Пише: Иван Милошевић
У задња два мјесеца писао сам Јакову Милатовићу, предсједнику ЦГ, Јелени Боровинић – Бојовић, предсједнику локалног парламента у Подгорици и Савјету РТЦГ-а, да опросте четницима, да их рехабилитују, а њихове потомке приме и утјеше и не иритирају приказивањем партизанских филмова, гдје краљеви војници кољу очеве и синове, али ни слова одговора нијесам добио. Да сам их питао да заштите мачке и гуштере на Драчу, вјероватно би ми послали неки глас, али када се ради о несрећним и на правди Бога побијеним четницима и комунистичким злочинима нема те силе да нешто кажу о томе и смире немирне духове прошлости, братомржње и бесомучне комунистичке освете. Судећи према ћутњи са садашњег тобожњег новоцрногорског двора, комунистичка освета и даље траје, шири се Црном Гором, опија несрећне потомке комуниста, али и четника и све се врти у круг из кога нема излаза и у коме за четнике нема излаза и за њих је резервисана само једна соба – соба издаје и злочина!
Тражио сам да ме Јаков прими и очекивао да то уради, јер прима породице жртава Голог Отока и муслиманске депортације, па зашто не би и мене – потомка капетана прве класе који је одлуком комунистичког рафала бачен у словеначку јаму и осуђен на вјечно прогонство и заборав. Хтио сам да кажем Јакову да је комунизам пао, да његови трагови смрде нечовјештвом и злочином и да нема више потреба да се петокрака сваке године гланца и прикривено влада Црном Гором. Хтио сам да му кажем да је након 30 година диктатуре ДПС-а, насљедника Савеза комуниста и примитивне тоталитарне идеологије, вријеме за дашак слободе и скидања вела заборава са мученика које су комунисти без суда и на правди Бога побили бацили у словеначке и остале јаме! Изгледа да нема коме да то кажем! Јаков памти само петокраку, под њеном сјенком посисао је прво млијеко, одрастао и стасао у новопеченог Титовог пионира. Рекао бих и да свако јутро диже тробојку са петокраком и пјева комунистички оченаш: Друже Тито ми ти се кунемо!
Тражио сам од Јелене да организује скуп Равногорских покрета Србије, Црне Горе и Српске. Када може да у Подгорици окупи представнике СУБНОРА из свих бивших југословенских република, отвори им врата КИЦ-а “Будо Томовић” и поздрави радосним партизанским ускликом: И након Тита – Тито, може ваљда и да прими представнике Равне Горе, потомке краљеве војске који су борили за своје идеје и за њих главе дали. По чему су то њихове главе мање вриједне од оних партизанских и комунистичких и ко им је ставио ореол издаје и колаборације са окупатором! То тврде једино комунисти, док савремени свијет мисли другачије и донио је чак и одлуке о забрани пропаганде тоталитарних ситема и осуди њихових злочина. Џабе, све се са Запада поштује у Црној Гори и са тих страна се безрезервно прихватају све резолуције, па и када везе немају са памети, али се само једна заобилази, гура у страну и неће да види. Резолуција о осуди тоталиратних система, њихових злочина и забрани њихове пропаганде и истицање симбола, још увијек путује ка Црној Гори без шанси да у неко скорије вријеме стигне. Не дају јој да привири у Црну Гору спољнопилитички политички новокомунистички комесари и њихови службеници у Влади, али и по градовима и мјесним заједницама!
Тражио сам и од Савјета РТЦГ-а да не приказуу партизанске филмове гдје четници кољу очеве и синове. Нема смисла након свега што смо сазнали након пада комунизма и неславног краја Брозове епопеје да и даље приказујемо филмове из тога доба и плашимо младе безубим и знојавим кољачима – четницима! Али и тамо сједе комунистички изасланици пропале идеологије и уреднички намјесници некадашњег ССОЈ-а ( Савеза социјалистичке омладине Југославије). Очекујем и ове суботе репризу кољачке четничке секвенце у обради режисера типа Вељка Булајића!
И мада знам да су сви моји апели узалудни и да их нико не чује, наставићу да их пишем. И то не ради других, него ради себе. Нека остане записано да сам реаговао када нико неће и да сам упозорио да Црној Гори боље бити неће, док са леђа не скине комунизам и њихове бивше и садашње службенике. Ваљда ће доћи доба када ће то неко цијенити, али како је кренуло, доживјети то нећу, па да напуним и 100 година!
Нека вам је срећан комунизам, Броз и Пијаде. Не чуди ме што нам је овако како нам је, када су они још живи. Са њима нема неизвјесности – пропадамо сигурно!
