Иако је много тога договорено, Дејтонски споразум је проглашен неуспјешним пола сата прије затварања конференције, јер босанска страна није жељела да прихвати коначно рјешење. Споразум је ипак успио након што је у последњем тренутку донијета одлука да ће арбитража у вези са коридором Брчко бити спроведена касније.У извјесном Дејтону, на ваздухопловној бази у америчкој држави Охајо, одржава се „ Берлински конгрес “. Реприза суђења српском народу; реприза пресуде о његовој тежњи за уједињењем и сопственом државом; понављање сечења граница за српски народ; понављање награђивања српских непријатеља… Сада је наша ситуација поражавајућа и жалосна. Изгубили смо Мостар и Сарајево , два културна центра српског народа преко Дрине. – Добрица Ћосић у књизи Босански рат.

Република Српска етимологију имена темељи на титуларном народу Срба.

На њеном простору кроз историју су постојале многе државе које данас познајемо са придјевом Српска у имену: Српска земља, Српска кнежевина, Српска краљевина, Српска царевина, Српска Босна, Српска деспотовина. У новом вијеку, поред постојања сусједне Србије, која етимологију свог имена темељи на имену истог народа, успостављана је још једна територија са називом истог титуланта: Држава Словенаца, Хрвата и Срба.На простору ове територије касније су настале посебне државе Словенаца и Хрвата, али пола вијека након тога и двије територије трећепоменутог народа, Срба, и то Република Српска Крајина (која више не егзистира) и Република Српска. Прије коначног усвајања имена, Република Српска је првобитно носила име Република српског народа Босне и Херцеговине, затим Српска Република Босна и Херцеговина, да би на крају било предложено и Српска Република, али је ипак усвојено садашње име.Због претјераног истицања њеног пуног имена са префиксом Република, у неким западним гласилима се стекао утисак да Српска и нема скраћено име, па се она у овим медијима скоро искључиво назива пуним именом и то у српској верзији (енгл. Republika Srpska, а не Republic of Srpska или скраћено Srpska).Њени утемељивачи и званични представници ово сматрају потпуно погрешно, а неки интелектуалци и невладине организације покушавају афирмисати и неке нове енглеске кованице за ову територију као нпр. Serpska и Serbland

Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.У августу 1992. преименована је у Република Српска,а Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995. године постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.

Према подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је становало укупно 1.170.342 лица. Резултати пописа из 2013. године показују и то да је у Републици Српској укупан број домаћинстава износио 408.825, а станова 584.261.Република Српска је члан Скупштине европских региона, која пружа подршку регијама у процесу европског проширења и глобализације. Представништва Републике Српске у иностранству доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству. Република Српска има осам представништва у иностранству и то у: Аустрији, Белгији, Грчкој, Израелу, Њемачкој, Русији, САД и Србији.Границе Републике Српске су одређене међународно признатом границом према Републици Србији, Црној Гори и Републици Хрватској и међуентитетском линијом према Федерацији Босне и Херцеговине. Обје су успостављене без поштовања основних принципа разграничења међу народима (етнички, историјски, природно-географски, функционално-економски, војностратешки и др).

У односу на површину своје територије Република Српска има несразмјерно дуге и неправилне границе. Оне су јако издужене и изломљене правећи на појединим мјестима уске појасеве („џепове”) којима се вежу српски простори. Такав најужи и најосетљивији појас је, до издвајања у засебан дистрикт, био онај око града Брчко чија је ширина свега 5 km. Укупна дужина границе Републике Српске износи око 2.170 km, од чега на међуентитетску линију отпада 1.080 km. Ако би територија Републике Српске са површином коју има била у облику круга, укупна дужина њених граница би онда износила свега 561 km. То значи да је коефицијент разуђености границе 3,6 што је ријеткост у свијету и једино би се могла поредити са Чилеом.

Република Српска има атипичан облик територије чији је сјеверни дио издужен у правцу запад—исток, а источни у правцу сјевер—југ. Овакав необичан облик представља отежавајућу околност унутрашње комуникације и економске интеграције међусобно удаљених западних и јужних дијелова Републике.

Република Српска спада у групу континенталних земаља — нема излаз на море, што је карактеристика земаља са неповољним географским положајем. Међутим, за опстанак и развој неке земље није одлучујуће то да ли има или нема излаз на море (нпр. Чешка, Швајцарска, Аустрија и др). Република Српска је смјештена на контакту двију великих природно-географских и друштвено-економских регионалних цјелина — панонске и средоземне. У саобраћајно-географском смислу овакав њен положај има посебан значај, јер је просјецају виталне комуникационе везе. То се првенствено односи на меридијански правац који међусобно повезаним ријечним долинама Босне и Неретве, пресијецајући динарски планински комплекс повезује средњоевропску и средоземну макрорегију. Ништа мањег значаја није нити упоредни правац који повезује Републику Српску са средњобалканским и западноевропским простором. У том погледу је неопходно истаћи важност излаза Републике Српске на ријеку Саву којом се веже на европску ријечну саобраћајницу Рајна—Мајна—Дунав. Дакле, простор Републике Српске представља спону панонског и јадранског басена са једне стране, и западне Европе и средишњег Балкана, с друге стране. Тако детерминисан њен положај у геополитичком смислу има двојак карактер — у мирнодопским приликама он је позитиван, док у ратним условима, нарочито ако се има у виду издуженост и изломљеност граница он постаје изузетно непобољно Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој геоморфолошкој еволуцији. У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени изграђени од кенозојских наслага постепено се спуштају у равничарске просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама који уједно чини и најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само неколико усамљених планина — Козара, Просара, Мотајица, Вучијак, Озрен и Требава, те сјевероисточни обронци Мајевице. Према југу равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.

                          ( наставиће се)