Пише :Дејан Бешовић
Албански сецесионизам је једна од најважнијих политичких чињеница на Балкану већ један ипо вијек.Од формирања независне албанске државе 1912. године такозвано албанско питање представља важнукарику у балканској политици. Албанци који су стицајем околности постали држављани, Грчке, Србије, Црне Горе и касније Југославије од почетка су, и то практично сви, испољили незадовољство због те чињенице и чинили све да се отцијепе од Југославије.Тај проблем непрекидно оптерећује балканске односе и стално пријети и пријетио је да крхки илажни мир поново претвори у рат са несагледивим посљедицама. Збогсвега тога веома је важно разумјети шта су узроци и шта је суштина ове појаве. Најпростији преглед штампе, публицистике и науке указује да се
ради о националнoм и националистичком покрету који се у сукобу са другим нацијама у сусједству бори за остваривање албанских националних циљева. Са те тачке гледишта тај покрет и на њему заснована политика се сматрају секуларним, јер је нација секуларна
категорија. То би посебно морао бити случај са Албанцима. Зато што су Албанци гледано у свом тоталитету народ састављен од припадника тривјерске заједнице:муслимана, римокатолика и православних. Та је чињеница посебно видљива на примјеру Албаније, гдје је вјерска структура становника била сљедећа: муслимана 70%; православних; 20%; римокатолика 10%.Ситуација на подручјима бивше Југославије је друкчија. На КИМ скоро сви Албанци су муслимани. Наиме процењује
се да на КИМ живи 1.169.601 Албанаца, а како је покојни римокатолички бискуп на КИМ Марк Сопи говорио да римокатолика на
КИМ има око 20.000 , то значи да је римокатолика мање од 2%. Дакле Албанаца муслимана на КИМ је преко 99%. У Македонији скоро да и нема друге вјере међу Aлбанцима осим ислама. Тако се види да је албанска популација у Бившој СФРЈ скоро поптуно муслиманска.
.Нормално рачунајући и Црну Гору гдје је проценат римокатолика међу
Албанцима нешто већи. Али број Албанаца у Црној Гори је тако мали
да не утиче битно на претходно донијету оцену. Све то међутим није пореметило слику о албанском политичком покрету као искључиво националном и изразито антирелигиозном.Јер
ове три конфесије имају дијаметрално супротне ставове по најживотнијим питањима, а поготову ислам у односу на обије варијанте хришћанства. Свака од ових конфесија по највиталнијим питањима тражи од својих припадника да не одржавају најважније контакте са
припадницима других конфесија. Брак и породични односи могу се склапати и развијати само са једновјерницима по учењу обије хришћанске заједнице,
Италијани или Хрвати, него Албанци муслимани или православни.Видљиво је из претходног да је однос религије итекако био присутан за вријеме избијања устанка Срба против фашизма у Албанији од 1939-1945 .године .На овом мјесту аутор фељтона мора констатовати да ни у чему не би погријешио да је овај рад насловио и као Пети Скадарски устанак Срба .Религија у Албанији је итекако профилисала априлски устанак 1942 .године у Албанији .Историјског посдсјећања ради ,то је посебно добило на значају по питању схватања политике и политичких односа.Османска царевина је освојила Албанију у 15 вијеку.
То освајање извршено је у име ислама, јер је османско царство било
исламска вјерска држава која је остваривала религијске идеале.
Послије тога успоставља се влада која се базирала на исламу и покорене Србе ,Грке ,Влахе и Албанце тога доба ,је третирала као људе ниже вриједности заснивајући то на религији. Отворено позивајући, тада хришћанске Албанце да се ослободе таквог положаја простим преласком на ислам. Део албанског народа је прихватио тај позив. Мирољуб Јевтић у књизи Од декларација до исламске државе -први део ,Београд 1989.године ,Факултет политичких наука стр. 22-27 каже: Прихватањем ислама преобраћени су прихватили да су им освајачи- Османлије браћа по вери.И благосиљали су освајаче који су укинули независност прве Српске отаџбине. А оне сународнике који су остали у вери предака доживљавали су као бића другог реда. Ти новопечени муслиман су били носиоци експлоатације својих сународника хришћанске вере.Отпор, који су хришћани пружали оваквом поретку, Албанци муслимани су доживљаали као удар на ислам. Јер су они били носиоци ислама. Али и као удар на њихов привилеговани положај који је настао због чињенице да су прихватили
ислам.Тако да су сви ратови које су Албанци хришћани водили против
османских освајача били ратови са сопственом браћом која су
прихватила ислам.И једни и други тај рат су доживљавали као рат за
веру. Муслимани као џихад
,а хришћани као неку врсту крсташког
рата“То се посебно види из борбе коју је водио чувени албански
национални јунак из 15. вијека, Ђурађ Кастриотић познатији под именом
Скендер-бег.Описујући Борбу Кастриотића са Османлијама један
албански аутор Џевад Верлаци у студији О Скендербегу Тирана ,Академија наука 1989 .године каже следеће:“Тако је почела да се води нека врста светог рата пртотив Турака’.Исти аутор додаје: “Скендербег је
затражио помоћ у првом реду од католичке цркве… Мирољуб Јевтић у горе наведеном дјелу пише : Сам Скендербег је мислио да му се јавио Свети Ђорђе, свети заштитник Албаније, који му је дао мач да би се борио против противника његове вере.
Централна тачка у тој борби за хришћанство је била у томе што је
главну снагу која се супротстављала Ђорђу Кастриотићу чинило
албанско муслиманско становништво. Тако се тај рат претворио у
верски рат Албанаца муслимана и хришћана. Кастриотић је позвао
Албанце муслимане да се врате на хришћанство. Оне који су одбили је
ликвидирао. Колико је ту у питању био сукоб ислама и хришћанства види
се из податка да је главни противник Кастриотића био османски паша
Србин по народности Балабан. А један од Балабанових главних
сарадника у рату против Кастриотића био је Кастриотићев братанац
Хамза. Хамза је као муслиман напустио свог стрица и своје сународнике
који су се војевали против освајача и борио се у османској војсци чији је
циљ био да сломи отпор устаника и помогне султану да заувек учини
Албанију делом османског царства10. Балабан –паша био је родом из
области Мат ,која се сматра огњиштем најчистијег дијела српског
народа. Заједно са са Хамзом и Балабаном борили су се многи тада
истакнути Албанци као нпр.Јонус,Балабанов брат, Јакуп Арнаут итд.Какав је био однос Албанаца муслиманима према хришћанима види се из податка да је Балабан паша заробио седам истакнутих официра
Кастриотићевиј и они су живи одрани у Цариграду. Тиме су Албанци-
муслимани показали султану своју верност.Мислимо да ти подаци јасно показују какав се однос од почетка
формирао између исламизованих Албанаца и оних који су остали у
хришћанској вери.Од тада па надаље нетрпељивост између ових људи
стално расте. Муслимани су за хришћане људи који служе страног
господара и у име њега и у његову корист раде против сопствене браће. /b>
Са друге стране муслимани су у хришћанима гледали невернике који не
разумеју смисао праве вере и не схватају да је то једини пут за спасење
после смрти.Нормално поред ове опште слике постојале су и друге мање
доминантне из којих се види да су многи Албанци мењали веру из чисте
користи.Дакле њих нису водили никави дубоки теолошки разлози.Али
свеједно и такви, они су били војни обвзници и у служби која је била против њихове нације и отаџбине. И такви су имали војну обавезу и
морали да ратују против сопствене браће, најчешће фигуративно против
браће. Али веома често и стварно какав је случај Кастриотија и његовог
братанца Хамзе. Тако да је и то продубљавало нетрпељивост.Што је
посебно важно суштина исламске државе јесте у ширењу ислама. То је
разлог њеног постојања. Дакле жеља да сви људи једног дана постану
муслимани.Исламска мисија се, као што је то и нормално, пре свега служила проповедањем јер је то најбољи пут да се вера учврсти. Али је од самог настанка исламске вере и сила постала једно од средстава преко кога се ислам ширио. То је стога што је ислам и вера и држава у исто време. И
те две ствари се не могу одвојити. Тако да је ширење ислама обавезно
подразумевало ширење исламске државе, а држава се у принципу шири
силом. Тек после тога када се створи исламска држава и успостави
исламски систем може се вршити проповедање, али је оно и тада опет
праћено силом, јер иза њега стоји сила државне принуде. А становништво неисламске вере се јасно и јавно ставља у подређени положај само зато што не жели да пређе на ислам. Тако да се немуслиманима оставља избор или ће прећи на ислам па се изједначити
са муслиманима, или ће остати немуслимани и имати нижи статус само
зато што нису муслимани. Уз могућност да се у сваком тренутку осолободе нижег статуса простим преласком на ислам Фискални систем у исламској, у овом случају османској држави, је био тако успостављен да се њиме јасно дискриминишу хришћани. Не би ли се и
тако натерали да пређу на ислам. Јер би се ослободили пореза које су
плаћали само немуслимани. Најважнији порез такве врсте био је џизја или главарина. Зове се тако јер се плаћао по глави. А био је обавезан
да га плаћа сваки пунолетни немуслиман здрав духом и телом. Тај порез је био директан намет хришћанима, зато што неће да пређу на ислам.Како је прелазак на ислам подразумевао и свест о томе шта се чини, било је логично да тај порез не плаћају ментално болесни људи који
нису свесни шта ислам и религија уопште значе“ .
Како се џизја примјењивала у Албанији види се из следећих
података који нам дају албански историчари Стефанаћ Поло и Арбен
Путо. Они истичу да су се :„упркос свему у 15. и 16. вијеку Албанци
опирали да пређу на ислам. Дакле упркос свим притисцима јака вјера је
тада чувала хришћанство. И тада су хришћани били огромна већина становништва. Власти у Цариграду су видјеле и схватиле да су
хришћани као такви непоуздани и бунтовни, јер су у муслиманима
видјели освајаче и непријатеље. А сваки сукоб Османлија и
хришћанских држава користили су да ударе муслиманску војску слеђа. /b>
У исто вријеме они су у границама данашње Албанци који су прешли на ислам били су најпоузданија снага која се борила за ширење и опстанак царства и то, како смо видјели и против своје браће. Без дилеме су, као што је то Хамза радио ,вјеру и
султана стављали испред сродства.Османлијама је постало јасно да без исламизације нема поузданих савезника и од тада се постојећи
притисци, који трају од почетка освајања, интензивирају. Носиоци
притисака на хришћане у Албанији били су прије свега Албанци муслимани. Да би поспјешиле прелазак на ислам власти подижу висину џизје. Поменути албански историчари Стефанаћ Поло и Арбен Путо кажу :да је џизја у 15 вијеку износила 45 аспри по глави. Да би почетком 17 .вијека порасла на 305 аспри,а за само пола вијека, дакле средином 17.вијека нарасла је на 780 аспри . При томе је џизја веома често наплаћивана на изричито тежак начин о чему Поло и Путо пишу ;„Дошли би муслимански порезници праћени
полицијом у село или дио града насељен хришћанима, тукли би и
малтретирали оне који треба да плате џизју, хранили се на њихов
трошак, веома често силовали им жене, кћери, снахе, мајке, сестре итд. /b>
А све то се заснивало на Курану. Дакле није било никаве злоупотребе
ислама. Правни основ за наплату џизје је курански стих (ајет) 29 из
поглавља (суре) 29. који гласи: “Борите се против оних којима је дата
Књига, а који не вјерују ни у Аллаха ни у онај свијет, не сматрају забрањеним оно што Аллах и Његов посланик забрањују и не исповиједају истинску вјеру, – све док не дају главарину послушно и смјерно“ Да би се видјело шта ово“ послушно и смјерно“ значи
објашњавају у свом преводу Курана на српски језик некадашње реис ул улеме исламске заједнице Џемалудин Чаушевић и Мухамед Панџа. Они тај појам преводе управо ројечју „понижени.док не дадну џизју својом руком, понижени“.Подвлачимо да су основну масу оних који су тако поступли са Албанцима хришћанима били су њихови муслимански сународници. Како је то изгледало најбоље описују сами Албанци.Скопски надбискуп и сам Албанац по народности Матија Масарек о томе пишеа исто биљежи Димитрије Богдановић,Књига о Косову, Београд1986., 90-92.
“Данас 1767. сваки је кутак препун проклетих потурчених
Арбанаса,разбојника и убица који се међу собом крваве и католицима и нашој браћи православним чине
насиље…Није давно како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 /b>
католика и исто толико православних ‘ Важно је потцртати да се из овог цитата види колико су Албанци међу собом подијељени. Дакле ради се о бискупу који је сам Албанац,католици и православни -жртве су такође Албанци, али бискуп овдје албанство
веже само за муслимане. За њега је од нације важније да су и они жртве
римокатолици и православци . То најбоље показује степен подјеле који је одвајао ова два пола истог народа. Због свега тога Албанци хришћани нису волели своје сународнике исламске вјере, јер су они били узрок њихове несреће.Албанци муслимани са друге стране нису вољели своје хришћанске
сународнике, јер су ови свим својим силама настојали да отјерају
исламску државу која је муслиманима дозвољавала да живе лијепо.У
сваком рату који је избијао између османске царевине и хришћанских
сила Албанци муслимани су били ударна песница османске војске,а
хришћани су се дизали на устанке и прелазили на страну хришћана. /diiv>
Тако се водио братоубилачки верски рат између ове двије верске
заједнице. Рат који се није прекидао и који је стално појачавао
нетрпељивост. Не само да су били носиоци османске војске него су
многи Албанци муслимани доспијевали до титула великог везира. Значи
до султановг доглавника. Албански историчар Ставро Скенди каже
“Барем, је тридесет Албанаца било на функцији великог везира. Веома
рано, османска држава је сматрала да је за њу добро да повери
управљање Албанијом пашама и беговима Албанцима“.
Албанци бегови били су, не само власници земље него и власници
сељака хришћана,опет понављамо хришћана Албанаца који су на тој
земљи радили. Можемо само да замислимо шта су Албанци хришћани
осјећали према сународницима-муслиманима који су их присиљавали да раде на беговским имањима. Да би избјегли све то Албанци су масовано
почели да прелазе на ислам. Тако да данас имамо ситуацију коју смо
претходно навели. Зато су Албанци муслимани већина у Албанији. Они
су користећи предност припадности исламу данас скоро једино
становништво на Космету и већина у Западној Македонији .Иако их
тамо раније није било у неком значајном броју.Оно што је специфично за албанске муслимане, што није био
случај са бугарским и српским, јесте чињеница да су они постали
огрoмна већина међу Албанцима.Тако да су муслимани српске и
бугарске националности због жеље да искажу вјерску разлику бежали од
националних назива: Срби и Бугари. За разлику од тога код Албанаца
где је муслимана и више од 80%, ако се узму обзир сви Албанци из
Албаније, Космета и Македоније, албански хришћани су се везивали за
религију, јер је повезивање са албанизмом значило да сте муслиман. /div>
Отуда бискуп Масерек своје сународнике римокатолике просто назива католицима а своје сународнике православне вјере он просто назива Србима, а оне који их убијају такође Албанце али муслимане назива
Арбанасима.То је оставило битне последице на разумевање ситуације
везане за Албанце. Зато што је појам нације увијек секуларан. Тако да кад
се каже Албанац мисли се на секуларну категорију етничке, заједнице, /div>>
народа или нације. А уствари се овдје ради само о албанским
муслиманима. Али ту чињеницу они који не познају феномен на могу да
виде.Углавном због тога што су муслимани огромна већина Албанаца је
своју судбину везала за османску царевину. И настојала је да се
независна Албанија никада не створи. За разлику од њих хришћани који
су били потчињени хтели су да се од османске царевинме отцијепе. Али је
њихов покрет био жестоко подијељен. Православни који су живели на југу су своју вјеру поистовјетили са Грцима и ширили су о себи причу као о делу
хеленске културе. Своју судбину су везали за ослободилачке покрете
Грчке. Тако да су римокатолици остали једини који су могли да се боре
за идеју албанске нације. Али њих је бескрајно мало. У самој Албанији
само 10%. А у укупној маси Албанаца још мање. А како су они
настањени на северу и окружени већинским муслиманима и тај покушај
је био осуђен на пропаст.Зато што су муслимани себе видели као
Османлије а и ту је било значајних проблема међу њима.Дакле да се не би поистовјетили са Албанцима после берлинског конгреса 1878 .године муслимани избјеглице из Црне Горе себе су назвали подгоричани који су говорили искључиво српским језиком.
У таквим условима један дио хришћанских ителектуалаца, /div>
видјевши како се у Европи остварују националне револуције и стварају
модерене нације на бази језика, увиђају да је једини начин да се они као
хришћани ослободе, стварање албанске нације заснована на језику. Ова
идеја је имала много више наде на успјех него слична која се родила код
Срба, нпр. зато што су они који су себе називали Србима у већини били
православци.Свако позивање муслимана и римокатолика који говоре
српски као матерњи за ове две верске заједнице значио је да предност
дају језику и пореклу а не вјери. И они то нису могли да прихвате. Јер је
њима вера била важнија. Зато идеја стварања српске нације засноване на
језичком јединству није могла да ,да резултате.Код Албанаца је ситуација била друкчија. Хришћани су говорили
албански исто као и муслимани. Дакле било им је јасно да су и они
Албанци. Према томе прихватањем идеје да су и они Албанци само је
потцртало оно што јесте наметнута истина . Са друге стране муслимани су себе и представљали као Албанце, мада су истоврмено били и “Турци“. А
многи су се скроз турцизирали и одбијали идеју да су Албанци. О томе
поменути Ставро Скенди говорећи о покушају стварања албанског клуба
у Скадру, највећем граду Сјеверене Албаније ,древној Српској престоници и то само 4 године пре рађања независне државе, каже да је то пропало. Објашњавајући зашто
он вели“муслимани услед овога фанатизма су били против клуба који
пропагира албански језик и довели су до његовог затварања у октобру
1908. године“У таквој систуацији поједини хришћани увиђају да, једини начин да се они као хришћани ослободе подређеног положаја у исламској
држави, јесте идеја албанске нације засноване на језику,који
правазилази вјерске разлике. Али такву идеју масовно не прихвата нико. /div>
Муслимани немају потребе за албанском нацијом,зато што су они као
муслимани у својој држави – османском царству. А то им је као
муслиманима и верска обавеза.Јер муслимани према шеријату морају
живјети у исламској држави којом руководи халиф- верски поглавар
свих сунитских муслимана. А то је био османски султан. Православни
се осећају Србима, Грцима и Власима или су везани за српску ,грчку идеју или румунску идеју и они желе припајање
њихових делова Албаније грчкој држави која се рађа после после грчког
устанка 1821. године. Иста ствар догађа се са Скадарским Србима .Римокатолици су мањина која види да су им муслимани, који би требало да им буду браћа главни непријатељи. Тако
да та пракса почиње да се шири као идеја, али која не успева да окупи
присталице. Посебно је важно да се родоначелником идеје албанске
нације окупљене око албанског језика сматра православац Наум
Већилхарџи(1797-1854.). Он је 1844-45. штамао прву албанску
азбуку Али ту идеју прихватају само хришћански интелектуалци. /div>
Муслимани једноставно игноришу ту идеју, јер се они осећају као
Османлије.Тек касније овај план почињу да прихватају поједини муслимани. Понављамо само поједини. Најистакнутији међу њима су браћа
Фрашери: Абдул, Наим и Сами. Временску дистанцу између њих и
Већилхарџија најбоље показује податак да је настарији од њих Абдул
рођен 1839. Дакле имао је само 5 година када је Већилхарџи створио азбуку. Али важан детаљ јесте да су албански муслимани углавном
сунити,што је владајућа исламска доктрина у османском царству. А
браћа Фрашери су били припадници дервишког бектешијског реда,који
ортодоксни сунитски ислама чак негира као исламско учење. То значи
да огромна већина муслимана,правих муслимана-сунита,одбија било
какву идеју албанске нације и независне албанске државе. Зато се у 19.вијеку није створио никакав масовни албански национално-политички
покрет, јер га је већина сунитских муслимана одбијала. Исто тако, нема
ни масовно прихваће идеје ни велике нити, мале Албаније. Таква идеја
се рађа на основу учења Већилхарџија, Јани Врета, Тими Митка, Васе
Пашка, браће Фрашери, али она остаје само у домену жеља једног веома
малог броја људи.Политички покрет који се формира међу Албанцима, прије свега Прва Призренска лига је панисламски покрет. А сваки панисламски покрет је антинационалан самим тим и антиалбански. То је покрет који је настао као реакција на Берлински конгрес 1878. године који је пријетио да отме дјелове османске царевине,насељене између осталог етничким Албанцима. И његов основни циљ био је да се сачувају границе
османске- исламске државе,а не да се створи нека Албанија било мала
или велика. Основни програмски документ Лиге“ Карарнаме“(изјава или
владин декрет) ни једном не спомиње стварање албанске државе.Посебно је важно да не спомиње ни саме Албанце, осим у једној фусноти . Али зато стално говорио о муслиманима, као субјекту покрета и њиховој вјерности султану.Карарнаме је изјава воље заснована на исламу, дакле на свему оном о чему смо мало прије говорили. А то је обавеза да се за сва времена остане у оквиру османске државе и под
влашћу халифа. Знајући да Европа не прихвата исламску логику у
пропратном акту упућеном британском представнику на Конгресу
Дизраелију они истичу да су Албанци и да због тога неће да буду
испоручени Србима или Грцима .
Све то је било веома јасно све до стицања независности 1912.године, а
посебан доказ у томе смислу је цитиран став Скадарског комитета који
је 1908. године одбио да учи албански језик.Али стицај околности је утицао да је после балканских ратова,
остало или да буду подијељени између сусједа или да прихвате да су
Албанци и тако се ствара независна Албанија. Зашто је створена најбоље одсликавају речи Клода Фарела у дјелу Dukagjin Zadeh Basri Bey, L’Albanie independent etl’ empire khalifa ottoman, Париз 1920. стр. 2-12 .
Албанац је сачувао у односу
на царство и халифа поштовање и дирљиву њежност дјетета за мајку и
дом који мора напустити… та Албанија која, пошто не може опет да
постане Турска, одбија да буде италијанска, одбија да буде српска грчка и хоће
да постане албанска“комплетно одвојена од хришћана, између њих нема заједничког и
немогуће је у Албанији створити мешовите школе “. Као резултат тога
католички теолог Ђерђ Фишта је предложио да се Албанија подијели на
Северну католичку, централну муслиманску и јужну православну.
Дакле не само да нема Велике јединствене Албаније у римокатоличким плановима него нема ни јединствене Албаније уопште.
Како је у то време сецесионистичка активност према Краљевини
Југославији и Грчкој била у плановима великог дијела Албанаца јасно је
да је то била акција скоро искључиво Албанаца муслимана.Гого Верлаци у књизи Лажи албанских комуниста ,Атина ,Академија наука 1955 .године каже : Идеја Велике Албаније која би окупила све Албанце без обзира на
вјеру свој замах је добила после Другог свјетског рата када је створена
комунистичка Албанија. Албански комунисти били су уствари
прикривени националисти који су комунизам користили као средство
за остваривање националних циљева. Они су успјели да највише развију
идеју лаичке албанске нације, која би окупила све Албанце без обзира
на вјеру. Комунисти су користили секуларни дискурса исто тако
укинули религију, будући свјесни да је она узрок непостојања
јединствене националне свијести. Зато се стекао утисак да је та идеја
преовладала код Албанаца и да су они, не само укинули религију, него
да су сви дубоко антирелигиозни. Због свега тога се улога религије у
анализирању албанског политчког покрета потпуно занемарена. Од тада
скоро све анализе политичких збивања у Албанији су говориле како је
то антирелигиозна нација и да религија уопште не утиче на албански
политички пројекат. Због свега тога некритички су се прихватали сви
албански ставови. А они су настојали да минимизирају улогу религије. /b>
�Сваки покушај уједињавања албанске нације мимо верских међа дизали
су на ниво општег. Тако да су површни аналитичари, а такви су били
скоро сви српски проучаваоци албанске политике,занемарили улогу
религије и таквим покретима, каква је била Призренаска лига, битно
панисламска, а самим тим антиалбанска организација, давали карактер
националне па чак и секуларне. /b>
�Једноставно стекао су утисак да су Албанци потпуно првазишли
верске разлике у име националног јединства. Стварност на терену била
је сасвим друкчија. У време најдебљег комунизма, када је свака прича о
религији била забрањена, религијска свијест је ипак битно дијелила
Албанце. Према истраживањима озбиљних аналитичара 80-тих година у
околини Скадара, гдје је концентрација римокатолика највећи број наводе да је то разлог зашто је Албанија уопште створена. То се посебно
видело 1915. године. Независна Албанија је у том тренутку већ три
године постојала као међународно призната држава са практично пуним
међународно-правним капацитетом. И без граница са османским
царством. Али упркос томе у централној Албанији избија масовнa
побуна сељака, пазимо, не феудалаца него обичних сељака. У дјелу S.K. Bovers,The Islamic Factor in Albanian Policy, Journal Institute for Muslim Minorities /i>
Affairs, 1/19844. Jeda
предвођених дервишом Хаџи Ћамилом, припадником исламског
дервишког реда Меламија се каже : Они под ауторитетом Курана покрећу прави
свети рат- џихад. И како сами албански историчари Путо и Поло веле
претварају тај устанак у устанак исламских верских фанатика Као
основни циљ за који гину, побуњеници истичу жељу да се одрекну
националне независности и да се опет врате под власт свога вјерског
вође- халифа,који је истовремено османски султан. Та је одлука донијета
на скупу у граду Кроји поменуте 1915. године.Стицај околности није дозволио да се иде у томе правцу“ И како
нас је претходно обавестио Клод Фарел, Албанија мора да прихвати
независност јер би иначе нестала. Тако је дочекала крај Првог светског
рата. Османска царевина је пропала. Халифат је укинут, остатак
исламског свијета великим делом колонијализован и понижен. Све то није
давало никакве наде на уједињење са осталим муслиманима. Поготову
због тога што је модерна Турска створена на развалинама османске
царевине по свом карактеру била анти- исламска држава. За албанске
муслимане било је више могућности да као муслимани живе у Албанији
и краљевини СХС него у Турској. Тек тада се рађа покрет који има
обрисе борбе за стварање онога што би се могло назвати Великом
Албанијом. Када већ не могу у заједницу са османским царством, кога
нема, Албанци шире идеју да је право решење да се територије
насељене Албанцима у оквиру Албаније, краљевине СХС и Грчке
уједине у једну албанску државу. Тако да се о велико- албанском
покрету као озбиљном политичком покрету, који окупља велики број
људи може говорити тек послије Првог светског рата Али да би се разумело о чему се ту ради ваља подвући следеће.
Ни тада иза те идеје не стају сви Албанци.Маса православних са југа се
и даље осећа ближа Грцима него муслиманским сународницима, који су
им историјски и актуелни противници. А прави су им пријатељи Грци.
Са друге стране римокатолици са сјевера, такође не показују никакву
жељу да са муслиманским сународницима граде било какву будућност. О Србима из Враке,Скадра ,Љеша гдје су апсолутна већина ,да и не причамо .Њихови интелектуалци чак предлажу подјелу Албаније на три јединице по вјерској основи.За њих муслимани Албанци нису Албанци. О томе истакнути римокатолички ителектуалци из периода између два свјетска
рата говоре отворено. Зато их један историчар Роберт Марини из доба Енвера Хоџе описује овако:“За Фишту и друге, албанска нација је само фикција са којом се спекулише у демагошке сврхе. За њих постоји само католичка
религија...“.Албански историчар Вирон Кока анализирајући ставове
римокатоличких свештеника према нацији даље каже “Католици су
сматрали муслимане хордом примитивних Азијата лишених националог осећања и недостојних да буду обухваћени албанском нацијом“ Чини нам се да ови ставови јасно одсликавају какви су били међусобни односи римокатолика и муслимана у вријеме постања модерне албанске државе. За римокатолике муслимани не могу бити Албанци. Зато иза идеје Велике Албаније римокатолици не стоје, јер не стоје ни иза идеје Албаније и јединствене албанске нације уопште. Нормално то не значи да нема појединачних и групних случајева да и римокатолици причају ту причу. Али основна маса не доживљава муслимане као дио своје
нације и не жели са њима ништа заједничко,а камоли заједничку
државу. Став римокатолика према муслиманима нарочито се осјетио по
питању формирања заједничког лаичког школског система на коме су
владајући и бројчано доминантни муслимани инсистирали. То је је врло
важан детаљ да би се видјело какав је став према идеји секуларне
албанске нације. Дакле тај концепт иза кога је стала доминантна
муслиманска власт је био секуларан. И он је требало да развија свијест о
томе да су Албанци једна нација без обзира на вјеру. Римокатоличка
црква се томе практично јединствено супротставила. Описујући њихове
ставове према секуларној школи Вирон Кока у дјелу. Biton Koka, L’Ideologie reactionaire duclergedans l’annees 30 du XX sciecle, Studia
Albanica, 1/1969. Tirana каже да је став
римокатоличке цркве био следећи “Због разлога хетерогености и
неспојивости моралних, друштвених и догматских принципа муслимана
са хришћанским, због дијаметрално супротних менталитета, те стога
што муслимани нису ни народ ни нација, већ вјерска секта, која живи мјешовитих бракова између муслимана и римокатолика није прелазио
више од 5% . Дакле упркос антирелигиозне пропаганде млади су јасно знали ко је каквог поријекла и бирали брачне партнере из своје
религиозне заједнице, Тиме се показује да Албанци у самој Албанији
нису успјели да формирају нацију која би превазишла вјерске поделе. Већ
су остали на нивоу који је описао цитирани римокатолички свештеник
Ђерђ Фишта. У Југославији је ситуација била друкчија. Ту су скоро сви
Албанци муслимани. Тако да када се говори о било чему што се њих
тиче, а има везе са религијом, упућује да се ради о муслиманима. Баш
онако како је још у 18. вијеку говорио бискуп Матија Масарек. Међутим, /div>
�под утицајем приче из Албаније политички покрети Албанаца који су се
у Југославији формирали, све политичке организације имала су у свом називу:марксизам, лењинизам, комунизам итд. Захваљујући томе наши су аналитичари учинили стравичну грешку и потпуно прихватили ту причу
здраво за готово. Сматрали су тај покрет потпуно секуларним и
антирелигиозним. Ситуација у реалности је била потптуно друкчија. Био је то формални покрет комуниста а у суштини покрет радикалних исламиста . Чак и кад се радило о онима који су формално нерелигиозни. Код њих је традиција њихових породица и њиховог народа, која је исламска,утицала да они, иако нису вјерници, поступају као муслимани. И да у Србима виде непријатеље прије свега зато што су хришћани. Чињеницу да се у ствaри ради и исламском покрету најбоље је
описао један велики заговoрник албaнског комунизма који је у време
СФРЈ посетиo Космет и Албанију. Аутор текста Хартмут Алберт, који је
био гост у албанским кућама, јер су га Албанци хтели искористити да
пропагира њихове идеје, каже да, мада је његов домаћин- Албанаца за
себе тврдио да је атеиста, ипак је строго поштовао све породичне норме
које су засноване на исламу. Дакле, чак и људи који су атеисти, у пракси
се понашају као муслимани. У албанској кући гдје је био гост, простор
одређен за жене је за њега, странца и „невјерника“, остао табу. Хартмут
зато размишља о декларисаном атеизму свога домаћина и закључује да
је то искључиво последица симпатије за Албанију. Он додаје –да управо
утицај свештенства и патријархална структурисаност породице, на
основу ислама, представљају главни узрок који кочи прогрес-.
Шта се десило после пада комунизма? Све те марксистичко-
лењинистичке партије су нестале. Али чланови ових организација су остали .Аутори на наводе : G.R. Copley,Meeting the Burden of Statehood: Is Kosovo Ready? Политикологија
религије, 1/2007.,год. 1; The Road to Peace in the Balkans is Paved with Bad /i>
Intentions,Политикологија религије, 2/2017., год. 1.Они су наставили са својом сецесионистичком активношћу, али се сада
представљају као борци за грађанску демократију и цивилно друштво.
Неверованта трансформација. У вријеме Прве призренске лиге
упозоравају Дизраелија да су они Албанци, али цио свој програм
базирају на исламу који негира албанизам као и сваку и другу
националну иделоогију. Онда су постали наводно секуларни Албанци у
вријеме између два свјетска рата. После другог свјетског рата постају
комунисти и атеисти,али живе по исламским принципима, да би након
пада комунизма постали носиоци грађанске демократије. А у свом
понашању нису промијенили ништа. Ударајући на Србе показују да им је главна сметња њихова хришћанска вјера. Зато Космет суштински не испуњава услове о слободи вјере које предвиђа модерни
европски поредак Муслимани који говоре српски и мекедонски им не
сметају. Посебно је важно да се у току рата године 1999. показало
колико је исламско биће Албанаца доминантна црта овог народа. Много
извјештача са терена су констатовали да су већина бораца ОВК
планинама религиозни муслимани који са собом носе Куран који их
инспирише.Отворено говорећи за западне медије шеик Мухамед Стубла
председник “Албанско-исламског друштва“ из Лондона. Говорећи о
ОВК је рекао “ОВК је албанска и исламска организација чији је циљ да
брани свој народ, своју отаџбину и своју религију свим средствима“.
Затим јасно наставља да представља сукоб са Србима као сукоб ислама
и хришћанства: “Све што непријатељ чини против ОВК-а у циљу
уништавања утицаја ислама и муслимана на Балкану неће послужити
ничему, зато што је снага ислама таква да ће добити управо супротно од
онога што желе да постигну“. Више него јасно се показује да је то
исламска борба џихад- свети рат. Све то је код неких озбиљних
аналитичара отворило питање да ли је Космет спреман за независну
државу ? Али, оно што је од свега тога најважније јесте чињеница да шејх
Стубла као вјеру Албанаца представаља само ислам. То је само потврда онога што смо претходно истакли . Дакле хришћанство, односно
православље и римокатолицизам нису албански,па још даље ни Албанци хришћани за муслимане Албанце нису Албанци.Међутим, у овој фази ипак се још увек задржава веза између ислама и албaнске нације.Ово истичемо зато што је циљ ислама да све нације и расе
нестану и да се утопе у јединствену заједницу свих муслимана свијета –
уму. Таква албанска нација дефинитивно није нација која одговара
православцима и римокатолицима. Али он ипак спомиње Албанце
хришћане. Тако и њих и оне који су престали да буду муслимани држи у
уверењу да се ипак једног дана може очекивати стварање Велике
Албаније у којој би албанизам био важнији од вјере. Албанци хришћани
са Косову И Метохији и из Албаније таквих илузија у великој својој већини немају.Зато се нису ни прикључили борби ОВК. Говорећи о томе, једна
француска аналитичарка каже описујући понашање социјалистичке
партије Албаније за време сукоба на КИМ: “За Социјалистичку партију, /b>
�јужњачку и православну, рат на Косову није њихов рат. То је рат
муслимана који они не разумију“. За разлику од њих дио албанских
православаца који се исеилио у САД и живећи далеко од Албаније не
може да осјети на својој кожи какви су стварни односи у матици гаји
илузију о Албанији гдје је нација важнија од вјере. Ти православни
Албанци су велики борци за јединствену Албанију у којој религија не
би дијелила народ. Зато за сада снажно подржавају отцјепљење Космета од
Србије .Али они су сасвим занемарљива група у САД, по броју у којем их тамо има.У сваком случају односи који се виде на терену показују да се албански национални покрет постепено почео све више трансформисати
у исламски а самим тим у антиалбански политички пројекат. Посебно
важан доказ у томе смислу јесте убиство петорице македонских
младића у прољеће 2012. године. За то убиство је оптужена група
Албанаца која је оцијењена као група исламских активиста, која је
повезана са исламским екстремистима у иностранству .То је била
иницијална каписла за почетак политичке трансформације албанског
политичког покрета и пројеката у Македонији у исламски а самим тим у
антиалбански. О чему се у ствари ради? Због лавине натписа и
македонским новинама и изјава државних званичника Македоније који
су јасно повезали убиство са исламским екстремизмом, дошло је до
лавине протеста Албанаца. Неколико дана после тога,након молитве
петком у Јахја-пашиној џамији организоване су масовне демонстрације Албанаца против отпужби да су потенцијалне убице повезане са исламским екстремизмом. Веома је важно да се радило о протестима после хутбе-политички обојене проповеди, за коју извештачи говоре да
није спомињала хапшење и оптужбе,. А та чињеница је веома важна.Ово значи да протести нису били спонтани већ организовани. Више
извора процењује да је број протестаната био око 100.000. Извјештаји јасно говоре да су демонстрације припремане раније и да нису инициране молитвом. Али оно што је за нас важно јесу поруке које су
демонстранти пренијели окупљенима, албанској, македонској и
међународној јавности. Пароле које су доминирале нису имале скоро
никакву везу са Албанизмом иако су учесници у демонстрацијама били
прије свега Албанци. Поруке су биле искључиво исламске. И то такве да
су јасно показивале тежњу демонстраната да докажу да је ислам
супериорна религија и да ће као таква преовладати свијетом. Пароле су
давно припремљене. Велики број је био исписан на арапском језику са
сличним садржајем какав се иначе сријеће на демонстрацијама на
Блиском истоку. Други део парола написан је на енглеском језику са
намјером да се свијету покаже шта је покренуло демонстранте. Пароле су
биле: “Ислам ће доминирати светом“: “Поносам сам што сам муслиман“. /i>
�Посебно је важно да су усмеривачи протеста стално мегафонима
позивали вјернике да вичу Алаху Екбер што на арапском значи Бог је
највећи Баш онако како се свуда у свијету организију протести
најрадикалнијих муслимана.Када се све то повеже са снажним присуством вахабитског ислама на Балкану, ситуација постаје посебно
занимљива.После свега овога важно је објаснити зашто се албански
политички покрет овим догађајем почео тренсформисати у
антиалбански. Прије свега због тога што свако помињање Албанизма
подразумева да сви Албанци нису муслимани. И да ако волите Албанце
морате равноправно третирати све припаднике албанског народа без
обзира којој вјери припадају или ако су атеисти. А пароле да ће ислам
доминирати светом свакако нису пароле које се могу свиђати албанским
хришћанима.За њих је исламска доминација нешто што носе у својим
генима, јер су је пет вјекова осећали на својим плећима и главама. То је
за албанске хришћане ропство. Дакле сваки албански хришћанин је то
разумио као пријетњу која је директно њему упућена. Поричује му да ће
он, само зато, што је хришћанин морати да се покорава муслиманима.А истовремено је поручивао свим муслиманима, па чак и расно сасвим
различитим какви су црни муслимани или жути, да ће и они моћи да
владају албанским хришћанима .Самим тим тај масовни покрет је
антиалбански. Али је он, истовремено, указао да захтев да ислам
доминира свијетом подразумева да се укине свака независна држава и да
остане само јединствена исламска држава. Самим тим су они који стоје
иза ове пароле, а како видимо било их је десетак хиљада, индиректно
изразили жељу да нестане независна Албанија и да се та држава утопи у
јединствену исламску светску државу. А у њој би и сами Албанци
престали да постоје јер би се утопили у огромну масу других муслимана. Како ислам учи да су Мухамедове супруге мајке свих муслимана, то је и арапски језик матерњи језик свих муслимана. Значи и албанских муслимана . А то је одрицање од основне тачке око које се родио савремени албански покрет.
Када је пред крај рата спровођена операција за уништење њемачке групе армија Е приликом њеног повлачења из Грчке, није извршено неутралисање балиста на Косову и Метохији који су и даље контролисали територију Косова и Метохије. При штабу балиста су се налазили чланови енглеске војне мисије. Почетком новембра 1944. године су представници Друге призренске лиге и балисти одлучили да формирају четири групе отпора на Косову и Метохији. Једна која ће дјеловати на подручју Скопске Црне Горе, друга на подручју Шар планине, трећа у Дреници а четврта на Копаонику. Друга призренска лига је оснивала своје комитете који су одржавали везу са балистима, регрутовали нове балисте и снабдијевали балисте оружјем, храном и опремом. Сматрали су да ће у Албанији доћи до искрцавања Британске армије због њихове побуне. Скендербег дивизија је била лоше опремљена а њени припадници недовољно обучени. Крајем рата је 30. августа 1944. године била присиљена да се повуче из Дебра а утицај сила осовине на лигу почиње да нестаје. Када су комунисти преузели власт у Албанији у новембру 1944. лига је престала да постоји.Трећа призренска лига је војно-политичко удружење које је 1946. године у Сједињеним Америчким Државама основала група грађана албанске националности. Као и претходне двије призренске лиге, и ова је имала циљ стварање Велике Албаније.Друга призренска лига се комбинованом пропагандно-диверзантском борбом борила за стварање Велике Албаније. У ову борбу се укључила и Албанија после конфронтације СФРЈ са Коминтерном и СССР-ом 1948. године, која је под окриљем марксизма-лењинизма заступала интересе великоалбанског национализма и хегемонизма. Овакво идеолошко покриће борбе за Велику Албанију је посебно било присутно после сукоба Албаније и СССР и ослањања Албаније на Кину у вођењу спољне политике 1961. године. Из Албаније су на територију СФРЈ убациване диверзантско-терористичке групе које су убијале граничаре ЈНА, државне службенике и спроводиле терор над српским становништвом Косова и Метохије. Оружје које је из Албаније убацивано на територију Косова и Метохије је представљало опасност од оружаних побуна Албанаца. Због тога је дошло до акције насилног прикупљања оружја у периоду од краја 1954. до средине 1957. године. Ова акција која је грубо спровођена и прелазила у терор над албанским становништвом које је било све бројније између осталог и због великог прилива Албанаца који су из Албаније долазили на Косово и Метохију као политички емигранти. остваривање тог пројекта била је потребна кохезиона сила која би окупила цјелокупно албанско становништво на Балканском полуострву око те идеје. Рјешење је пронађено у ширењу национализма међу албанским становништвом, то јест у развоју националне свести. Међутим, на путу реализације идеје о тзв. Великој Албанији стајали су интереси других народа на Балканском полуострву. Другим ринечима, српско,
грчко и влашко становништво живи на територијама на које претендују заговорници тзв. Велике Албаније и заједно са албанским становништвом вкековима дијели тај животни и економски простор. „Спорни“
простори, западни део Македоније, Косово и Метохија, Чамерија, али
и делови уже Србије и дјелови Црне Горе, представљали су поприште
сукоба и преплитања националних интереса становништва које ту егзистира. Почев од 1690.године, а посебно од 1878. године, па до данашњих дана, албански злочини над српским становништвом на Косову и Метохији и у самој Албанији
попримају одлике систематског биолошког уништавања српског наро-
да. Ти злочини чињени су у име идеје тзв. Велике Албаније која не заговара космополитизам, већ „национално чисту“ државу. Управо је због
тога политика заговарања тзв. Велике Албаније у својој суштини поли-ћтика геноцидности. Док је за највећи дио албанског становништва национализам био фактор изградње, на српску и југословенску државу он је дјеловао као дезинтеграциони фактор. Југославија је стамено стајала као брана албанском сецесионизму. Међутим, иако су власти све три Југославије гарантовале опстанак Косова и Метохије у саставу државе, нису биле гарант
опстанка српског народа на том простору, јер се српско становништво
са територије Косова и Метохије непрестано исељавало због албанског
насиља и терора над њим. Херметизам, односно самозатвореност убиства, повреде физичког и психичког интегритета, намјерно подвргавање
неодговарајућим животним условима са циљем да доведу до потпуног или делимичног уништења народа, као и друге геноцидне радње предузимане су над српским становништвом у протеклих 150 година од албанских паравојних формација, група и по-
јединаца. Опширније о овоме видјети у: -Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Београд, 1992, 92;
-Бојан Ђокић, „Прилог изучавању геноцида над
Србима на Косову и Метохији: студија случаја“, Годишњак Музеја жртава геноцида (ур. Вељко Ђурић), Београд 2014, 191–210;
-Милан Д. Лазић, „Злочини и геноцид
Шиптара над косметским Србима од 1941. до 1945. године“, Геноцид у 20. веку на
просторима југословенских земаља: зборник радова са научног скупа, Београд 22–23.
април 2003, Београд 2005, 145–156; -Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку: Документа архиве Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Грачаница 2008;
-Драгана Танчић, Милена Јакшић ,Бојан Шево, Страдања Српског становништва на Косову и Метохији; Београд 2012
Због тога је неопходно да се осврнемо и на Албанске Римокатолике који су итекако учествовали у Италијанској окупацији Албаније са посебним нагласком на прогон Српско- православног народа из старе Војводине у Враки и Скадру ,како су овај дио српске земље називали стари Врачани . По нама ово је веома битно спасити од заборава после оних поменутих великих прогона које морамо ,због одржања каквих таквих добросусједских односа и даље називати сеобама, а који су уствари прогони равни данашњој дефиницији геноцида над српским народом у Албанији .Логика досадашње међународне заједнице нас упућује на закључак:Када се Срби бране од геноцида онда постају геноцидни народ, а десетоструко бројнији и боље наоружани џелати постају жртве Срба који су геноцидни народ,јер Срби немају право ни на самоодбрану .
( наставиће се)
…
