Пише: Тихомир Бурзановић
Црној Гори је данас, можда више него икада у њеној модерној историји, насушно потребно истинско друштвено помирење. Не декларативно, не протоколарно и не политички калкулантско, већ суштинско помирење између православних Срба и Црногораца – два идентитетска корпуса који су историјски, културно, језички и духовно дубоко испреплетени, а данас вјештачки и насилно супротстављени.
Вијек подјела оставио је дубоке ожиљке. Подјеле које нису настале саме од себе, већ су систематски подстицане – од идеолошких инжењера, партијских елита, страних интереса и домаћих профитера. У том процесу, брат је постао сумњив брату, комшија непријатељ комшији, а историја оружје у рукама оних који од помирења имају најмање користи. Православни Срби и православни Црногорци чине доминантну националну и вјерску већину у Црној Гори. Они дијеле исте храмове, исте свеце, исти језик, исту културну матрицу и исту историјску судбину. Па ипак, данас живе у стању хладног унутрашњег конфликта, у којем се разлике преувеличавају, а заједничко систематски потискује.
Истинско помирење не значи брисање идентитета, нити наметање једног другом. Напротив. Оно подразумијева признање права на различито национално осјећање, без страха, без стигме и без етикетирања. Бити Црногорац не значи бити антисрбин, нити бити Србин значи бити против Црне Горе. Та лажна дихотомија је темељ на којем се гради политичка нестабилност и друштвена фрустрација.
Црна Гора не може бити стабилна држава ако је трајно подијељена по питању идентитета. Не може напријед ако јој је прошлост стално бојно поље. Не може бити грађанска ако њена већина живи у стању унутрашњег сукоба. Помирење није слабост – оно је чин зрелости. Није одустајање – већ преузимање одговорности. Кључну улогу у том процесу морају имати интелектуалне елите, медији, образовни систем и вјерске заједнице, али прије свега политичари који морају престати да живе од подјела. Помирење не може доћи од оних који од конфликта праве каријере, већ од оних који су спремни да плате политичку цијену истине.
Црна Гора мора поново научити да живи са собом. Да прихвати своју сложеност као богатство, а не као пријетњу. Да разлике не доживљава као ровове, већ као простор дијалога. Јер без помирења православних Срба и Црногораца, нема трајне стабилности, нема унутрашњег мира, а ни будућности која ће бити више од пуке географије.
Помирење није избор. Оно је историјска нужност.
