Пише: Момо Јоксимовић

У малом мјесту  Лубнице , код Берана, родила се прича која се преноси  с кољена на кољено, као ријетки примјер части, поштења и људскости.  У средишту ове приче стоји породица Ојданић, и професор математике, Милоња, син храброг и одважног човјека –Грујице Ојданић и поносне мајке Марице.

Отац  Грујица је био командир Озне-милције, у времену када је једна наредба могла значити живот или смрт. Једнога страшног дана привели су групу голобрадих  младића Божовића, из Горњих села,  ниједан није био ожењен и није имао ни 21 годину. Младост невина  и збуњена  са страхом у очима . Момци су требали бити стријељани. Грујица није хтио ту срамоту да свали на себе. Стао је између пушака и младића , подигао глас и казао- „Они су невини.  Они нијесу криви . Ако су криви ево вам их па их ви убијте. Ја нећу“ Младићи су пуштени кућама , а Грујица отпуштен из  државне службе. То је био тектонски поремећај за породицу, која је имала мали иметак од кога се  тешко могло преживјети. Захвални Божовићи држали су неколко зима овце  Грујове и помагали породицу. Захвалност и данас траје.

Грујица са супругом добија пет синова и двије кћерке, а син Милоња професор математике брзо  углед и репутацију.

  Генерације ученика су захвалне професору Милоњи, јер његово стрпљење и посвећеност нијесу били само инспирација- они су и покретач знања и љубави према математици.  Ученици су захвални  профресору што је сваку формулу преточио у причу, а сваску наставу у лекцију за живот.  Његов труд, мирноћа и упоран рад оставили су трајан траг  у срцима и  умовима ученика.  Захваљујући професору, ученици су научили да је математика више од бројева-она је начин размишљања.  Милоња је својим предавањима  се показао не само као врстан предавач и наставник, он је обликовао и будућност ученика. Професор  је био симбол знања, одговорности и праве људскости у  образовном систему.

У школи међу таблама и кредом, гдје се рађају знања у тишини, Милоња је остсвљао знање.

У лику професора Милоње сјединили су се знање и доброта, и свака бројка или ријеч, носили су искреност  живота.

Као просвјетни инспектор – правичан и тих, увијек је гледао срцем а не само оком. Његова  подршка , савјет , ријеч и подстицај стизали су увијек у правом тренутку.

Оставио је преофесор Милоња иза себе записе, веће од поштовања, повјерење, сјећање. Људи попут Милоње  остају у колективу, у дјеци  у времену.

Зато учитељи и наставници кажу– хвала професоре драги, за сваку контролу, посјету што си унаприедио наш рад, за стрпљење, за мудрост, за људски сјај који сте унијели у сваки школски дан.

   Оженио је одговорну, приципијелну професорицу математике Пауну из угледне куће Краљевића из Осечине код Ваљева , а она потврдила да кућа не стоји на земљи него на жени. Заједно са својим супругом , изградии су једну од најуспјепнијих и најугледнијих  породица, која својим радом, моралом  и образовањем  постаје узор  многима. Поносни су родитељи двојице синова, успјешних и остварених у својим животима, што је најљепши доказ снаге, љубави и мудрости који су Пауна и Милоња уткали у свој дом. Они су симбол одговорноисти, савјести, скромности и истинске људске доброте и одговорности.

Професор Милоња  са високим степеном породичне одговорности, пазио је своју мајку са супругом и синовима до задње уре.

Захвалан је професор Милоња својој тетки Стани, и тетку Михаилу, који су  га несебично пратили и помагали кроз школовање.

Милоња и Пауна никад нијесу заборавили своје коријене,и како сунце видика Лубнице и Јеловицу. Саградили су  кућу на очевини, а Њихова породица,  васкрсла из пепела, са својим људским, моралним и најљепшим особинама  винула се до неслућених висина Бјеласоце, и постали узор часног и узорног  породичног живљења  и трајања .  У вријемје када се  људскост и поштење често заборавља, овакве приче треба записивати и преносити- као наук, као поуку, као инспирацију. Професори математике  свакако  заслужујеу да се о њима  говори с поносом. То је породица која није заборавила  ни шта је част, ни шта је  правда, ни шта значи бити човјек.

Ово је прича  о пордици која сопственим мудрим и упорним радом стварала своју породичну срећу, за науку, за уџбенике .

За професоре математике нема празног хода ни приче. Два и два су четири. Али код Ојданића је све на висини на петици!

Данас професори Ојданићи живе ријетко удобну, раскошну и  срећну трећу доб, окружени љубављу  синова –остварених људи и бројних успјешних унука. Унук Александар међу  пет најбољих  од 700 студената на години  атомске физике у Женеви .Богаство је кад сан постане јава , а ријетко частан живот породице  узор и правило понашања !