Пише: Павел Шћелин
О забрани Украјинске православне цркве. Ово решење има три главне линије, иако нису све очигледне.
Прва је питање имовине, односно баналне прерасподеле имовине УПЦ од стране разних врста организација.
Друга линија је наставак прве: да се одузму територије и сходно томе финансијски активи УПЦ.
На пример, Цариградска патријаршија је спремна да многе парохије УПЦ узме под свој омофор. ПЦУ, гркокатолици кажу: – Дођите код нас. Ово је прича привредних субјеката, односно у подели имовине УПЦ спремни су да са задовољством учествују СВИ чланови Савета цркава Украјине који подржавају ову одлуку; свако надајући се свом парчету колача у виду храмова или пастве.
Коначно, постоји политичка компонента. У условима колапса украјинске државности, која ће у своју врхунску фазу почети да улази у јесен-зиму 24–25, неопходно је уништити све потенцијалне тачке повезивања међу људима – стварне, дубоке и исконске; тако да људи немају могућност да се уједине око нечега и да власти могу да наставе да манипулишу Украјинцима и одржавају своју власт.
У суштини, ово је превентивно уништавање свог потенцијалног политичког противника у будућој Руини. То је традиционална шема и веома се уклапа у ову логику.
Ове три линије су сасвим јасне за оне које занима „Зашто се ово дешава?“ Зато што је то веома корисно за СВАКОГ ко у томе учествује – то је оно што треба разумети.
Мој став према ономе што се дешава? Провиђење. На ове догађаје гледам као на Провиђење засновано на Светом писму. А оно нам говори следеће: “јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан”.
То се отприлике сад дешава са Украјинском православном црквом. А украјинска власт сад чини све да осигура да се Украјинска православна црква суочи са ТРЕНУТКОМ ИСТИНЕ. И то тако да би сви њени архијереји и сви њени парохијани директно сами себи одговорили – с ким су они? Са Христом, или им је важнији идол државе?
Опет, на ово је упозорено у Светом писму:
„А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач, јер дођох да раставим човјека од оца његова, и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан; и који не узме крста својега и не пође за мном није мене достојан. Који чува душу своју, изгубиће је; а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.“ (Матеј 10:32–39)
Украјинска православна црква ће сад проћи кроз ову етапу ТРЕНУТКА ИСТИНЕ и оно што ће после ње остати у овом огњу, са становишта Промисла, биће веома драгоцено у очима Господњим.
Што се тиче значаја овог догађаја за остатак украјинског народа, такође је речено о сличном догађају:
„А ти говориш: Нисам крив, гнев се Његов од мене одвратио. Ево, ја ћу се прети с тобом што говориш: Нисам згрешио.“ (Јеремија 2:35)
Провиденцијално, ови догађаји су разумљиви. Да ли су они за нас радоснији са наше тачке гледишта? Наравно да не. Биће крви, погрома, убистава. Биће то веома тежак период у животу украјинског друштва, али то је оно према чему се украјинско друштво кретало веома дуго. И изгледа као да поглавар ПЦУ Епифаније пружа руку поглавару УПЦ Онуфрију ради уједињења.
Али овде је све једноставно – напади на свештенике, паљења и заплене цркава, убиства свештеника трају више од две године…
Нема, дакле, могућности за духовно јединство канонске цркве са неканонском. Не постоји таква могућност.
О могућности избора…
Да, неки јерарси могу то да учине. Али у том случају они ће изабрати не каноничност, већ одбацивање заклетве и завета које су положили. У корист политичког интереса. Није на нама да осуђујемо те људе – ми нисмо судије и свако ће на Суду одговарати само за своја дела. Али све се ово дешава и овде нема добрих опција. Такви догађаји су попут земљотреса, чије ћемо последице видети касније.
Што се тиче Цариградске патријаршије, која је расположена да део УПЦ узме под свој омофор – са имањем и паством. И чини то, наводно, канонски… Пре свега, назовимо то елементарним рекетирањем. То се не дешава из неких духовних разлога, не по „вољи Божјој“, не кроз убеђења, већ са револвером упереним у чело. Друго, за Цариградску патријаршију има много питања, укључујући и канонска. Цариградска патријаршија је најпоноснија на чињеницу да има веома добре односе са Уједињеним нацијама, а Вартоломеј је додатно горд што га у медијима називају „зеленим“ патријархом, због његове активне подршке еколошкој агенди.
Међу људима који су упућени у ову проблематику постоје крупна питања и велике недоумице око вектора пута којим иде овај или онај патријархат.
У односу на садашње стање у коме се налази Украјинска Црква, прелазак под ову патријаршију је политичка одлука која нема везе са заклетвама и заветима које су свештеници изрекли и, сходно томе, представља издају самих тих заклетви и завета.
Али ти људи су у веома тешкој ситуацији и последња ствар за оне који су у иностранству у вези са тим људима јесте да се смеју и да о њима расправљају. Сад о овим људима постоје таласи информација најнижег нивоа, и то са различитих континената. Зато, најбоље што можемо да урадимо ми који нисмо ту јесте да се молимо. Да дође мудрост, да буде снаге духа у тим људима који ће, свако на свом месту, доносити одлуке.
Али понављам, сви ови догађаји неће се тек тако завршити и ово је почетак низа великих невоља… највероватније.
На примедбу да су „свештеници сами криви што не раде добро са својом паством“, одговорићу овако – то се не каже из велике памети. Свештеник се заветовао не украјинској држави, већ Христу. И то је фундаментално наслагање.
Који је ваш Бог или идол којем се клањате? Христос, или је ваш идол нација? Ово је суштинска разлика…
Захтева се бар минимално разумевање контекста: Црква није друштвени ентитет под државом – то је сасвим друга појава.
Није то још једно министарство у којем људи шетају са занимљивим шеширима и машу занимљивим предметима.
„Можда је за то криво руководство Украјинске православне цркве?“ Руководство Украјинске православне цркве је током две и по године показало потпуну лојалност украјинској држави. Чак је код огромног броја пастве изазивало сумњу у ову лојалност, али ипак: свештеници и архијереји су доживели пуну чашу понижења. Сетимо се приче кад су архијереји клечали у пријемној одаји председника Украјине, а он их није ни примио. Дакле, овај аргумент не функционише, не слаже се ни са каквом реалношћу.
Овде постоји очигледна команда.
Мора се разумети да украјинске власти врло јасно схватају да ће сваки истински сакрални центар обједињавања Украјинаца у условима будуће Руине за њих представљати претњу. Због тога га уништавају. Украјинска православна црква је потенцијална тачка окупљања око које се Украјинци могу масовно ујединити – зато је и уништавају.
(Телеграм канал Павела Шћелина; превео Ж. Никчевић)
