Наш друштвени организам болује од тешких болести и немоћан је од многих рана, али најтежа болест и рак-рана његова то је паланка. У њој живе и развијају се, снаже се и шире две озбиљне болести, које нико и не покушава да лечи, то су: корупција и отупелост савести. Ова прва болест је додијала. Она нам се свуда дрско кези у очи: у престоници и у паланци, у селу, засеоку и логору, свуда где год живе људи; а ми је запањени, неми и укочених очију гледамо онако исто као што смо, у току ратова, гледали многе епидемије од којих смо падали као снопље, без лекара и без лекова.
У паланци црв ове гадне болести је конфидент, лиферант и ортак окупаторов, који је, за време рата, стекао много новаца, постао врло богат. Са овим он је, по ослобођењу, успевао да не буде оптужен, а ако је оптужен да не буде осуђен. Данас он, који је слао на вешање своје суграђане, своју рођену браћу, понова жари и пали, и опет тргује и опет лиферује и опет ортакује. Ето вам утицаја вароши. Више се на селу не верује у правичну примену § 85. Људи гледају како се злотвори пуштају у слободу и, што је страшно, отпочињу губити веру и у суд.
Конфидент и ратни богаташ то су борци; то су једна сасвим нова врста борца, то су борци противу свега што је морално. Они чине све да се извуку заслужене одговорности и служе се у томе свима средствима: поткупљују, ангажују људе од моћног утицаја, ласкају, куну се, улизују се и успевају. После тога многи, слежући раменима, кажу: „Нека нађе од другога“ и остављају их на миру.
Из прве развила се она друга болест. Цео свет посматра; како зло пролази некажњено, издајнике и злочинце Отаџбине како се рехабилитују новцем, власти како одају почаст пороку, како друштвеног интереса и критеријума моралног нестаје. И немоћне и малодушне за борбу, групе и појединци тону у општој равнодушности, успаване савести постају потпуно неосетљиве и све немо прати постепено умирење Доброг и Моралног.
Верујте, паланка више и не критикује, она се и зато осећа сувише уморном. Она је као сова на виделу, обневидила, дрема, она више не разликује црно од белог, добро од злога, она је пометена, уморна, разбивена. Њене конверзације, бесциљне и празне, само кваре дух и осећање иначе неформираних духова нашег друштва; лења, паланка се свим занемарила и никад нема свога мишљења; без јединства њен живот престаје и започиње сваког тренутка, „цепа се у својим сопственим контрадикцијама“.
__
Драгиша Васић, „Покушај једне анкете” (1920)
