Пише Тихомир Бурзановић

Од 2020. године, Црна Гора пролази кроз период који све више личи на диктатуру незналица. Власт која је до тада дошла на сцену показала је врло јасну тенденцију да маргинализује све оне који посједују знање, кредибилитет и стручност у вођењу државе.

Они који су својим радом доказали способност да управљају сложеним институцијама, да воде економију или да унапређују јавну политику, од стране актуелне администрације постају непожељни – као да компетентност представља пријетњу.

Управљање државом није питање политичке популарности, него одговорности према грађанима и институцијама. Оно захтева дубоко разумевање механизама јавне управе, економије, образовања, здравства, безбједности и спољних односа. У Црној Гори, међутим, у последњих шест година видимо супротан приступ. Власт која се представља као реформаторска све чешће показује да не поштује стручност, већ превасходно цијени лојалност и послушност. Таква пракса не само да деградира институције, већ доводи у питање кредибилитет државе и њену способност да се носи са изазовима модерног доба.

Један од најуочљивијих ефеката овакве власти је стагнација јавне администрације. Уместо да се институције професионализују и да се кадрови бирају на основу компетенција, многи кључни положаји попуњавају се људима чија главна „квалификација“ није стручност већ политичка приврженост. Такво постављање људи на позиције одговорности не само да доводи до неефикасности, већ и до лоших одлука које директно утичу на живот грађана – од управљања буџетом, преко јавних услуга, до стратешког планирања.

Последице су видљиве и у економском развоју. Стручни економски савети се игноришу, а одлуке које се доносе често су краткорочне, неразмишљене и популистичке. Инвестициони амбијент се нарушава, а млади и квалификовани кадрови све више напуштају земљу у потрази за окружењем где ће њихово знање бити цијењено. Тако се ствара негативан циклус: држава која мрзи знање и стручност постепено губи таленте, а институције постају празне и неспособне.

Образовање и наука, области које треба да буду мотор развоја, такође трпе. Универзитети и научне институције све чешће се суочавају са притисцима да ускладе своје програме и кадрове са политичким интересима, умјесто да развијају квалитетно знање. Стручни људи који би могли да допринесу реформама и модернизацији система постају непожељни, а они који остају често морају да се прилагоде партијским и политичким нормама. Резултат је институционална деградација и падање Црне Горе у ранг земаља где је стручност више препрека него вриједност.

Овај тренд диктатуре незналица није ограничен само на економију и образовање. Јавна администрација, здравство, безбедносне структуре и локална самоуправа су подложни истим принципима: лојалност над знањем. Стручни кадрови који би могли да предложе ефикасна решења за кризе и проблеме често бивају маргинализовани, а њихова мишљења игнорисана. То доводи до неправилности, непотизма и коруптивних пракси које даље урушавају институције и поткопавају повјерење грађана.

Историја нам јасно показује да државе које игноришу знање и стручност брзо улазе у кризу. Од античких цивилизација до модерних држава, све је једно: стабилност, раст и напредак могу се одржати само ако на челу институција стоје људи који поседују компетенције и искуство. Власт која мрзи стручност и која деценијама системски потискује знање не води државу – она је симбол деградације, незнања и кратковидости.

Грађани Црне Горе морају бити свјесни овог проблема. Потребна је критичка свест о томе да се компетентност не смије третирати као пријетња, већ као основна вриједност сваке институције. Само враћањем знања и стручности у срж управљања државом могу се створити услови за стабилност, развој и правду. У супротном, Црна Гора ризикује да постане примјер земље у којој лоше управљање и незнање постају стандард, а таленти и способни људи све више напуштају државу.

Сведоци смо и да политичка реторика често замјењује компетентност. Уместо да се дискусије воде на основу факата и стручних анализа, све више доминирају емоције, популизам и политички маркетинг. Таква атмосфера не само да уништава кредибилитет јавних институција, већ и ствара друштво у коме је све мање простора за дијалог, аргументе и професионалне стандарде.

Црна Гора је мала држава са великим потенцијалом, али потенцијал може да се реализује само ако владајући поштују знање, стручност и професионалност.

Диктатура незналица, како је видимо од 2020. године, не само да угрожава садашњост већ и будућност земље. Да би Црна Гора била држава која може да се мери са европским и светским стандардима, морамо да се вратимо основним вриједностима: стручност, компетентност и кредибилитет морају бити кључни критеријуми за све јавне функције.

Грађани морају да захтјевају од власти да се компетентност поново врати у центар управљања државом. Они који доносе одлуке морају да буду способни да разумеју комплексност државе и да управљају институцијама на основу знања, а не само политичке лојалности. Само такав приступ може да обезбеди да Црна Гора постане стабилна, развијена и праведна према својим грађанима.

Дакле, оно што се дешава од 2020. до данас није само политички тренд, већ озбиљан сигнал упозорења: диктатура незналица доводи државу у опасну позицију. Одговорност је на свима нама да препознамо ову опасност и да инсистирамо на враћању компетентности и стручности као темеља свих јавних политика. Јер, како историја и живот показују, држава без знања је држава без будућности.

Ако компетентност постане непожељна, држава се претвара у „репетитор политике“ уместо у сервис грађана. Такав систем производи фрустрације: грађани који очекују квалитетне услуге и резултате умирују се демагогијом, а не конкретним решењима. Уместо да држава буде механизам за развој, она постаје механизам за политичко преживљавање.

Све ово утиче на младе и образоване људе који све чешће напуштају земљу јер не виде перспективу у систему где знање није вредност већ препрека. Докле год политички циљеви преовлађују над професионалним критеријумима, институције неће бити у стању да спроводе реформе које Црној Гори стварно требају.

Не ради се само о појединачним кадровским одлукама или политичким интригама – ради се о цијелом систему вриједности који држава усваја. Кад компетентност постане непожељна, не губимо само једну генерацију стручњака, већ губимо капацитет да ефективно решавамо проблеме, да водимо државу у правцу развоја и да изграђујемо демократске институције у складу са европским стандардима.

Црна Гора не заслужује да буде „диктатура незналица“. Заслужујемо државу која цијени знање, компетентност и кредибилитет као кључне вриједности. Ако се не вратимо основним принципима меритократије и стручности, ризикујемо да наша будућност буде симбол институционалног пропадања, а не модерног напретка.