Аутор: Тихомир Бурзановић

Док Црна Гора формално говори о европским вриједностима, суштински се и даље врти у зачараном кругу пећинских национализама. Ови примитивни, племенски рефлекси постали су политичка валута, медијски материјал и кључни алат за манипулацију грађанима.

Црна Гора као полигон за племенске идентитетске ратове

Црногорско друштво деценијама живи у атмосфери сталне мобилизације око нације, идентитета и историје. Умјесто економије, стандарда и институција — главне теме су „ко је ко“, „чији је ко“, и „ко коме пријети“.

У таквој атмосфери, свака етничка група гаји свој „пећински“ наратив:

једни се позивају на „одбрану државе“,други на „одбрану народа“, трећи на „сталну угроженост“, четврти на „историјске привилегије“

Резултат? Друштво коме је лакше запалити бакљу него упалити свјетло разума.

Црногорски пећински национализам: Митови умјесто модерности

 Црногорска верзија примитивног национализма опстаје на миту о сталној угрожености државности. Овај наратив није случајно изграђен — он је политички веома користан. Што је власт нестабилнија, то је прича о „нападу на Црну Гору“ агресивнија. Логика је једноставна: свако ко мисли другачије постаје непријатељ, свака критика означава „рушење државе“, свака мултиетничност тумачи се као пријетња хомогености

Таква политика не јача Црну Гору — она је држи у сталном стању психозе.

Српски пећински национализам у Црној Гори: Реакција, а не програм

Српски национализам у Црној Гори најчешће д‌јелује реактивно. Он се храни емоцијама: повријеђеношћу, идентитетском фрустрацијом и осјећајем континуиране дискриминације. Али управо та емоционалност често води у реторику која замагљује рационални интерес Срба у Црној Гори.

Умјесто дугорочне стратегије — експлозивне реакције. Умјесто политичког програма — пароле. А то је терен на којем губе сви, посебно они којима је до реалног политичког положаја стало.

Бошњачки пећински национализам: Политика жртве као инструмент моћи

Дио бошњачке елите у Црној Гори одржава наратив о трајној угрожености. Иако је њихова реална политичка моћ велика, дискурс остаје исти: „Ми смо жртве, ми смо незаштићени“.

То ствара затвореност унутар заједнице, страх од сарадње и сталну мобилизацију гласача. Национализам овд‌је д‌јелује као емоционални штит — али и као врло ефикасан политички алат.

Албански и хрватски идентитетски рефлекси: Национализам као политичка трговина

За албанске и хрватске структуре у Црној Гори национализам је често прагматични пројекат: активира се када треба нешто добити, притиснути или уцијенити политичке партнере. То није идеолошки национализам, већ рачуница.Али управо та рачуница производи осјећај трајне привилегованости одређених група, а тиме и додатне тензије у друштву.

Заједнички именитељ: Пећина као политичко склониште

Иако различити, сви ови национализми дијеле исти образаци  производе страх, хране се митовима, нуде идентитет умјесто рјешења, јачају под‌јеле, а не заједништво

Најважније: они су савршено средство да се грађани држе даље од стварних проблема — криминала, економије, политике, институција.

То што људи прате међусобне етничке обрачуне значи да мање прате корупцију, непотизам и пропаст система.

 Ко све профитира од пећинског менталитета?

 Три структуре највише: Политичке елите.Подијељени бирачи су послушни бирачи.Што је већа мржња, то је мања опасност по њихове позиције. Медијске машинерије. Скандал, национална тензија и етничка драма — то продаје кликове, гледаност и утицај. Безбедносни и параполитички центри.Што је друштво нестабилније, то је њихова моћ већа.

Пећински национализми су њима извор хране.

 Како разградити пећински менталитет?

Фокус са нације на квалитет живота

Грађани морају питати: „Колика ми је плата, а не ко сам по крви?“

Јачање институција, а не идентитета. Када институције раде, митови се гасе.

Ослобађање медијског простора од пропагандеАко се не поправи медијска култура, национализми ће живјети вјечно.

Грађански идентитет као платформа, не пријетња

Држава се гради на заједничком интересу, а не на племенским заставама.

Вријеме је да Црна Гора изађе из пећине

 Пећински национализми су само рефлекси друштава која се боје будућности.Црна Гора неће напредовати док год енергију троши на идентитетске сукобе из 19. вијека, умјесто на реформе 21. вијека. Није проблем што Црна Гора има различите идентитете — проблем је што ти идентитети владају Црном Гором.

Вријеме је да се пећина остави иза нас.