Бранко и ћирилица⁕
(Посвећено професорима српског језика
и књижевности)
Кад се, млађан, у гробу пробудих,
Спазих да смо писмо изгубили;
Ја млидијах да то бити неће –
Ћирилицу Срби напустили!
Вук се данас око мене креће,
Ћирилица ноћас му се снила.
Ја веровах да то бити неће:
„Сложна браћа“ писмо изгубила!
Караџић се у гробу преврће,
Ћерца Мина њега походила…
Он мишљаше да то бити неће:
Српска чељад писмо оставила!
Даничић нам с Даницом прилази:
Оче Вуче, шта то догоди се?
Бечки потпис[1] у грло ми слази
Латиницом откад потписах се.
Сада тражим своје Стражилово,
Фрушку гору и Карловце миле,
Гимназију, сремске винограде
И Нови Сад, ту преко Тврђаве…
Ништʻ не видим и не препознајем.
Сва та слова онда нису била –
Латиница све је прекрилила!
—————————————
Ој, Вишњићу, држи лʻ те гудало,
Да лʻ још видиш на те слепе очи:
Има лʻ једног слова ћирилице?
Нема, Бранко, ја колико видим,
Но, ти питај нашег Милетића[2],
Милетића, Српску Војводину,
Све Рашчане – Србе од старине
И све Србе тамо и овамо:
Подно Дрине и око Морава,
У Посављу и уз Поибаарје,
Хучну Дрину и дубоки Дунав,
Низ Топлицу, Јанкову клисуру,
У Крушевцу с Дворима Лазара,
У Тополи Карађорђевића,
На Цетињу, високом Ловћену,
У косама снахе Милоњића,
Колибама свих Мартиновића,
Низ Сјеничак, село Мркаљево,
По Банији и по граду Книну,
По Косову и по Метохији…
Има лʻ игде слова ћирилице!?
Ако тамо ћирилице нема –
Но и трава, ма и увенула,
Догодине опет жива расте…
Не тражи је, није увенула!
————————————-
Видите ли, драга браћо Срби,
Дабогда вас и Бог погледао:
Пробуди нас окрутна истина!
Сремски Карловци, 12. 9. 2002.
Аутор: Драга Мирсин Сибничанин (Драгољуб Збиљић)
⁕Године 2002. (после нешто више од годину и по дана од оснивања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду) позвао ме је директор знаменитог Бранковог кола песник Ненад Грујичић да у Сремским Карловцима одржим неко предавање о значају и тада жалосном положају српске азбуке. (Нажалост, данас је тај положај српског писма у Србији још кукавнији него и у време Брозове антићириличке Југославије.) Схватио сам да то треба некако повезати с песником Бранком Радичевићем, у чију се славу Бранково коло редовно одржава већ деценијама. Нисам знао како да то на одговарајући начин повежем, па се сетих да сам у раној младости и ја био „песник“ (писао сам неке стихове). Тако написах ово што на десетерачку песму формом личи. (Бранко је волео народни десетерац.) То сам прочитао као увод у излагање. Можда ћу неком приликом понудити за објављивање и цело излагање које сам тада припремио у време када смо “дружински” почињали борбу за повратак у пуни живот српске ћирилице. За 25 година борбе и рата успели смо само у уставној заштити ћирилице у Уставу Србије (Члан 10). Српска јее невоља што нам је Броз оставио у наслеђе његов законик да се „Устава и закона не треба држати као пијан плота.“ Тако се појединци из наше власти добро држе плота, али се за Устав не држе, него се само понекад сликају с њим. А ћирилице у Србији по том Уставу (2006) још нема 90 одсто у јавности.
[1] У Бечу 28. ожујка (марта) 1850. године, на договарању с Хрватима по инструкцијама бечке власти да Хрвати преузму српски језик из Вукове реформе, Вук и Даничић потписали су хрватским латиничким писмом приватно Књижевни договор који је био само на том писму. Тиме су Вук и Даничић, на одређени начин, озваничили свој пристанак да се српски језик може писати и хрватским писмом када га користе Хрвати. То писмо је, међутим, касније плански насилно наметано Србима, а они су онда, после стотинак година под обманама и притисцима разних власти, највише под влашћу Броза у Југославији – прихватили то латиничко писмо, малтене, као своје, навикли се на њега, чак су га неки српски лингвисти и филолози недавно преименовали у „српску латиницу“, па је данас цела Србија преплављена тим писмом уместо српским савршеним ћириличким писмом – вуковицом.
[2] Светозар Милетић је 1860. био осуђен на годину дана затвора и казну је издржао у главном граду Угарске. јер се опирао аустроугарским властима да се у Срем уведе Србима туђинска хрватска латиница.
