У Марибору партизани хапсе владику Јоаникија и  угледног политичара Сава Вулетића. Митрополита Јоаникија спроводе у Загреб.  Генерал Пеко Дапчевић, о његовом хапшењу, обавјештава Врховни штаб… Предање каже како је Пеко Дапчевић скинуо са Митрополитових груди панагију, рекавши: „Ти ниси достојан да ово носиш.“ Он ће му одговорити: „Спасио сам ти, из логора у Албанији, оца ђакона Јована“. Пеко дрско одговара: “И  то је показатељ  да си сарађивао са окупаторима“!

По наређењу, Митрополита  пребацују у Београд. На жељезничкој станици, у Топчидеру,  сачекали су га високи руководиоци ОЗНЕ. Владику спроводе у Аранђеловац, смјештају у затвор који се налазио у јеврејској вили „Малер“. Радојица – Рака Ивановић, из села Крћевац, тада капетан, а пензионисани мајор, лично је писао и потписао извјештај, 23.маја 1985.године, а који је објелодањен  тек 2009. године.

У њему, изеђу осталог, пише: „…Када је владика Јоаникије доведен код мене обратио ми се следећим ријечима: „Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт, па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар  човјек, иако си комуниста. Молим те да овај мали завежљај, када будеш могао, пошаљеш мојима у Црну Гору, јер ће ме данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и сину Божјем, Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао, а Бог ми је свједок колико сам људи спасио…“

Не задуго, стигао је Василије Ковачевић из Опленца. Његови пратиоци су ушли и извели владику Јоаникија. Отишли су ка Београду. Ја сам, одмах ујутру, пошао пут Буковика и распитао се шта се те ноћи десило. Сељани су ми рекли да је од стране једне групе људи доведен човјек с брадом, да је било још три или четири човјека, да су побијени и да је у оног са брадом пуцано више пута. На брзину су затрпани уз поток.

Кажу да се, онај с брадом, крстио и гледао у небо. А небо је , кажу сељани, било невјероватно пуно звијезда…“а те

Поглавља из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка” објављена у Подгорици 2017.године