Пише: Тихомир Бурзановић
Црна Гора је по свом уставном одређењу грађанска држава у којој је грађанин носилац суверенитета.
Међутим, политичка и друштвена стварност показује да се јавни простор и даље у великој мјери обликује кроз различите националне наративе. Питање зато није да ли национализам постоји, већ какав је његов карактер: да ли је просвећен, грађански и инклузиван – или популистички, искључив и инструментализован за дневнополитичке циљеве.
У савременој Црној Гори национални идентитети Црногораца, Срба, Бошњака, Албанаца и Хрвата не морају нужно бити у супротности са грађанским принципом државе. Напротив, у свом просвећеном облику национални идентитет може бити легитиман израз културе, традиције и историјског памћења.
Тај облик национализма прихвата чињеницу да различити народи дијеле исти политички простор и да је држава заједнички оквир слободе, а не средство доминације једне групе над другом.
Просвећени национализам, у том смислу, подразумијева свијест о сопственом идентитету, али и поштовање идентитета других. Он не тежи да историју користи као оружје, већ као поље разумевања. У Црној Гори се такав приступ може препознати код интелектуалаца, дијела цивилног друштва и код грађана који национални понос не граде на супротстављању, већ на сарадњи.
Међутим, паралелно са тим постоји и друга, много гласнија струја – популистички национализам.
Он не почива на култури и историјској самосвијести, већ на страху, митологији и политичкој мобилизацији. У том дискурсу национални идентитет постаје средство за подјеле: Црногорци се супротстављају Србима, Срби Црногорцима, Бошњаци и Албанци се посматрају кроз призму геополитичких сумњи, а Хрвати кроз историјске трауме.
Популистички национализам има неколико препознатљивих механизама.
Прво, он поједностављује сложене историјске процесе и своди их на црно-бијеле наративе. Друго, он стално производи осјећај угрожености – свака заједница се представља као жртва. Треће, он служи као политички инструмент којим се прикривају економски проблеми, корупција и институционална слабост.
У таквом амбијенту држава постепено губи свој грађански карактер. Умјесто да грађанин буде носилац суверенитета, политички субјект постаје „народ“, и то често схваћен на уски, етнички начин. Када се суверенитет посматра искључиво кроз призму етничке већине или етничких блокова, грађански модел државе почиње да се урушава.
Посљедица је хронична политичка нестабилност. Друштво се све више организује у паралелне идентитетске заједнице које имају различите визије прошлости, садашњости и будућности. Умјесто дијалога, доминира политичка мобилизација кроз симболе, заставе и историјске наративе. Таква динамика води у стање сталне политичке кризе, у којој институције губе повјерење, а друштвена кохезија слаби.
Ипак, будућност Црне Горе није укидање националних идентитета – то није ни могуће ни пожељно. Кључ је у њиховој трансформацији. Национални идентитети могу постојати као културне и историјске заједнице, док политички суверенитет остаје у рукама грађана као равноправних појединаца.
То значи да се лојалност држави не гради на етничкој припадности, већ на заједничким институцијама, владавини права и економском развоју. Уколико Црна Гора успије да изгради такву политичку културу, национални идентитети ће престати да буду извор конфликта и постаће дио богатог плурализма друштва.
У супротном, ако популистички национализам настави да доминира политичком сценом, држава ће остати заробљена у кругу идентитетских сукоба. Тада ће се кључна питања развоја – економија, институције, образовање – увијек изнова губити у буци националних спорова.
Зато је право питање будућности Црне Горе: да ли ће национализми у њој постати просвећени и демократски, или ће остати популистички и конфликтни. Од одговора на то питање зависи да ли ће Црна Гора бити стабилна грађанска држава или простор трајне политичке подјеле.
