Црвено – црни договор: савез који је над‌живио Југославију

Аутор: Тихомир Бурзановић

Постоје историјске лажи које се понављају толико дуго да постану „чињенице“. Једна од највећих на простору бивше Југославије јесте тврдња да су Павелићеве усташе и комунисти Јосипа Броза Тита били смртни непријатељи, без додирних тачака. У стварности, тај однос је много више личио на прећутни, интересни савез него на идеолошки рат до истребљења.

Савез интереса, а не идеологије

Након 1945. године, Југославија није изграђена на правди, већ на компромису. Тај компромис није био са жртвама, већ са џелатима. Значајан дио усташког кадра из НДХ никада није процесуиран. Једни су пребачени на Запад уз знање и толеранцију нових власти, други су нестали у администра-тивној магли, а трећи су се – под условом апсолутне лојалности – уклопили у нови поредак. Тито и врх КПЈ нијесу тежили истини, већ стабилности. А стабилност се, по тој логици, најбоље чува контролом компромитованих. Усташе које су преживјеле рат биле су идеалан материјал: уцјењиве, уплашене и корисне. Умјесто лустрације – амнезија. Умјесто правде – „братство и јединство“.

Цијена тог савеза – истина о српским жртвама

Највећу цијену тог договора платио је српски народ. Геноцид у НДХ сведен је на статистику, Јасеновац претворен у политички проблем, а не цивилизацијску срамоту. Свако инсистирање на пуној истини проглашавано је национализмом, шовинизмом или „рушењем Југославије“. У том тренутку, црвени и црни су се савршено разумјели: усташама је требала тишина о злочинима, комунистима контрола над српским националним питањем. Резултат је био систем у којем су злочини релативизовани, а жртве дисциплиноване.

Механизам који је опстао

Југославија је формално нестала, али њен најопаснији механизам није. Тај механизам чине:бивше и нове тајне службе,контролисани медији, селективно сјећање,криминализација сваког ко тражи пуну истину.

Данас више нема Тита ни Павелића, али постоје њихове политичке и идеолошке структуре.

У Хрватској се усташтво пере кроз „европске вриједности“ и селективни антифашизам. У Србији, Црној Гори и Републици Српској, посткомуни–стичке елите настављају Титову праксу – не дирај прошлост, јер ће се распасти садашњост.

Како савез функционише данас

 Данас тај савез не д‌јелује кроз једну партију или једну државу, већ кроз регионални консензус елита. Сукоби су дозвољени, али контролисани. Мржња је присутна, али дозирана. Истина је забрањена, али не законом – већ етикетом. Ко данас говори о континуитету усташке идеологије, проглашава се екстремистом. Ко поставља питање комунистичке одговорности за послијератне злочине, назива се ревизионистом. А ко повеже та два тока у једну историјску линију – постаје опасан.

Закључак који се упорно избјегава

Савез Павелићевих усташа и комуниста Јосипа Броза Тита није био љубав, већ трговина. Није био идеолошки, већ криминално-политички. И оно што је најопасније – никада није раскинут.

 Док год регионом управљају насљедници тог менталитета, без лустрације, без катарзе и без истине, Југославија ће настављати да живи – не као држава, већ као болест система. А болест која се не лијечи – увијек се враћа.