Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски господин Јоаникије служио је на брду Шибови изнад Бањалуке, помен погубљеним војницима Југословенске војске у Отаџбини који су највећим дијелом из Црне Горе и Херцеговине. Митрополит је истакао да је то страшно мјесто – мјесто братске погибије, мјесту освећеном невином братском крвљу кја је ту проливена и да се ту налази велико невидљиво гробље српских јунака родом претежно из Црне Горе и Херцеговине.
-Свако страдање људи је болно, али је најболније страдање када браћа страдају од братске руке. Нажалост, имали смо ту трагедију да смо се у току Другог свјетског рата као народ посебно у Црној Гори одијелили на двије струје, на једну струју која је заступала комунистичку идеју, безбожничку идеју и у том погледу били су јој вјерни до те мјере да циљ није бирао средства и она је у Црној Гори оживјела и добила моћ преко братске крви, кад је брат брата убијао, кум кума, нажалост и син оца, навео је Митрополит Јоаникије.
Високопреосвећени владика рекао је да заслугу за откривање тог мјеста које је широј јавности било непознато и на ком данас можемо одржати помен пострадалим мученицима дугујемо господину Драгану Давидовићу и позвао га да се обрати словом о самом догађају.
Господин Драган Давидовић окупљене је упознао са локалитетом гдје су се нашли, рекавши да је то брдо Шибови изнад Бањалуке и гдје су према граду усташе и домобрани драли положаје, а да су према Западу биле четничке јединице које су чувале села према манастиру Гомионица. Навео је да је ту пострадало између 12. 000 и 15. 000 људи, како је рекао „цвијета српског народа Црне Горе“.
Господин Давидовић је објаснио да се велика колона војника и цивила слегла у Лијевчу пољу – између Козаре и ријеке Врбас, између Саве и Бањалуке и да су ту одлучивали шта даље будући да су били опкољени партизанима и усташама и да су се одлучии за пробој.
–Одредили су Нову Тополу као пут могућег спасења и пробоја према Козари и даље према западу гдје их је чекао војвода Ђујић и гдје су их чекали Британци од којих су очекивали велики спас у демократском смислу да се такав покрет као што је Југословенска војска у Отаџбини третира као антифашистички и да се може доћи до слободе. Пробој је дјелимично био успјешан, али у тренутку када је требало да маса народа и војске прође у том мостобрану који је направљен од неколико километара појавили су се усташки тенкови из Бањалуке и Градишке.Неко тврди да је то прва употреба тенковских јединица те врсте у усташкој војсци и уз крваву борбу пут је даље пресјечен. То је довело до панике међу народом, наравно до неког безнађа и међу војском и тада је Павле Ђуришић одлучи ода изведе 900 најбољих борацаи покуша да направи лук преко планина, горе Мањаче и Змијање, да избије према Кључу и да се тако заобиђе Козара и замка борбе са партизанима. Он је то и урадио, међутим горе на неких 12 километара у Колима – село Кола, дочекао га је усташки пуковник Владимир Метикош, по презимену очито Србин, командант гарнизона у Бањалуци и образложио му да је проблем пробоја велики и да ће усташе и домобрани да га сачекају са том војском и да би му најбоље било да пође за њим у Бањалуку и да заједно прођу Градишку гдје се већ почела прикупљати вијска и народ на позив Секуле Дрљевића и његовог покушаја да створи црногорску војску. Гдје год су прошли доживјели су голготу – кроз муслиманска подручја, кроз партизанска подручја. Покушали су да спасу рањенике и тифусаре пребацивањем у Броду, па пругом до Загреба, али у сваком служају, Павле Ђуришић је прихватио тај позив и с тим момцима је кренуо ка Градишци, али расуло је очито било на Лијевчу пољу које су партизани искористили да прикупљају и народ и ону војску коју су могли да разоружају у том тренутку. Све момке су доводили у Бањалуку у прихватни логор, у Кампус данашњи. Некада је то била војна касарна још од Аустрије. Ту су их прикупљали и ту је била тријажа врло брза, у три четири минуте, три четири питања и пошто су доле шљункаре ту су их и закопавали Било је 800, 900 бораца, младића прикупљено и доведено у качару ту доле , низ ово брдо уз које смо се пели. Била је качара Милкана Бојића хотелијера и она је било поприлично велико двориште опасано бодљикавом жицом и то је било искориштено да се ту логорише око тих 900 момака и ту су били једно вријеме док није одлучено, да се изведу овдје.Транше које су биле копане за одбрану Бањалуке од евентуалног четничког напада, оне су искориштене и ту су махом хладним оружјем побијени тих 900 људи., Ми имамо једно свједочење, прије 5 година смо га радили кад је Митрополит Амфилохије долазио овдје. Имали смо живог свједока који је врло драматично описао то његово сазнање о тој качари и његово свједочење да је био покупљен са још двадесетак мјештана да затрпава те ровове, истакао је господин Драган Давидовић и рекао да су равногорци урадили крстоносно обиљежје и предали молбу да ископавање како би се кости евентуално пренијеле у Црну Гору и Херцеговину или да се направи масовна костурница.
