Школа у Лијевој Ријеци основана је 1870. године, гдје је било заступљено четвороразредно основно школовање. Тако је било све до Другог свјетског рата. Послије рата, 1947. године, основана је осмогодишња школа.
Школа је радила у веома оскудним условима, без најосновнијег школског намјештаја и учила. Клупе су биле склепане од расположивог грађевинског материјала, а правили су их приучени мајстори из села. Наставних средстава и учила у ствари није ни било.
Захваљујући напорном раду ентузијаста који су радили у школи, ова васпитно-образовна институција се одржала и постизала изванредне резултате.
Први директор те школе био је Радоња Трипков Масловарић. Он је обављао послове директора, секретара, благајника, домара и, надасве, одличног наставника физике, хемије, географије, историје, а по потреби и математике и српског језика. Касније су му се у настави придружили Симо Вешовић, Зарија Милачић, Јован Радуловић, Зорка Шуковић, Васиљка Јовановић и други. (Ово је запис из 50-их година прошлог вијека, када сам ја био ђак те школе.)
Хероина у том великом послу била је и Милосава Батрићева Милошевић, која је за цијелу школу обављала послове ложача собних пећи на дрва у свим учионицама, чишћења свих просторија школе и друге послове по потреби.
Уз све то, она је у импровизованом простору – надстрешници уз објекат школе, у бурету од 200 литара, спремала топлу бијелу кафу, а као прилог служио се хљеб и нешто чврсте призмоке. Хљеб је печен од брашна добијеног у сљедовању Црвеног крста, а пекле су га домаћице из оближњег села Ками. Милосава је такође припремала одличне приганице, које су се служиле уз бијелу кафу, често умјесто хљеба ако он није могао бити на вријеме испечен и достављен. Топао оброк морао је бити подијељен сваког дана у одређено вријеме. Храна је добијана од УНРЕ и Црвеног крста, а Милосава је све то спремала са много спретности и љубави.
Овај топао оброк био је од непроцјењиве важности за промрзле и гладне ђаке-пјешаке.
За обављање свих ових послова, у нормалним условима рада, било би потребно бар три или четири особе.“
Запис из књиге МИ ИЗ КРУШЕВИЦА 1750-2009.
Са радошћу се сјећамо једне дивне жене која је обиљежила наша дјетињства, Милосаве Батрићеве Милошевић.
Милосава, била је жена огромне снаге, пожртвованости и доброте. Њена љубав и посвећеност оставиле су дубок траг у срцима свих који су је познавали. Била је прави примјер Васојевке – поносна, јака и несебична. Њена доброта остаје заувијек у сјећању, као дио нашег насљеђа и поноса.
Објављујемо ово као малу захвалност за њена добра дјела.
На слици из 1949. године можете видјети првог директора школе, Радоњу Трипкова Масловарића, као и учитеље Зарију Милачића и Васиљку Јовановић (Радуловић), поменутих у тексту. Ова фотографија свједочи о времену када је школа, упркос тешким условима, била расадник знања и васпитања, а њени просвјетни радници симболи преданости и пожртвованости.
извор: Удружење Васојевића „Васо“
