Пише: Тихомир Бурзановић

Европска унија, барем на папиру, тврди да је заједница вриједности: демократије, владавине права и помирења. У пракси, међутим, она често личи на клуб интереса, геополитичких калкулација и селективне моралности.  Отуда и питање које се на Балкану све чешће поставља наглас: зашто се Црна Гора у Бриселу тапше по рамену као “најнапреднији кандидат”, док се Србија и Срби држе на сталном испиту без краја и поправног рока?

 Црна Гора је мала, послушна и – што је за Брисел често пресудно – геополитички “чиста”. Признала је Косово, увела санкције Русији, ушла у НАТО без референдума и без превише буке. Укратко, показала је да зна гд‌је јој је мјесто у хијерархији савременог Запада. Европској унији таква држава је идеална: нема снагу да се супротстави, нема капацитет да условљава, али има амбицију да слуша. Црногорци су, у том наративу, представљени као “нови Европљани” – флексибилни, прилагодљиви и политички безопасни.

Србија је, с друге стране, превелика да би била само декор и превише историјски оптерећена да би била безусловно прихваћена. Она има сопствену политичку тежину, регионални утицај и – што Брисел никада неће рећи отворено – “погрешну” историјску меморију. Срби памте бомбардовање, памте наметнута рјешења, памте двоструке аршине. Такво памћење није пожељно у породици која би да затвори балканско питање без истинског суочавања са сопственом улогом у распаду Југославије.

Европска унија не бјежи од Србије зато што Србија није европска, већ зато што Србија још увијек није потпуно послушна.

Неутралност према Русији, инсистирање на Резолуцији 1244, унутрашњи отпори према редефинисању идентитета – све то чини Србију “проблематичним кандидатом”. А ЕУ не воли проблеме, она воли менаџмент стабилности. У том менаџменту, Црна Гора је пилот-пројекат, а Србија је неугодна лекција.

 Ту долазимо и до кључне разлике у перцепцији Црногораца и Срба.

Црногорци се у европским извјештајима често третирају као народ у “настајању”, идентитетски флуидан и политички преобликовљив.  Срби се, пак, посматрају као народ са превише историје, превише питања и премало спремности да се одрекну себе зарад бриселске тапије. Европска унија, чини се, лакше прихвата оне који су спремни да преговарају о идентитету него оне који о њему расправљају.

На крају, питање није зашто ЕУ хоће Црну Гору, већ зашто ЕУ не зна шта ће са Србијом. Јер прихватити Србију значило би прихватити и одговорност за балканску прошлост, признати сопствене грешке и одустати од политике условљавања без краја. А то је, за данашњу Унију, теже него отворити још једно поглавље Црној Гори и обећати јој европску будућност на рате.

Зато Црна Гора куца на врата која су већ одшкринута, док Србија стоји пред вратима иза којих се стално премјешта намјештај. Не зато што је једна више, а друга мање европска, већ зато што Европа још није одлучила да ли жели партнере – или само послушнике.