Аутор: Тихомир Бурзановић

Иако је пуноправна чланица Европске уније и НАТО-а, Хрватска ни данас не успијева да се у потпуности ослободи политичког и менталног насљеђа које припада једном другом времену – времену територијалних амбиција, историјских ревизионизама и балканске политике силе. Упркос формалној привржености европским вриједностима, Загреб све отвореније показује интерес и претензије према дијеловима Босне и Херцеговине, али и према дијелу Црне Горе.

То отвара питање: како је могуће да држава која се заклиње у међународно право, стабилност и добросусједске односе, истовремено д‌јелује супротно тим принципима?

Босна и Херцеговина као трајни политички полигон

Хрватски однос према Босни и Херцеговини никада није био до краја разријешен. Од Туђманове политике деведесетих, па до данашњих изјава о „угрожености Хрвата“ и потребе за „институционалном реорганизацијом БиХ“, провлачи се једна иста идеја – да Хрватска има право посебног политичког туторства над дијелом суверене државе. У пракси, то често значи отворено мијешање у унутрашња питања БиХ, подршку етничким под‌јелама и стварање трајне нестабилности.

Под плаштом „заштите конститутивних права“, Загреб заправо одржава живим концепт територијалног и политичког утицаја, који је неспојив са европским принципима суверенитета и једнакости држава.

Црна Гора – мала држава, „велики апетити“

Још проблематичнији је однос Хрватске према Црној Гори. Спорови око границе на Превлаци, питања власништва над војним бродом „Јадран“, као и повремене политичке поруке које Црну Гору третирају као млађег и слабијег партнера, указују на латентне територијалне и симболичке претензије. Иако Загреб формално подржава европски пут Црне Горе, та подршка често долази уз уцјене, условљавања и патерналистички тон.

Такво понашање јасно показује да се чланство у ЕУ и НАТО-у користи као политички штит, иза којег се воде старе балканске игре моћи.

ЕУ и НАТО као параван, не као вриједност

 Кључни проблем лежи у чињеници да Хрватска европске и евроатлантске интеграције доживљава више као геополитички алат него као цивилизацијски оквир. Чланство у ЕУ и НАТО-у Загребу даје осјећај политичке недодирљивости у региону, уз увјерење да мање и слабије државе немају механизме да се ефикасно супротставе.

То је опасна логика. Јер Европа није само тржиште и војни савез – она је, барем на папиру, заједница вриједности. А те вриједности подразумијевају поштовање граница, суверенитета и унутрашњих процеса других држава.

Проблем није у региону, већ у менталитету

 Хрватске територијалне претензије нису израз снаге, већ несигурности. Оне говоре о недовршеном суочавању са сопственом прошлошћу и о немогућности да се Балкан посматра као простор сарадње, а не доминације. Док год Загреб буде гледао на БиХ и Црну Гору као на „недовршена питања“, а не као на равноправне сусједе, регион ће остати талац старих идеологија у новим европским одијелима.

Европска унија може промијенити границе на карти само економијом и сарадњом, никада политичким притиском. Све друго води назад – не у Брисел, већ у мрачне ходнике балканске историје.