У овом филму је, поред осталог, приказано како партизани 1941. године ослобађају Ужице од Немаца и потом и потом проглашавају “Ужичку републику“. Борба за ослобођење Ужица била је велика и крвава , чак се одвијао и артиљеријски дуел. Немачки топови су смештени у сам центар града и окренути према југу, одакле су их тукли и на крају победили партизански артиљерци (на страну што партизани тада нису имали ни један топ, али ово је физички немогуће, јер се већ пар стотина метара јужно од центра Ужица уздиже једно велико брдо.
Даље, у филму је приказано како Дражини четници одбијају да се придруже партизанима у борби за ослобођење. Уместо тога, они изазивају грађански рат, тј. нападају партизане пре него што су они напали њих. Однос партизана према цивилима је веома коректан, док четници чак, пале Цркву. Дража, иначе веома религиозан човек, у филму је представљен као примитивац који пали цигару на кандилу, које се налази испод иконе !!!
Због дивљаштва, примитивизма, тероризма, какав је у овим филмовима приказан покрет Драже Михаиловића, народ наводно почиње са приступањем у партизане !!!
Надмоћније немачке јединице ипак савладавају “Ужичку републику“, али уз знатне губитке, нарочито на Каднињачи. Због успешне одбране Ужица, партизанска главнина успева да се повуче на запад.
ТАКО У ФИЛМУ !!!
У стварности, Ужице је било једино веће место у Србији из којег су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Разлог је био тај, што се налазило на рубу немачке окупационе зоне, па је зато било најугроженије од устаничке акције. Немци су желели да предају власт бану Дринске бановине Михаилу Трифуновићу и команданту Дринског жандармеријског пука потпуковнику Драгутину Редићу, али они изјављују како су немоћни да одрже ред и безбедност. Сем комуниста, град су угрожавале и муслиманске банде са југа. Против њих су се на Златибору борили, удруженим снагама, Дражин Златиборски четнички одред потпуковника Андрије Јевремовића и Пећанчев Јаворски четнички одред војводе Божидара Ћосовића Јаворског. У саставу Јаворског дореда налазиле су се и Пећанчеве војводе Радомир Ђекић и Ђура Смедеревац. Трифуновић и Редић предложили су Немцима да се град преда најближем Пећанчевом одреду. Пошто се немачки командант сложио са овим, потпуковник Редић је послао изасланика на Златибор који је потпуковнику Јевремовићу и војводи Ђекићу саопштио намере Немаца. Том прилико, 19. септембра, позив за преузимање Уица упућен је и Дражином Златиборском и Пећанчевом Јаворском одреду. Потпуковник Јевремовић је одбио понуду, с’ образложењем да би у том случају Златибор остао незаштићен од муслиманских упада. Тако је решено да се Ужице преда војводи Ђекићу, а да се градска жандармерија ојача Јаворским четничким одредом. У присуству бана Трифуновића, војвода Ђекић је преузео управу града, по одласку последњих немачких војника, у 4 сата поподне 21. септембра.
Непосредно по одласку Немаца, председник Ужичког четничког удружења, учитељ Ђорђе Новаковић предаје својих 100 четника мајору Манојлу Кораћу, који од њих формира Златиборско-ужички четнички одред . То је била једина Дражина снага у граду. Такође, истог дана поподне, потпуковник Андрија Јевремовић силази са Златибора и упозорава бана Трифуновића, потпуковника Редића, и друге виђеније грађане, да ће партизани напасти град, те да треба предузети одбрамбене мере. Добија одговор да не треба започињати борбу и проливати братску крв, после чега се враћа на Златибор. Међутим, већ следећег јутра ови исти људи доносе одлуку да град треба бранити, постављајући потпуковника Сретена Страњанковића за команданта одбране. Он је под својом командом имао 500 људи (150 Пећанчевих четника, 100 Дражиних, чета жандармерије и полиција), што је сматрао недовољним. Зато је тражио да се изврши мобилизација и попуњавање јединица до 1200 бораца. Али, одзив на мобилизацију је био слаб, јер у народу није постојало расположење за борбу против партизана. У једној жандармеријској јединици долази чак и до побуне, после чега се она делом распушта.
Тако се поново одустаје од идеје одбране и бан Трифуновић сазива нову конференцију угледних грађана. Главну реч на конференцији водили су прота Витомир Видаковић чији су синови иначе били у партизанима, директор гиманзије Живојин Радуловачки, директор учитељске школе Иван Матовић и шеф пореске управе Пишчевић чија су 2 сина такође била у партизанима. Ова четворица намећу одлуку да се не пролива братска крв, да се град преда без борбе…
Тако у наредна 2 дана све националне снаге напуштају град. Остају само Трифуновић и Редић са делом жандарма да сачекају партизане. Партизанске јединице бројне свега 216 људи спуштају се у Ужице 24. септембра у четири часа поподне. Одмах хапсе Трифуновића, Редића, жандарме и виђеније грађане. Стрељају начелника Ужичког среза Јована Алексића и још неке чиновнике, плене 60 милиона динара из филијале Народне банке, преузимају фабрику оружја, постављају нову општинску управу, а вођа женске омладине Вита Гутман у хотелу “Палас“ формира Клуб слободне љубави. Сутрадан, 2. септембра, командант Ужичког партизанског одреда, учитељ Душан Јерковић, на збору грађана чита наредбу број 1:
“ Грађанство од овога момента сматра се мобилисаним и за неодазивање позиву Штаба одговараће пред ратним законом“.
Пет дана касније, Јерковић издаје наредбу о мобилизацији мушкараца старости од 18 до 40 година. Најзад, 1. октобра он издаје следећи проглас:
“ Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“.
Ускоро у град долазе све комунистичке структуре, чиме борба против “издајника народа“ добија нови замах. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову.
Ужичани су тако видели ко су заправо ти “ослободиоци“ али је већ било касно…
Ових дана, па до почетка новембра, фронтове против Немаца од Шапца и Ваљева до Краљева, држали су Дражини четници. Комунисти су се концентрисали у Ужицу и чекали прави тренутак да их нападну са леђа. Чак су изводили војне вежбе за борбу против четника. Кад су помислили да је дошао прави час, остало им је још само да реше питање повода, што су учинили 29. октобра.
Тога дана, наоко случајно, међу четнике Рибашевинског одреда, у село Каран изнад Ужица, стигао је један камион партизана. Међу овим партизанима налазио се и један четник, који је дезертирао из Рибашевинског четничког одреда када је требао бити кажњен због неког преступа. Видевши пребеглицу, четници су тражили од партизана да га врате како би био кажњен, позивајући се при томе на важећи формални споразум о сарадњи. Партизани су ово одбили па се изродила свађа. Користећи гужву, а по унапред смишљеном плану, Ужички партизански одред неопажено се примакао Карану и напао Рибашевински четнички одред. Изненађени четници се под борбом повлаче на Црнокосу, тражећи помоћ од Пожешког четничког одреда капетана Вучка Игњатовића.
Истовремено, поручник Стојко Филиповић, заменик команданта Рибашевинског четничког одреда (у одсуству команданта, капетана Милоша Новаковића) обавештава Равну гору о партизанском нападу !!!
Касно увече, 30. октобра капетан Вучко Игњатовић шаље у помоћ поручнику Филиповићу једну своју чету. Ојачан Рибашевински четнички одред одмах покушава да поврати изгубљено село, али без успеха.
Тако је почео грађански рат у Србији !
У међувремену, Немци су довели појачања у Србију и то 342. и 113. дивизију из Немачке и 125. пук из Грчке. До почетка новембра, против ових појачања борили су се готово искључиво четници !
Када су их партизани напали са леђа, четници се померају са правца немачког надирања. Тада се партизанска главнина први пут налази очи у очи са Немцима. Немачка 342. дивизија савладала је партизане на Кадињачи, 29. новембра 1941. године, за свега сат и по, иако је овај вис идеалан за одбрану. При томе су погинула свега 2 немачка војника, и то приликом превртања једног камиона на залеђеном друму. Партизани су се повлачили тако хаотично, да нису успели ни евакуисати рањенике са Златибора, где су их Немци поубијали. Поређења ради, 342. дивизија се пре тога 5 недеља мучила са Церским и Јадарским четничким одредом, на простору од Шапца до Ваљева.
Из Књиге „Фалсификати комунистичке историје“
