Пише: Тихомир Бурзановић

У политичком животу Црне Горе често се говори о реформама, транзицији и европским интеграцијама. Али постоји једно питање које упорно измиче озбиљној расправи: да ли је држава заиста икада раскинула са моделом у којем тајна служба није само чувар безбједности, већ и чувар политичког поретка?

Да бисмо разумјели данашње стање, потребно је вратити се у 1945. годину. Након успостављања комунистичке власти у Југославији, тајна полиција — касније позната као УДБА — постала је један од кључних инструмената политичке контроле. Њена функција није била само заштита државе од спољних пријетњи, већ и надзор над самим друштвом. Политичка лојалност била је важнија од институционалне неутралности.

У малим срединама као што је Црна Гора, такав систем је био посебно ефикасан. Мрежа доушника, сарадника и оперативних радника продирала је у готово све поре друштва — од културних институција до универзитета и цркве. Створена је специфична култура моћи у којој је држава била присутна и онда када се није видјела.

Пад комунизма у источној Европи деведесетих година донио је талас лустрације и отварања архива. У многим земљама бившег источног блока јавност је добила увид у механизме старих служби. Црна Гора, међутим, никада није прошла такав процес.

Ту почиње прича о континуитету.

Институције су се мијењале: називи служби, организациона структура и законски оквир. Али темељно питање — политичка одговорност и институционално преиспитивање старог система — остало је готово нетакнуто. Многи припадници безбједносног апарата наставили су каријере у новим структурама, носећи са собом не само искуство већ и специфичан начин размишљања.

То је култура у којој је служба прије свега лојална систему моћи.

У савременом политичком речнику та појава често се назива „полицијским патриотизмом“. На први поглед, тај израз звучи позитивно: полиција која штити државу и стабилност институција. Међутим, у пракси тај концепт може имати и другу страну.

Када се патриотизам дефинише као безусловна лојалност институцији силе, лако се може претворити у лојалност политичкој власти.

У том тренутку граница између државе и власти постаје опасно танка.

Управо ту лежи један од највећих проблема транзиције у Црној Гори. Безбједносне структуре често се посматрају као чувари стабилности система, а не као институције које морају бити под сталним демократским надзором. Такав приступ производи затворену институционалну културу у којој се критика доживљава као пријетња, а не као нужан механизам контроле.

Парадокс је очигледан: држава која тежи европским стандардима безбједности још увијек носи снажне елементе постсоцијалистичког насљеђа.

Наравно, Црна Гора данас није држава каква је била у вријеме једнопартијског система. Постоје избори, плурализам и формални механизми контроле служби. Али историјско искуство показује да институције не мијењају свој карактер само промјеном закона.

Мијењају га тек када се промијени политичка култура.

А та култура у Црној Гори још увијек носи снажну сјенку прошлости. У јавности се периодично појављују афере које указују на блиске односе између политике и безбједносних структура. Истовремено, питање архива, старих досијеа и политичке одговорности за злоупотребе служби остаје готово нетакнута тема.

То није само историјски проблем. То је проблем повјерења.

Јер у демократском друштву грађани морају бити сигурни у једну ствар: да службе безбједности постоје ради заштите државе и закона, а не ради заштите политичког поретка или појединачних центара моћи.

Зато питање континуитета УДБЕ није питање носталгије за прошлошћу, нити ревизије историје. То је питање институционалне зрелости.

Да ли је Црна Гора икада заиста напустила модел у којем тајна служба није само чувар безбједности, већ и чувар политичког поретка?

Можда је искрени одговор да тај процес још није завршен.

И управо од тога зависи колико ће црногорска демократија у будућности бити снажна — или само формална.