Да би се разумео простор наших граница, морамо знати одговор на питање које територије је Краљенина Србија унела у Краљевину СХС и са чиме је изашла из Југославије.
Да смо се на ове границе фокусирали, где су живели само Срби… границе Краљевине Србије 26. новембра 1918. године, после уједињења са Сремом (24. новембра), Банатом, Бачком и Барањом (25. новембра) и Црном Гором (26. новембра), вероватно би данас било све другачије по нас Србе, али, лако је из ове перспективе зборити.
Овако је требало да остане, пре тачно 106. год, заседала је ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ (26. новембар 1918.), тада су браћа Срби из ЦГ (који су добили државност на Берлинским конгресу, да би били одвојени од матице Србије) одлучили да се уједине са матицом Србијом а затим тако уједињени ступе у Краљевину СХС.
Чињеница је да после сваког рата (а било их је три) Хрвати и њихова политика изађу као победници, као да су они жртве а не џелати и агресори.
После Великог рата хрвати као поражена страна морали су да изаберу ком ,,царству“ да се приклоне, Карађорђевићима или Хабзбурговцима (са којима су имали искренији однос а везала их је римокатоличка вера и Ватикан). До тада Хрвати нису имали своју самосталну државу од почетка 12. века. У том времену после Великог рат на простору Хрватске живео је и велики број српског становништва (православаца, римокатолика и мухамеданаца).
МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА… могло је и на ту страну
Мајска декларација је изјава народних заступника Југословенског клуба унутар Аустроугарске. Крајем маја 1917. године, ову декларацију су поднели посланици из Словеније, Истре и Далмације окупљени у Југословенском клубу. Декларацију је прочитао председник Југословенског клуба Антон Корошец 30. маја 1917. у Бечу, и у њој је био садржан програм уједињења свих Јужних Словена у оквиру Аустрије и династије Хабзбург.
У декларацији се захтева да се све територије Хабзбуршке монархије, на којима живе Словенци, Хрвати и Срби уједине под влашћу хабзбуршке династије.
НАШОМ ПОБЕДОМ УШЛИ СМО У НЕСТАБИЛНОСТ
После велике победе, ми Срби, изгубили смо своју државу и тако престали да будемо Срби и почели да се називамо некаквим југословенима (што се примило само код нас Срба, не и код хрвата и словенаца) и ушли у заједницу са онима који су нас клали и убијали… они су нас само искористили за стварање својих држава, које су данас скоро етнички чисте од Срба.
Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству.
Завршетак Великог рата 1918. означио је крај ,,старе Европе“ и нестанак четири велика царства; Немачко, Аустроугарско, Руско и Османско. И од њих су настале нове државе: Краљевина СХС, Аустрија, Мађарска, Пољска, Чехословачка. Финска, Естонија, Летонија и Литванија.
Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије, са својом аристократијом су такође пале након рата.
Од Аустроугарског царства настале су Аустрија, Мађарска и Чехословачка. Тако да је и реално било да Хрватска и Словенија буду под окриљем Карађорђевића (Краљевине Србије), за чије стварање (Краљенине СХС) су свакако утицале Велике силе и масонерија.
Хрвати и Словенци су вероватно знали да ако њихова територија припадне Аустрији или Мађарској и уђу као покрајина у састав њихових држава теже ће створити своје самосталне државе (а имали су ту тежњу), излаз из такве заједнице вероватно би отежала и католичка вера (Ватикан) којој припадају ти народи.
После Великог рата, чињеница је да многи хрватски и словеначки политичари нису желели уједињење са Србијом. То се испољило већ на почетку рата.
После сарајевског атентата (1914) у Хрватској организоване су демонстрације против Краљевине Србије. Срби су нападани и уништавана је њихова имовина. Срби су доживљавали прави прогон.
НИШКА И КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА
Када је почео рат почело је и масовно страдање Срба, веће битке на Церу и Колубари вођене су баш против хрватског народа (хрвата). Али, ми то као да нисмо разумели и кроз Нишку декларацију (7. децембра 1914) касније и Крфску (1917) донели одлуку да је главни циљ Краљевине Србије борба за ослобађање и уједињење браће Срба, Хрвата и Словенаца, што је и доста чудно.
Мудре одлуке су донели и чланови југословенског одбора (створен у Паризу 1915. године, председник је био хрват Анте Трумбић) на Крфу. Југословенски одбор је био политичко интересно тело, формирано од стране јужнословенских политичара из Аустроугарске. Циљ овог тела је било уједињавања свих јужнословенских народа у једну, независну државу. Овим документом потврђена је воља да се створи заједничка држава (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца).
На Крфу је договорено да нова држава буде уставна и парламентарна монархија којом ће владати краљ из династије Карађорђевић, а да ће о уређењу државе одлучивати посланици у скупштини (већином).
Првог децембра 1918. године (догодила се велика заблуда, коју за последицу имамо и дан-данас) регент Александар I Карађорђевић прогласио је уједињење Краљевине са државом Словенаца, Хрвата и Срба. Нова држава добила је званичан назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915. ИЛИ ПУТ КОЈИМ СЕ МОГЛО ИЋИ
Лондонски уговор био је тајна и био би објављен тек по завршетку рата.
Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједницкој држави са Хрватима и Словенцима.
Краљевина СХС била је хетерогена заједница са становништвом различите традиције, обичаја, културе, вере, монетарног и пореског система. У земљи су деловале следеће верске организације: српска православна црква, католичка црква и исламска верска организација.
Најтрагичније је било марта 1919. када је престала да постоји српска војска, та Српска јуначка војска! И српска застава је замењена новом, све те ратне заставе српске војске отишле су у музеј. Замениле су их нове!
Више од 2500 некадашњих официра Аустро-угарске постали су командни кадар нове војске Срба, Хрвата и Словенаца, тако смо ми прихватили џелата за брата, и заборавили сва клања, убијања, страхоте, патње и смрзавања од ,,брата“ џелата.
НЕЗАДОВОЉСТВО ВЕЛИКО ЈЕ БИЛО У ХРВАТСКОЈ ПО ПИТАЊУ УЈЕДИЊЕЊА СА СРБИЈОМ
Незадовољство као да се није видело у владајућим круговима Хрвата и Срба. Демонстрације су избиле у Загребу и 5. децембра 1918. као реакција на уједињење и проглашење Краљевства СХС. Протествовало се против уласка Хрватске у југословенску државу. Клицало се хрватској републици а против династије Карађорђевића. То су били они демонстранти који су се борили против Срба на Церу и Колубари на страни Аустроугара, што и не чуди. Тако да се чекао само тренутак када ће се створити проблем и кренути у стварање самосталне НДХ. Први проблеми су се одмах јавили по стварању државе Краљевине СХС и већ 1928. год, дошло је до сукоба и убиства у скупштини.
Најутицајнија хрватска странка у Краљевини СХС била је Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС). Њен став био је да су Хрвати и Срби два народа, и да Хрвати најпре треба да се изборе за своју самосталну државу, па да се онда уједине са Србијом. У тој заједници би обе државе морале бити равноправне. Вођа Хрватске сељачке странке био је Стјепан Радић. Неко време су чак сарађивали са радикалима који су били на власти, али је та сарадња кратко трајала.
Супротности између Радикалне странке и сељачко–демократске коалиције су кулминирале 1928. године када је посланик Радикалне странке Пуниша Рачић (Црногорац) у Народној скупштини убио посланике Хрватске сељачке странке (ХСС) Павла Радића и Ђуру Басаричека, а тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао ранама.
Све то је довело до политичке кризе и социјалних и националних борби које су приморале краља Александра Карађорђевића да се ослободи политичких партија.
Ради спасавања земље од потреса и распада, извршио је 6. јануара 1929. године државни удар којим је укинут парламентарни режим, а заведена монархистичка диктатура.
Краљ је оптужио све политичке странке да су угрозиле опстанак и јединство државе. Укинуо је Видовдански устав, распустио је Народну скупштину и забранио рад свих политичких странака. Краљ је именовао нову владу, људе из разних политичких странака, који су били спремни да му служе. За председника владе постављен је генерал Петар Живковић. Забранио је и многе страначке листове (медијска блокада).
Од тада су се Срби, Хрвати и Словенци морали изјашњавати као Југословени (Краљевина Југославија).
Убрзо је дошло и до убиства нашег краља Александра Карађорђевића у Марсељу (Париз) 9. октобра 1934.год. После тога јачају апетити хрвата и њима се дозвољава да 1939. створе бановину Хрватску (до тада су бановине добијале називе по рекама и по близини мора Приморска). Стварање Хрватске Бановине изазвало је велико незадовољство у српском народу.
После убиства краља, и даље смо срљали да одржимо неодрживо,
Убрзо долази и ново понижење, до сукоба око Конкордата. А Конкордат је међународни уговор склопљен између Свете столице (Ватикана) и неке државе којим се уређују правни односи између Католичке цркве и дотичне државе. Велики противник Конкордата поред патријарха Варнаве био је и владика Николај Велимировић, који је организовао литију од Кнез Михаилове улице до Народне скупштине.
Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов. Касно увече 23. јулa 1937. године, Скупштина је усвојила већином гласова Конкордат, али, срећом ратификација није прошла у Сенату (гласање је прошло; 166 гласова је било ЗА, уз 129 против). Трагедија је веће пошто је ту било и доста српских посланика који су гласали ЗА Конкордат.
Истрпели смо и Крваву литију 1937. год када су жандари тукли свој верни народ усред Београда, а све зарад туђих интереса. Био је то велики утицај Хрвата и Ватикана у Краљевини Југославији, иако је Београд био административни центар, то је и био увод у стварање Бановине Хрватске (1939) и новог уступка хрватима, када су све бановине носиле имена по рекама и једна по близини мора (да би се избегла национална обележја). Тада су се и јасно виделе наше српске слабости и немоћи, све у циљу да задржимо ту сулуду творевину. Тада никоме није ни пало на памет да Срби добију Бановину Србије.
Чим је Краљевина Југославија ушла у Други светски рат у Хрватској су немце дочекали са одушевљењем и одмах, 10. априла 1941. створили су своју НДХ и кренули у покољ Срба (Јасеновац, Јадовно, Паг…) а ми Срби у грађански рат (братски) сукоб између партизана (комунистичка партија која је до тада била у илегали/обзнана) и монархиста (ЈВуО, до тада регуларне војске Краљевине Југославије).
ШУЦКОРИ
Ништа чудно, ако се сетимо Шуцкора, о којима скоро да се ништа не зна.
Шушкори је назив за припадника аустроугарских заштитних војних одреда (полиција) на простору српске окупиране територије Босне од стране Аустроугарске, где су живели Срби. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним зверским злочинима почињеним над Србима.
Шуцкори су дословно права претеча каснијег усташког покрета.
На територији Аустроугарске је убијено преко пола милиона Срба.
Током Првог светског рата животи Срба у Босни и Херцеговини нису имали никакву вредност, убијани су као дивље животиње, а да за то нико никад није одговарао.
Ови злочиначки одреди били су активни на подручју ове аустроугарске провинције (окупиране БиХ, анексијом из 1908.) од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914—1918. године.
Тачније, они су спроводи систематску политику ,,истребљења православних Срба“.
ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА…
А после Другог светског рата улазимо са тим истим џелатима поново у нову заједницу на челу са туђином Титом, где нам забранише и Крсну славу да славимо, забранише они који су на икону Христа пуцали.
Тада смо почели да пишемо латиницом… и сами себе почесмо називати Југословени (националност Југословен), оно што никада били нисмо.
Хрвате почесмо називати браћом. А ти исти нам побише преко 800000 Срба, и децу у колевци, а знамо да су имали и логоре за децу, шта даље рећи?
И на крају после смрти маршала Тита (хрвата) кренуше нови ратови деведесетих, где Србе са тих вековних огњишта протераше и поубијаше (Бљесак и Олуја).
То може да порође само код нас Срба.
Памти и праштај, заборав је велики грех и непријатељ.
Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству.
Срби су плакали и за Александром Обреновићем (кога срби посекоше и бацише са терасе на плочник), огромна сахрана и плач се чуо широм Краљевине Југославије и за Александром Карађорђевићем (на починак га је испратило око триста хиљада југословена) и за Титом (плакало се данима, на сахрани испратило га је више од сто хиљада југословена), плакало се и за Слободаном Милошевићем. Али, ово су чињенице.
САМОПОРИЦАЊЕ
Ми као да нисмо свесни те тежине, историја је темељ као и језик, наравно уз ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ… све остало је надоградња. Ако тај темељ уздрмамо и ако је саткан будалаштинама и лажима неће нам бити добро у будућности. Ако кроз уџбенике историје и српског језика не усадимо генерацијама љубав према домовини, родољубљу… нема бољитка за све нас.
Са наше стране, трагична нам је наша СРПСКА ИСТОРИЈА по питању одрицања и самопорицања.
Шта се то дешава са нама кроз векове, а и данас?
Хоћемо и тежимо да постанемо оно што нисмо и што не можемо бити, а све зарад ситних дневних и личних интереса.
Па тако, данас ,,СРБИ“ Србима крече у бело тробојке и отимају Светиње.
Срби (изроди) су нас клали и у Јасеновцу (50 посто ,,СРБА“ католика у Хрватској, ко су они данас и где су?)…
Шта су радили Срби исламисти Србима у БиХ (кроз историју)?
Шта је са Србима у СТАРОЈ СРБИЈИ, данас Македонији? Колико има Срба пошиптарених на Космету?
Македонија, шта се десило са тим Србима, ко су они данас?
Шта су радили срби-комунисти својој браћи, очевима и свом народу?
Шта је са србима из Скадра и северног дела Албаније?
Тако да ови ,,срби“ – милогорци и њихове намере не треба да чуде много.
Олако су од Срба настајали Црногорци, Бошњаци и Македонци… без икаквог отпора у матици да се то спречи, кроз векове… а за то смо ,,захвални” Титу и партији.
САБРАЊЕ
Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење. Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од Начертанија…. и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница, ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).
Ко нам данас умањује број жртава у Јасеновцу? Ту је и српска трагедија.
Што више филмова, документараца, књига, часописа, преведених на стране језике. Једноставно, уколико се затре свест о жртвама уништава се то неопходно ткиво националне свести а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.
*Ово је био покушај једне кратке анализе догађаја.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја