ФЕЉТОН, ДР РАДОВАН КАРАЏИЋ: Фанатик српске идеје (1)!

октобар 8, 2025
2:48 pm

Пише: Ђуро Загорац

Ови одломци посвећени су др Радовану Караџићу, његовим сарадницима, најближима, човјеку, који је у четворогодишњем грађанском рату у бившој Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини водио – Србе. Овај човјек је градитељ новостворене Републике Српске, која је, коначно, постала стварност: велика је као Македонија, а већа је од Словеније и од Израела, од површине седам европских држава, осам азијских и исто толико афричких, двије сјеверноамеричке, четири средњеамеричке и четири јужноамеричке државе, три океаније – својом површином надвисује 36 чланица ОУН. Иако територија није пресудна, ваља споменути и те чињенице.

А Босна и Херцеговина, са својом природом, са својом историјом, право су и истинско чудо. Босна је била и остала тајна, вјечна и непозната.

Од досељавања на Балкан, па све до краја Другог свјетског рата, већину њеног становништва чинили су Срби. И, поред тога, она је само на кратко била некаква њихова, српска држава. Зла коб пратила је Србе који вијековима нису успјели да се омеђе. Границе са Хрватима први је повукао византијски цар Константин Порфирогенит, у деветом вијеку, али су оне касније сурово затиране.

Млади краљевић Контсантин Бодин, стални ратник, ослобађао је и уједињавао Србе и њихове крајеве. Најпре је Бодин (данашњим језиком речено уз помоћ три стотине специјалаца) ослободио Рашку од Византије, а онда и Босну и Дубровник. Босна је постала покрајина једне српске омеђене цјелине, око 1081.године, и живјела, приближно, као и њен ослободилац, до 1101.године. После Бодина остале су приче о његовој неустрашивости на сваком пољу. У наредних 849 година, босански Срби, чак ни са онима који су им помагали (међу њима бијеше и српски цар Душан) нису успјели да организују своју државу!

У томе је, донекле, успјела генерација оних које је предводио Караџић и то на истеку другог миленијума. Српски сан о једној и јединственој држави одложен је, али чињеница да је, и поред свих притисака, створена Република Српска значајна је и историјски и психолошки. Најмлађа је република у свијету, а својим житељима, без обзира на сва тешка искушења, и најдража. Иако се налази у другој, међународно признатој држави, са већим је изгледима да буде окренута матици.

„…Све можемо учинити, али не можемо гарантовати будућност Босне. Нико споља не може гарантовати да муслимани, Хрвати и Срби у Босни могу да остану заједно… Само народи у Босни могу то учинити…“

Ово је констатација Била Клинтона, предсједника САД, након потписивања Париског мировног уговора и након што је сачињен „програм спаса“ за БиХ.

Шта ако народи не буду могли или хтјели ?

Зна ли се?

Или – зна се!

Многима, па и Србима, исцијеђеним ратним паклом, престанак рата значио је спасење. А оптужбе на рачун Караџића да је он „археолог“ обузет митовима, једноставно не стоје, јер су митови исто што и српска историја. Не може или не може само Караџић због тога да буде крив.

Срби у БиХ прихватили су мир: њихова узаврелост није посљедица ратне острашћености, већ обесправљености, чињенице да као други нису имали право на самоопредијељење. Они су, на жалост, на трагичан начин показали шта је све скувано у босанском лонцу; тачније, њихова опора судбина, бијежање и јад, ход по мртвима и њихово избављење, трагични су усуд, који крхка и напаћена српска плећа тешко подносе.

Радован Караџић је као онај орао са Дурмитора угледао неко „српско острво спаса“. У пуној животној снази и вољности, која му није недостајала, у судбоносним часовима, кренуо је одлучно. На њега и његове кренуло се свим средствима – од „хуманих“ па до вертикалних (бомбе НАТО пакта). На крају, признали, су им Републику Српску, а њега, лидера и утемељивача оптужили за ратног злочинца! А он је био ратни вожд који није испалио ниједан метак, који није потписао ниједну смртну пресуду!

Караџићево „недјело“ није у томе што се борио за РС, већ што је исувише жудео за једном српском државом, а таква Србија, или Велика већ, знају сви или сматрају“ представља велику опасност. За такав наум и такво „злодело“ основан је у граду Хагу, у мирној Холандији један суд, скоро раван оном у Нирнбергу.

Због чега?

Да смо цинични рекли бисмо: због тога што је Анте Павелић живео у окриљу оних који суде Караџићу. Творац једне геноцидне државе, односно њене идеје, не може да се пореди са Караџићем, па им према томе ни „правни аршин“ не може бити једнака мјера. Интересантно је и једно међународно поређење: Јасер Арафат, некада третиран као бунџија – 30 година – и политички терориста свијетских размјера, није добио само аутономију, већ и статус државника – миротворца! И то усред Израела. Човјек је, приде, и Нобеловац!

Исто терећење не важи само за Караџића већ и за његовог војничког сабрата, генерала Ратка Младића!

Како поступити пред оптуженицима!

То није, наравно само питање личне храбрости или кукавичлука: то питање је неодвојиво од питања права једног народа на самоопредијељење, на избор своје судбине, без обзира на консеквенце. И то, што је нарочито важно, у условима када му је то основно право било ускраћено!

Стога је суђење у таквим ситуацијама више од обичне, макар и велике личне судбине појединца, то суђење је вриједновање једног народа, у модерном политичком жаргону речено – тестирање једног народа. Осим тога, оно треба да буде поука свим караџићима и младићима, докле би убудуће смјели да иду!

Ко је, на крају, јунак ових одломака?

Да ли је он фанатик једне, по мишљењу свијета, луде српске идеје, или је пак, по мишљењу Срба, фанатик друге идеје – идеје о правди?

Одломци, који слиједе, посвећени су њему и његовима, али и ономе што је подстицало његову вољност и што је типично за сваког Србина – легенди, миту, историји.

Намјера моја била је да, поред откривања једне истине и свега обога до чега сам дошао истражујући могућа факта и импресије, подстакнем људе да са више емоција просуђују и мисле не само о др Радовану Караџићу, већ и о себи. О нама, прије свега. У тој намјери био сам чист и стога ћу бити захвалан свима, и онима који мој наум нису најбоље разумјели. Јер, и изнад једних и изнад других, стоји само оно што је јаче – савјест и истина.

(наставиће се)

извор: соколац