„Наш народ свих вера гроб сматра за светињу. Тако је и у многим другим културама и религијама. Али, за српске комунисте није тако. Они своје политичке противнике не само да су сурово, без суда и суђења, убијали, него су ишли и на то да им затру сваки траг о постојању. Кришом су пунили, затрпавали и маскирали масовне гробнице. А тела истакнутих народних вођа, које су побили, на тајна места закопавали, да се никад не би открило где почивају њихови посмртни остаци.

Тако је поступљено са телом Драгољуба Драже Михаиловића; а тако је поступљено и са телом митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца). Духовни поглавар Црне Горе, са, како се рачуна, седамдесетак свештеника и са хиљадама слободољубивих људи из Црне Горе који нису желели да сачекају долазак комунистичке власти у земљу, јер су слутили до чега ће комунистички режим довести, кренули су у емиграцију.

Партизани су их пресрели у Словенији. Дошло је до масовног убијања. Митрополита Јоаникија су заробили и са неколико свештеника стражарно спровели у Београд. Касније су одведени у Аранђеловац и негде подно Букуље убијени.

Некада бивши високи комунистички функционер, један од ретких који је имао части и храбрости да се бар у неким ситуацијама дистанцира од нечасних дела режима којем је припадао, Душан Чкребић у својој књизи Људи и догађаји пише да је митрополит Јоаникије „стрељан 1945. године у Аранђеловцу и да му се за гроб ни до данас не зна“. А потом додаје:

„Још једна бесмислена одлука еуфоричног победника, који не размишља о томе да ће кад-тад доћи време када ће се поставити питање: Зашто? И, да ли је морало све тако да буде?“

Пред смрт Душан Чкребић и од мене је затражио да се лично ангажујем око откривања гроба митрополита Јоаникија. Рекао ми је да наше службе безбедности сигурно знају, да имају запис о томе где је тело митрополитово закопано.

Зато овом приликом Безбедносно-информативној агенцији и Министарству унутрашњих послова Србије упућујем питање: шта се све чини да се открије гроб Драгољуба Михаиловића и гроб митрополита Јоаникија (Липовца), и каква све сведочења и писана акта држава о томе има?

У римској држави, у робовласничком систему, роб је припадао свом господару; он је могао да га кажњава, да прода, да користи његов рад. Роб је био објект, а не субјект права. Али, када роб умре, његов гроб постаје ствар ван правног промета (res religiosa), као и гроб слободног човека. Гробница и споменик могу бити предмет купопродаје. Али, од кад се у гроб унесе тело умрлог и ако се постави споменик они постају res extra commercium.[1] Отуда наш чувени професор Римског права Обрад Станојевић записује да „тако роб живи као ствар, `оруђе које говори`, али постаје човек када умре“[2].

Зато инсистирам за одговор на постављено питање“.

[1] Обрад Станојевић, Римско право, дванаесто издање, Правни факултет Универзитета у Београду – Центар за публикације и „Досије“, Београд, 2000, стр. 185.

[2] Исто.

Извор: tamodaleko.co.rs