Након пуне 83 године сјећамо се ових дана једног датума који је мало назвати драматичним, трауматичним, трагичним, злочиначким – 21. јула 1942. године, када су усташки крвници починили незапамћен злочин у људској историји, а који је, по свему судећи, свјесно прикривен и скрајнут на маргину, иако је по манијакалности превазишао сва до сада позната злодјела.

У склопу тзв. „Слуњске жетве“, која је је била „оперативно“ име напада на рејон Кордуна у околини Слуња и Раковице, а у којем су поред усташа из Хрватске учествовале и муслиманске усташе са подручја данашње Босне и Херцеговине, десило се и такво варварство којем систем или мултидисциплинарни ланац егзактних наука још није утврдио име, а ни поријекло. Том приликом је, кажу документи, мада се не могу сложити у прецизним бројкама, на најзвјерскији начин убијеко око 5.000 Срба тог краја.

Прије неколико дана, наиме, овим поводом сам, иако то никада не чиним, објавио и коментар везан за овај догађај у виду цитата из књиге историчара др Ђуре Затезала „Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанство геноцига“, чије је друго издање објавило СКД „Просвјета“ из Загреба.

Никада ми не би пало ни на крај ума да позлеђујем ране Машвинских новомученика, чак ни да их и поменем, да нисам имао моралну обавезу. Не само према жртвама, ни према Машвини, ни према Благају… Колико према свима заједно, а првенствено према себи и њима унутар себе!

Прије десетак година у књизи поезије „Последњег дана вече“ објавио сам пјесму „Коло на Машвини“ са фуснотом др Затезала коју сам пренио и у поменути коментар. И сада више немам право да ћутим! А ћутао бих. Ионако сам давно рекао да су цијели Кордун и Банија заклани!

У књизи то изгледа овако:

***

(Коло на Машвини)

Корачам да их не пробудим,
да им се плач у црвену пену не разлије
Ако су будни да знају због њих да бдијем
Сам, ја безнадежни стражар
над њиховим још топлим телима
и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву
Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца…
Лица, лица, лица…
А они мирни и високи, лепи као море
Са веђама насмешеним остацима џелата
и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш
у нож у срцу да нас погледаш
Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога коме предани

Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари;
Они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени

***

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

(Из књиге: Др Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида)

Пјесму ћемо, подразумијева се, оставити пострани, и погледати Затезалов запис.

Подсјетимо да је историчар др Ђуро Затезало рођен у селу Доње Дубраве, да се цијелог научног живота бавио страдањем Срба у НДХ, да му је мјесто рођења на другој обали Мрежнице у односу на Машвину, и да је цијелу причу знао и прије него што је ушао у архиве.

Дакле, несумњив научни и изворни – првокласни свједок, који је цијели случај сагледао и из угла народа, односно свједочења преживјелих, али и из угла архива и документаристике.

Зато бисмо да се за сада задржимо само на овој једној реченици из цијелог параграфа посвећеног злочину на Машвини, и покушамо да разлучимо неколико чињеница.

Прво – само у селу Машвини заклано је 420 Срба у једном налету! Од најмање стотину поклане дјеце (не знамо тачан број) усташе су издвојиле њих двадесет мртвих – десет дјевојчица и десет дјечака. Затезало даље каже: „па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!“

Дакле, дјеца приближног годишта и узраста! Слику од десет закланих дјевојчица положених на леђа у круг (коло), са раширеним ножицама и на њима десет голих закланих дјечака, налазимо у ријетким документима! Цијели случај психопатологије, душевних поремећаја, неурологије и генетике усташких зликоваца огледа се управо у овој слици.

Било би занимљиво чути од психолога, психијатара, неуролога, психоаналитичара, генетичара, антрополога, патолога, па ако хоћете и од историчара, или правника, шта је могло довести до оваквог чина, који је дубљи и од мржње, и од садизма… Који надилази и нагон себељубља

Он је и изван димензија маште!

Ако је „мртво коло на Машвини“ преседан у било ком смислу, без обзира на прокламоване циљеве и методе елиминације Срба из НДХ, подсјетимо да до њега није довео један манијакални убица, нити неколицина пијаних војника – у њему је морала учествовати много већа војна формација, која по свим иоле људским правилима подлијеже одговорности својих претпостављених. С обзиром да нико није одговарао за овакав злочин, макар и као војник, доводи се у питање не само комплетан поредак, него и цјелокупно устројство и здравље једног народа, било оно ментално или духовно. У питању је, дакле, колективно свјесно, или колективно подсвјесно! Зависи како се гледа на злочин!

Друго – Шта је један народ, или макар један његов значајан дио, навело да са одушевљеним одобравањем прихвата овакве „акције“ своје војске против српског народа?

Одговор на ово питање бисмо, можда, могли потражити у првој ријечи Затезаловог пасуса – у упитној замјеници „тко“ – „Тко је осмислио мртво коло у Машвини…“

Тко?

Да је, дакле, све потекло од једног психички обољелог човјека, или евентуално њих двојице, још и некако, али чета од стотинак војника да истровремено дође на овакву монструозну идеју??? Немогуће!

Зато је прва реченица Ђуре Затезала – „Тко је осмислио…“ – кључно питање за цијели злочин!

И Затезало је, несумњиво, знао ко је једини могао да осмисли такву бестијалност. И ту, ако мало боље погледамо, нема мјеста нити најмањој сумњи!

Тачно се зна – „тко“!

Треће – књига из које је преузет Затезалов пасус зове се „Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида“ – понављамо – „свједочанства геноцида“.

Ако овакву синтагму у наслову своје књиге напише несумњиво најзначајнији ауторитет из области историјских наука, која је везана за погроме над Србима у НДХ, при томе живи свједок и учесник поменутих догађаја – зар има више мјеста сумњи. Геноцид над Србима у НДХ се десио – свидјело се то некоме или не!

Ђорђе Брујић

Фото: Жељко Кресојевић