ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ
ЗЕМЉОДЈЕЛСКА ШКОЛА У ЖДРЕБАОНИКУ
Обилазећи школе, главни школски надзорник Костић је био врло задовољан знањем ученика, о чему се писало и у страним земљама. У инспекцијским путовањима у највећем броју школа наводи да: „Деца из 1. разреда знала су врло добро читати и не само из буквара првога дела, него и из читанке за други разред. Па што год су прочитала умела су врло лепо и природно да раскажу. А о предметима, који су одређени за тај разред, говорила су она тачно и јасно. Молитве, веровања ит.д., знала су она добро на памет на словенски, а са словенског превести на српски… Исто тако усвојила су и остала деца у старијим разредима све оно, што су им предавали њихови учитељи. У свим разредима не нађе се, аман баш ни цигло једно дете, које не би знало одговорити, бар онолико, колико се захтева од приличних ученика… И рукописи беху им врло лепи и читки“.
Ови наставни планови и програми за основне школе били су основа и иновираним програмима, као што је онај из 1878. године, у којима су скраћени садржаји из вјеронауке, а проширени они из природне групе предмета. Наставни предмети за четири разреда основне школе били су: Наука хришћанска, Српски језик, Рачун, Практична геометрија, Земљопис (реалије), Историја, Природопис, Јестаственица (реалије), Краснопис, Цртање и пјевање. Наставном плану и програму из 1878. године, додата су два нова премета за школску 1895. године и то Гимнастика и Словенски језик, а у женским основним школама и предмети- Познавање и његовање човјечјег тијела и Ручни рад и кућарство у женским школама.
Чести ратови, слаба обрадљивост, ионако, оскудног земљишта којима су Црна гора и Брда били заступљени, утицало је на то да су сиромаштво и глад били свуда присутни, па је било неопходно да власти предузму мјере како би се стање побољшало. Зато су одлучиле да модернизују и унапређују стање у тој области, па су имале намјеру да отворе пољопривредну школу из које би се „регрутовали“ кадрови, са циљем да развију ову дјелатност у свим крајевима Црне Горе и Брда. Пошто на овим просторима није било компетентних кадрова, који би ученицима преносили теоријска и практична знања из те области, власти су ангажовале др Ђорђија Радића, који је био директор Економске школе у Пожаревцу и доказани стручњак из наведене области, јер се био прочуо по својим стручним квалификативима, а објавио је и више стручних књига. Управа просвјетног одељења Црногорског Сената повјерила му је да планира и организује посао око отварања прве Земљодјелске школе. Др Радић је предано прионуо на посао израдивши наставни план и програм нове школе, а за свој рад добио је једну од највећих плата од 300 форинти, што је било у рангу најплаћенијих државних службеника. За сједиште ове школе био је одређен Ждребаоник у бјелопавлићкој равници, највећој житници Црне Горе и Брда, јер је ово мјесто пружало изванредне услове да би се могле припремити огледне парцеле, на којима су се ученици могли практично обучавати и непосредним путем се упознавати са односном проблематиком.
Управитељ ове школе др Радић је за потребе наставе припремио сву неопходну литературу, ангажовао за наставу стручне и компетентне наставнике, а набавио је и неколико неопходних пољопривредних машина. За прву школску 1874/1875. годину уписало се 18 ученика из свих крајева Црне Горе и Брда, јер је била тенденција да они буду стручњаци који ће допринијети ширењу и развитку пољопривредне дјелатности у својим мјестима. Од 18 уписаних ученика, 12 њих је учило о трошку државе. Даље се водило рачуна да се у школи упишу само они ученици у чијим породицама је пољопривреда била основно занимање, што је требао да буде гарант да ће они послије школовања наставити да се интензивније баве овом дјелатношћу и унаприједити породичну традицију бављења односном дјелатношћу. Кроз наставу ученици су уз теоријску наставу и стручна предавања добијали и практична знања на огледним парцелама, гдје су их наставници непосредно упознавали са проблематиком како да се на најефикаснији и најкориснији начин баве пољопривредном дјелатношћу и тиме стекну нова знања и искуства. Постојање и рад ове школе био је подстицај многима у Бјелопавлићима и даље за ширењем пољопривредне дјелатности, јер је у оквиру школе постојала огледна економија уз стручност и спремност наставника, али и ученика, да им пренесу своја знања и искуства која су од њих тражили, као да им то и презентују на њиховим имањима, давајући им корисне практичне савјете, потребну литературу и сл.
Посебно је било значајно што су свршени ученици ове школе стечена знања примијенили на својим имањима, унапређујући до тада екстензивни у интензивнији начин бављења пољопривредном дјелатношћу. Они су тако ширили и пољопривредну дјелатност и дали јој нове садржаје у својим крајевима, јер су заинтересовали многе да се интензивније баве овом дјелатношћу. Вељи рат 1876-1878. године прекинуо је рад ове школе, а он је настављен тек 1893. године и то у Подгорици. Иако је ова школа на Ждребаонику радила кратко, она је дала позитивне резултате, а нарочито захваљујући др Ђорђу Радићу, којег су власти за свој предан, стручан и свесрдан рад на подизању пољопривредне дјелатности на виши ниво, одликовале орденом Данила I трећег степена.
Иако није повећан број основних школа у односу прије Вељег рата, ипак је доласком Јована Павловића из Сремских Карловаца, гдје је уређивао више листова („Панчевац“, „Нова Србија“, „Граничар“), и постављањем за заступка министра просвјете Црне Горе 1882-1886. и министра просвјете (1886-1892), основно школство је низом мјера подигнуто на много већи ниво и оно је било у складу са оним у развијеним земљама Европе. Он је био и први директор Гимназије на Цетињу; основао је Цетињску читаоницу, организовао изградњу „Зетског дома“ и др. културне активности, као и био уредник листова „Црногорац“, „Глас Црногорца“, „Црногорке“, „Зете“, „Просвјете“. У том времену велике заслуге припадају и Ђуру Поповићу, који се школовао у Москви и Петрограду. Био је на дужности главног школског надзорника, а најзаслужнији је за изградњу законске регулативе из те области.
(наставиће се)
