Аутор: Тихомир Бурзановић

Стихови Петра Другог Петровића Његоша из Горског вијенца –

„А, ја шта ћу, а са киме ли ћу,

мало рука, малена и снага.

Ширак тужни, без нигд‌је никога.

Племе моје сном мртвијем спава.

Не прима ми плача, ни молитве.

Суза моја нема родитеља…“ –

данас звуче мање као књижевна метафора, а више као социолошки, политички и етички извјештај о савременој Црној Гори.

 Ово није више само вапај појединца у историјском контексту, већ колективни крик грађанина који се суочава са системом без лица, одговорности и морала.

„Мало рука, малена и снага“

 У политичком смислу, ово је слика немоћи обичног човјека пред партијским картелима, клијентелистичким мрежама и интересним блоковима. Грађанин је данас институционално слаб, правно незаштићен и друштвено невидљив. Његова „рука“ не допире до центара моћи, његова „снага“ не вриједи пред партијском књижицом, кумовском везом и интересном припадношћу.

 Политички систем функционише као затворени круг – власт се смјењује, али обрасци понашања остају исти. Елита се мијења, али морална матрица не.

„Ширак тужни, без нигд‌је никога“

Ово је друштвени осјећај усамљености у маси. У Црној Гори данас имате људе, али немате заједницу. Имате институције, али немате повјерење. Имате законе, али немате правду. Имате изборе, али немате стварни избор.

 Човјек постаје сам и када је окружен другима – јер солидарност је замијењена интересом, емпатија профитом, а етика политичком корисношћу.

„Племе моје сном мртвијем спава“

Ово је најстрашнији стих у савременом контексту. Друштво које је навикло на неправду. Грађани који су се адаптирали на абнормално. Корупција више не шокира, неправда не изазива побуну, лаж не производи револт. Све је постало „нормално“. То је стање моралне анестезије. Друштво не реагује јер је уморно, разочарано и обесмишљено. То је сан који личи на смрт — не физичку, већ етичку и грађанску.

„Не прима ми плача, ни молитве“

 Институције не слушају. Политика не чује. Јавност не реагује. Медији селективно виде. Елита селективно осјећа. Вапај грађанина се губи у бирократији, партијским саопштењима и лажном дискурсу реформи. Молитва савременог човјека — било да је социјална, правна или егзистенцијална — остаје без одговора.

„Суза моја нема родитеља“

 Ово је слика потпуног губитка заштите. Када су и држава, и институције, и друштво престали да буду „родитељи“ грађанину. Када нема система који стоји иза човјека. Када је појединац препуштен себи, тржишту, страху и неизвјесности. То је етички пораз државе као идеје.

 Црна Гора данас: криза смисла, а не само политике

Ово није само политичка криза. Ово је криза морала, вриједности и идентитета. Криза смисла. Политика је само огледало тог стања. Друштво у којем: успјех није заснован на знању, већ на припадности, ауторитет не долази из интегритета, већ из функције,морал је препрека, а не вриједност,образ не вриједи више од користи,постаје друштво тихе пропасти.

Његошев стих данас не описује појединца — он описује колективно стање свијести.

Закључак

Црна Гора данас није земља у транзицији – она је друштво у етичком лимбу. Између онога што је била и онога што никако да постане. Између идеала и интереса. Између достојанства и прагматизма. Између слободе и зависности.И зато ови стихови нијесу књижевни цитат — они су дијагноза.

Јер када „суза нема родитеља“, то значи да је систем изгубио душу.

А када друштво изгуби душу – ниједна реформа га не може спасити без моралне обнове.Без етике. Без одговорности. Без истине. Без личне храбрости.

 И зато питање из стиха остаје питање нашег времена: „А, ја шта ћу, а са киме ли ћу?“

То није више Његошево питање.

То је питање сваког савременог грађанина Црне Горе.

П.С.

Етички лимб (или етички лимбо, енг. ethical limbo) је израз који се користи да опише ситуацију у којој се неко нађе у морално-етичкој неодређености, „између” – ни јасно добро, ни јасно лоше, ни дозвољено ни забрањено, без јасних етичких смерница или консензуса.

То је стање када: постоје контрадикторни етички принципи, правила нису јасно дефинисана или се не примењују, технологија/ситуација је претрчала постојеће етичке норме, постоји правна дозвола, али морална сумња (или обрнуто).