Пише: Ђуро Загорац
Ако је неко тло самосвојствено, онда оно само од себе и из себе одређује шта ће се о њему „градити и оснивати“ – „какви ће људи на њему живјети“. За оне знатижељније, ево мало утјехе: подробно о томе могу сазнати од, иначе сложеног Хегела, у краткој и сјајној студији о филозофији историје (географије) и права. А за нас, такође сложено, али нешто блискије о томе говори госпођа Исидора Секулић тврдећи да самосвојственог тијела од црногорског српски народ нема.
А у тој самосвојствености Дурмитор је опет јединствен: проглашен је, уосталом, и као добро од свјетског значаја. Јер, нигдје под капом небеском нема такве целине, засјечене са пет кањона, са деветнаест језера и двадесет планинских врхова, који се испињу изнад две хиљаде метара…
О Дурмитору и општинама које му припадају – Шавничкој, Плужинској и Жабљачкој – написане су студије, монографије, снимљени филмови… А о житељима његовим осташе легенде. Чини ми се да Дурмитор нико није тако узвишено, космички доживјео и описао као Милан Дединац, први мисаони лиричар у српском пјесништву. Оно што је Дединац с тих врхова видјео, мало је чијем оку запало: гледао је ону Кумову Сламу „просуту“ из Великих Кола, ходао „по земљи“ а без „земље“, дружио се са кишама које су „све опрале“ и пркосио вјетровима који су „све понели…“
Стицајем околности мање поетични метеоролози годинама су нам концизно и прецизно дозирали ухо: пут Никшић – Шавник од новембра до маја, мање више је – завејан. У преводу: две трећине дурмиторског подручја је практично пола године одсјечено од свјета, што наравно не ремети мир и спокојство природе. Логично је онда претпоставити да само људи у таквим условима воде жестоку борбу за голи опстанак.
Ту велику, ненадмашну суровост, то рвање људи да природом, Дединац је, сједећи на гробљу Караџићевог завичаја, у јесен 1939.године, исказао снажно и непоновљиво: „Не умире овдје нико, од смрти се овдје гине“.
А само родно мјесто др Радована Караџића, Петњица, смјестило се на обронцима три планине звучних имена – Дурмитора, Лоле и Гвозда. Кад се гледа са оближњих висова, онда подсјећа на отворену шкољку. Бисер те шкољке предствља сеоска црква, која је, како веле истраживачи, саграђена кад и знаменити манастир Морача. Сва прошлост Караџића везана је за ову цркву. Захваљујући облику шкољке Петњица је заштићена од олујних вјетрова, а временски је знатно краће у току године окована снијегом. Тамо снијег не пада, не окива се. А у љетним мјесецима пирка благ и прохладни вјетрић.
Временске прилике, зна се, утичу и на ћуд људи; хладноћа „прекаљује“ карактер и одгаја, у просјеку, вриједније и способније него благе климе.
У овом крају људи су се одвајкада бавили више сточарством, а мање земљорадњом. Овдје вријеме споро протиче, али ипак чини своје. Према неким процјенама, Дурмитор ће убрзо постати ваздушна лабораторија, у којој ће сва жива створења живјети у складу и миру, и уживати подједнаку заштиту. А како би другачије, кад се зна да је Дурмитор најправеднија и најраднија планина, у којој је једнакости и правде довољно и овци и пчели. А како би другачије на планини, чија зелена трава има тако стварну зелену боју, да је ни кинески сликарски мајстори нису могли „потревити…“
Петњица не оскудјева ни у води: у селу постоје два извора, који никада не пресушују. Око села стално хуче и веће ријеке чији су извори у Дурмитору. Једна од најљепших је Комарница. На свом путу она се игра, попут надалеко чувјене пастрмке, сачинивши кањон Невидео, божанствено царство дугих ходника и дубоких шпиља. Рај за вајаре и спелеологе баш је тамо, као да га је сам Бог подарио. У кањону Невидео мир су нашле и дивокозе, које у близини трпе и орлове: једино од њих не бјеже.
Изнад Петњице оглашава се и један необичан извор звани Скакавица. Скакавица, како му и име вели, искаче из средине брда, има бисерну боју, а своје уливање у Комарницу најављује великим хуком, као да пркоси свему што је у близини…
Ова Дурмиторска љепотица, има и једну ману: иако је лијепа, силовита и богата, кад удари љетна жега, она се умори и заспи, ухвати је „мукавица“ па пресуши. Чак и шавничку ријеку уме да умири љетни сан.
Са оба ова извора пио је воду и др Радован Караџић, али је остао будан.
А како се завичај користи да би се неко подвргао руглу, показао је баш један Дурмиторац – Марко Вешовић. Он је за Петњицу написао да је „најзабаченије најпримитивније“ дурмиторско насеље, у којем се снијег никад не топи и да је током девет мјесеци више од три метра. Из свијега овога, Вешовић извлачи закључак да онај ко тамо хоће да обави велику нужду, не може да чучне него мора да стоји. Елем, слиједећи такву формулу, такви људи би се, по Вешовићу, звали „Стојсерима“. На психолошком плану, то би могло да значи и мало Маркове зависти наспрам Радована, а на физичком и да постоји и она друга врста, супротна овој првој – „Чучомери“ или „Пузодери“, сви који ону радњу, обављају чучећи или пузећи , макар и на WЦ шољи.
А од каквог су материјала били саткани први Караџићеви најбоље говори пословично језгровит и кратак одговор: „Примило са папрено на љуто“.
Караџићи су, судјећи по свему, били и храбри и радни. Успјели су не само да опстану него да припитоме и природу. Цркву, коју су затекли у селу, подигао је много вјекова раније већ помињани властелин Ковач, који је у вријеме Стевана Немање имао и рудник сребра на Копаонику. Караџићи су се као градитељи опробали у подизању војног упоришта, куле Караџића. Кула је симбол страже и одвраћања, а црква, пак, зрачења и привлачења.
Једном приликом, ратне 1995. године, сједео сам и гледао, као на длану, петњичку цркву, кулу Караџића, као и темељне остатке кућа предака генијалног Вука Караџића. Призор је био више него сликовит.
Један од млађих Караџића у жељи да подсјети на неко друго вријеме, иако није имао гусле, рецитовао је једну народну пјесму која дочарава вријеме кад су Петњица и војвода Стојан Караџић били на великом искушењу. Ево тих потресно лепих строфа:
„Сан уснијела љуба Анђелија
Вјерна љуба војводе Стојана
На десници Стојановој руци
И бијелој Караџића кули
У Петњици Божјој несретници,
Ђе вас Дробњак притиснула тама
Око таме опасале гује,
На јаворје наслониле главе,
Па зинуле гује на Морачу.
Било је и вријеме када су Караџићи у Петњици били надмоћни и сити када нису тако често осјећали глад или нису бар пуно оскудевали. То су обезбеђивали захваљујући својој ратничкој вјештни, када би се и сами упиштали у пљаче „погађајући“ и „поштено“ одрађујући посао, који би одмах наплатили. На та врјемена подсјећа и једна давно испјевана народна пјесма:
Да ти има кула Караџића
Сво су у њој дробњачке залоге
Триста читава малијег пушака
А толико тока и јелека
Има блага есапа му нема.
Караџићева ризница запала је својевремено за око и гласовитом Баји Пивљанину, са чијом су дружином Караџићи знали и да кооперирају, а понекад да дају и пуни „логистичку“ подршку њиховим акцијама. Шта се дешавало у вјези са кулом – некаква неправилна деоба или Бајина жеља да се дочепа Караџићевске ризнице – остаје тајна која није спријечила Бају да опљачка кулу.
Али, Караџићи не би били то што јесу да се нису дали у потјеру, и сустигавши Бају и другове чак на Никшићком пољу, отјели им плен, тачније, повратили своје.
И за старе Караџиће крађа је доживљавана као сраман чин, али отимање од богатијег и јачег и за њих је био прави изазов, ствар јунаштва, престижа и храбрости. Али, и поред тога, свеукупно, судбина им не беше много наклоњена: умирали су и од глади, и у глади.
извор: соколац
