Насловна Фељтони 106 година од побуне бјелопавлићких учитеља (1916-2022): Досљедњи учитељском позиву и српству...

106 година од побуне бјелопавлићких учитеља (1916-2022): Досљедњи учитељском позиву и српству (14)!

ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ

ОСТАЛИ РОДОЉУБИ ДО КРАЈА

Поред животне судбине Тома и Андрије Драговића, навешћемо и оне осталих побуњених бјелопавлићких учитеља из 1916. године, а  који су прошли аустро-угарске казамате. Један од првих учитеља који се супротставио избацивању ћирилице, Српске историје и осталих српских садржаја из наставе од стране аустроугарских власти, био је Јакша Брајовић. Радио је и као наставник у Гимназији у Даниловграду, а потом је био учитељ и управитељ Основне школе у Косовом лугу. Био је резервни капетан у Југословенској краљевској војсци. Учесник је Априлског рата и јулског устанка 1941. Током рата припадао је НОП-у, у којем му гине син Влајко. Обављао је значајне функције у рату и касније.

Сава Јововић је, стварањем Краљевине СХС, поред учитељског позива био и школски надзорник, и резервни официр у Југословенској краљевској војсци. Учесник је Априлског рата, јулског устанка и у НОП-у учествује све до 1943. године, када је стријељан од Италијана. У рату му гине син Сретен од непуних 19 година, а кћерка Софија је преминула 1945. године од посљедица рањавања, које је задобила у борбеним окршајима.

Блажо Радоњић из Мијокусовића због нехуманих услова у затворима у интернацији, од стране аустроугарских власти тешко се разболио. Послије повратка из аустроугарских казамата, иако болестан, био је активни присталица, уједињења Црне Горе и Србије као и остале његове колеге, тј. поменути бјелопавлићки учитељи. Стварањем Краљевине СХС добија службу учитеља у Ђаковици. Његово нарушено здравље се све више погоршавало, па је преминуо почетком тридесетих година у Ђаковици.
Трипко Брајовић је поред Учитељско-богословске школе завршио и Вишу комерцијалну школу у Београду. Њега је организација бјелопавлићке омладине „Напредак“, заједно са колегама Новом Вучићем и Божом Беговићем, као и Марком Савићевићем овластила да Извршном народном одбору образложе оправданост оснивања Учитељске школе, па је њихова мисија у потпуности успјела. Послије 1. свјетског рата био је начелник ресора у Министарству финансија.

Цветко Станишић је послије повратка из интернације прво радио као учитељ, а потом је примио свештенички чин. Био је шеф конзисторије у Никшићу, црквено-судски тужилац Митрополије Црногорско-приморске, а у три сазива и предсједник свештеничког удружења ове епархије. Због противљења Конкордату принудно је пензионисан 1938. године у 44. години живота. Био је истакнути члан Демократске странке. Стријељан је од стране Италијана 1943. године, зато што му је син био комунистички руководилац.

Миљан Станишић

Ново Вучић из Шобајића је био посланик Велике народне скупштине у Подгорици, која је донијела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Његове заслуге за отварање Гимназије и Учитељске школе у Даниловграду биле су велике. Због несумњивог ауторитета и угледа који је уживао, а бојазни да им може бити сметња, комунисти су донијели одлуку да га ликвидирају, заједно са братанићем Дамјаном, што су учинили 3. марта 1942. године бацивши их у јаму у Долове Ковачевића.

Миладин Вујадиновић из Подвраћа је послије рата радио као учитељ. Учесник је Априлског рата и јулског устанка. Као и његовом комшији Нову Вучићу и њему је била намијењена иста судбина од стране комуниста, али је успио да тада избјегне егзекуцију, па се прикључује националном покрету. Приликом одступнице убијен је од јединица НОП-а у Словенији 1945. године.

Радован Поповић из Слатине је био учитељ у Мартинићима, а стварањем Краљевине СХС био је управитељ школе у Ждребаонику, а касније и школски надзорник у Новој Вароши. Супротставио се политици КПЈ да кроз братоубилачки рат дођу до власти, па се прикључује националном покрету, са чијим јединицама одступа и у Новој Градишки умире од тифуса.

Велизар Ђурановић из Мартинића је послије повратка из заробљеништва наставио са учитељским позивом. У Доњем Селу (Мартинићи) у љето 1925. године основао је спортско друштво „Бели орао“. Ратови, тешки услови у аустроугарским тамницама нарушили су његово здравље, па је убрзо умро.

Једини старији учитељ, поред поменутих 13 млађих, био је Илија Мијушковић из Повије, Пјешивци (рођен 1880. г.). Учитељским позивом  бавио се у Озринићима, Богетићима и Острогу, гдје је био и управитељ школе. За свој предани рад и заслуге одликован је Орденом св. Саве петог реда. Умро је 1937. године

Свих 14 учитеља послије повратка из заробљеништва били су присталице уједињења Црне Горе и Србије. Највећи број њих су били припадници Демократске странке, а било их је и у Радикалној странци, а неколицина од тих учитеља су били љевичарске орјентације. Они учитељи који су дочекали рат били су учесници Априлског рата и јулског устанка 1941. године. Идеолошке подјеле током рата утицале су и на учитеље, тако да су неки од њих приступили националном покрету, а неколицина и партизанском покрету. Иако су се у рату налазили у супротстављеним војскама, поднијели су и личне и породичне жртве и као патриоте и часни људи ходили читав живот до смрти.

Наведени подвиг бјелопавлићких учитеља умјесто да нам буде наук и путоказ којим путевима треба да ходимо, бранимо и његујемо своје утемељене и освештане вриједности којим је српски народ у Црној Гори вјековима ходио, што су достојно чињели и наведени бјелопавлићки учитељи, ни до дана данашњег нијесмо им се достојно одужили, нити у њихову част и истински подвиг подигли им споменик, гдје би била исписана њихова часна имена и узвишени текст оставке аустроугарском окупатору, и да једна улица у Даниловграду носи име бјелопавлићких учитеља из 1916. године, као и то да свака школска година, макар у њиховом граду (Даниловграду), започне школским часом посвећеном њиховом подвигу.

Достојни насљедници наведених бјелопавлићких учитеља из 1916. године су и ученици даниловградске Гимназије „Петар Први Петровић Његош“, који су се протестима залагали за равноправност ћирилице, под максимом „Свети Петре, каљају ти лице, твоја школа нема ћирилице“. Признање треба одати и њиховом тадашњем професору Југославу Благојевићу, који се залагао за равноправност ћириличног писма у настави. Због тога су га школске власти оптужиле да је виновник „хушкања“ ученика, па је и против њега вођен и дисциплински поступак, са циљем да га одстране из наставе, у чему нијесу успјели.

КРАЈ

Најновији чланци

Раја те тужи, кадија те брани: Бивши предсједник младих ДПС-а донио пресуду у корист Ивана Вуковића!

Јавност је данас сазнала да је Управни суд одбио тужбу функционера Покрета Европа сад Василија Чарапића, налазећи да исти нема право за покретање управног...

Џонатан Ли Вајс о Србима: Једини савезник им је Бог!

Никола Тесла је био Србин; морам признати да Србима баш нисам наклоњен. Веома чудан народ: не можете их укројити ни у један светски поредак. Иако...

Медији и закони, расправа на Цетињу: Удружење новинара ЦГ тражи бенефицирани радни стаж и новинарске лиценце!

Професионално и одговорно новинарство је јавни интерес и једини циљ Министарства културе и медија (МКМ) је да се дође до законских рјешења којима ће...

Награде „Залога“: Добитници Милица Краљ и Милован -Мики Радуловић!

Овогодишњи лауреати награде „Залога“, коју Књижевна заједница „Владимир Мијушковић“ из Никшића додјељује од 1986. године, су Милица Краљ за поезију и Милован Мики Радуловић...

Маида Горчевић позвала Ивана Вуковића: Растаните се од фотеље и признајте вољу грађана!

Члан Предсједништва Покрета "Европа сад" Маида Горчевић позвала је Ивана Вуковића да се испоштује изборну вољу грађана Подгорице од 23. октобра и престане да...