Аутор: Тихомир Бурзановић
Европска унија на Балкану већ дуго не глуми партнера у демократизацији, већ наручиоца услуга. У тој улози не занимају је слободни грађани, јаке институције и одговорне власти, већ политичке елите способне да без много питања реализују планове из Брисела. Демократија је у том аранжману постала споредни пројекат, а стабилност – макар била ауторитарна – главни циљ.
ЕУ Балкану не прилази као простору који треба политички и демократски оснажити, већ као тампон-зони: против миграција, против безбједносних ризика, против руског, кинеског или било чијег другог утицаја. У таквој рачуници, грађанин не постоји. Постоје само лидери, партије и режими који гарантују “мир”, потпис и послушност. Како они владају, на који начин добијају изборе и шта раде са државом – то је, очигледно, секундарно питање.
Зато је ЕУ на Балкану годинама толерисала заробљене државе, контролисане медије, судства под партијском командом и изборе без стварне конкуренције. Све док су политичке елите испоручивале оно што се од њих тражи – стабилност, споразуме и геополитичку лојалност – демократија је могла да сачека. Или да се само помиње у саопштењима.
Створен је опасан модел: што је власт мање демократска према сопственим грађанима, то је често ефикаснија у испуњавању захтјева ЕУ. Такве елите постају незамјењиви партнери, а критичка јавност и опозиција – сметња. ЕУ тада не подржава промјене, већ статус кво, јер је он “предвидив”. А предвидива неправда је, изгледа, прихватљивија од неизвјесне слободе.
Грађани Балкана то виде и осјећају. Зато разочарање у ЕУ не расте из еуроскептицизма, већ из искуства. Људи не одбацују европске вриједности, већ лицемјерје политике која те вриједности пропагира, а истовремено их гази кроз сарадњу са локалним моћницима. Европа која се Балкану нуди све више личи на бирократску империју интереса, а све мање на заједницу слободних народа.
Ако Европска унија жели другачији Балкан, мора да прекине савез са компромитованим елитама и да ризикује – да стане уз грађане, институције и стварну демократију. У супротном, Балкан ће остати само сервис ЕУ политике: политички стабилан, демократски празан и трајно фрустриран.
Јер проблем Балкана није у томе што није довољно европски, већ у томе што Европа на Балкану више не личи на саму себе.