У тренутку када се народ и историја поново сусрећу, војвода Уједињеног Равногорског покрета Милета Павићевић – Чича стигао је са Равне Горе у Краљевину Норвешку, у посету од изузетног симболичког и историјског значаја. Први пут након готово осам деценија, четнички војвода положио је венце на гробове припадника Војске Краљевине Југославије – српских официра и војника страдалих у нацистичким логорима, прогнаних и заборављених, који су вечни мир нашли далеко од отаџбине. Овај чин сећања, части и моралне обавезе означио је дубоко емотиван тренутак за српску заједницу у Норвешкој и шире.
У оквиру посете, служен је парастос српском официру Николи Рокићу, који је преживео нацистичке логоре у Норвешкој, а потом био прогоњен од комунистичког режима. Иако заборављен од земље за коју се борио, Рокић никада није напустио веру у српски народ и отаџбину. Његова књига „Југославија, моја земља“ остаје сведочанство о истрајности, љубави и страдању.
Један од најупечатљивијих тренутака био је додељивање ордена норвешком официру Кнуту Туресену, за његову храброст и допринос у заштити манастира Грачаница током погрома на Косову и Метохији 2004. године. Том приликом, војвода Павићевић положио је и венац на споменик норвешком пуковнику Ангелу, саборцу из Првог светског рата, који је, дубоко дирнут српском храброшћу, касније написао књигу у част српске војске. Тај чин симболично повезује вековно пријатељство српског и норвешког народа.
Чича је овом приликом уручио и захвалнице заслужним припадницима српске заједнице и свештенству Српске православне цркве у Норвешкој – онима који су деценијама чували сећање, идентитет и веру у условима дијаспоре.
Уочи пројекције документарног филма „Последња стража“, присутнима се обратио домаћин вечери, истичући значај присуства војводе Милете Павићевића – човека који је, од Газиместана и литија у Црној Гори, до ове вечери у Ослу, остао уз свој народ. Његово присуство обележило је духовни повратак заборављенима, онима који су пали, али нису издали.
Филм „Последња стража“ потресно сведочи о судбинама краљевих официра, депортованих у нацистичке логоре након капитулације Краљевине Југославије 1941. године. Посебно је приказан логор Офлаг VI C у Оснабрику, где је било заточено више од 6.500 војника, углавном Срба. Трагично бомбардовање 6. децембра 1944. године од стране савезничких авиона однело је 118 живота – махом српских официра, који су данас сахрањени у Еверсбургу.
Филм осветљава и логоре у Норвешкој, где су Срби, упркос арктичким условима и принудном раду, сачували достојанство, песму, молитву и част. И даље су стражарили – не више пред рововима, већ пред заборавом.
Присутан је био и помен на Драга Кешљевића – српског краљевског војника, тихо прогоњеног хероја, који је последње дане провео у Ослу. Као најстарији парохијанин, први је закорачио у новоизграђени храм Светог Василија Острошког у Ослу, и одликован Орденом Светог Саве, који му је уручио митрополит Јоаникије 2007. године.
Након упокојења, његово тело у Подгорици је сачекао Чича са народом и испратили су га до манастира Петровићи, где је и сахрањен. Његово име, као и име Николе Рокића, остаје урезано у темеље српског памћења у дијаспори.
Зато и ова посета није тек историјска цртица – она је мост. Мост сећања, вере и завета. А они који су пали – остају последња стража. Не само пред непријатељем, већ и пред заборавом.
