Пише: Тихомир Бурзановић
Литије у Црној Гори нијесу биле само вјерски скупови. Оне су биле народни покрет, тиха, достојанствена и упорна побуна против система који је три деценије владао страхом, уцјенама и осјећајем да је држава приватно власништво једне партије и једног човјека. У том смислу, литије јесу највећи политички успјех српског народа – али и свих слободномислећих грађана Црне Горе – у 21. вијеку. Срушена је власт Демократске партије социјалиста и Мила Ђукановића. Ипак, шест година касније, намеће се парадоксално питање: како је могуће да власт никада није стварно преузета?
Одговор је сложен, али болан: зато што литије нијесу имале политички субјект способан да побједу претвори у управљање државом. Оне су срушиле режим, али нијесу створиле власт.
Литије су биле морална револуција, а не политичка стратегија. Њихова снага је била у масовности, у симболици, у духовној вертикали коју је носила Српска православна црква. Управо ту лежи и прва контрадикција: црква је била катализатор промјена, али није могла, нити смјела, бити носилац политичке власти. Када се енергија литија прелила у изборне листе, она се распала у партијским суштинама, сујетама и старим слабостима.
Други разлог је недостатак јединства. Српски политички корпус у Црној Гори је историјски навикнут на отпор, али не и на власт. Умјесто јасне хијерархије циљева – реформа система, лустрација, деполитизација институција, економска консолидација – дошло је до борбе за функције. Побједници су се понашали као привремени станари власти, а не као њени власници са јасним мандатом народа.
Трећи, можда и кључни разлог, јесте континуирани утицај пораженог система. ДПС је изгубио изборе, али не и полуге моћи. Судство, тужилаштво, безбједносни сектор, економске мреже – све је остало нетакнуто. Нова власт није имала ни храбрости ни капацитета да спроведе дубинске резове. Умјесто демонтаже старог режима, добили смо кохабитацију са његовим сјенкама.
Велики допринос томе дали су и тзв. “грађански” савезници промјена, који су литије доживљавали као нужно зло, а не као израз народне воље. Њихова политика се свела на неутрализацију побједе, стално подсјећање да “није вријеме”, да се “не смије таласати”, да се не смије дирати у “осјетљиве теме”. Тако је побједа претворена у статус кво.
Не треба занемарити ни улогу међународног фактора. Запад није имао проблем са падом ДПС-а, али јесте са суштинском промјеном система. Стабилност је поново проглашена важнијом од правде, а “реформски потенцијал” мјерио се послушношћу, не резултатима. Нова власт је врло брзо научила лекцију: ко год покуша озбиљно да мијења, бива проглашен реметилачким фактором.
И на крају, али не мање важно – одговорност сносе и сами носиоци литијске енергије. Дио њих се повукао у разочарање, дио се утопио у компромисе, а дио је пристао да буде декор у туђим политичким играма. Умјесто сталног притиска одоздо, народ је поново враћен у пасивну улогу посматрача.
Зато данас имамо апсурд: власт без снаге, промјене без промјене и побједу која траје само у сјећању. Литије су показале да је режим могуће срушити. Али су исто тако показале да је много теже изградити власт која зна шта хоће и има храбрости да то спроведе.
Шеста година послије, остаје опомена: историја не награђује оне који побиједе, већ оне који знају шта да раде са побједом. Ако се лекције литија не науче, оне ће остати запамћене као величанствен тренутак – и пропуштена шанса.