Пише: Иван Милошевић
Београд, 1982. и наредна 1983. година. Био сам студент на одјељењу за философију Философског факултета, читао сам Канта, Хегела, Фихтеа, Шелинга… На вјежбама смо расправљали о Феноменологији духа, трудили смо се да сконтамо Кантов категорички императив и Шелингово схватање философије. Нијесу то биле вјежбе, биле су то животне лекције младих људи који су тражили смисао. Свога, али и живота друштва, човјека, брата, другог као другог! Није нас било много у групи, а након неког времена придружио нам се сувоњави и високи Херцеговац и Црногорац. Није много учествовао у нашим расправама, а сви смо једва чекали да нешто каже. Знали смо да неће било шта рећи, а да ће то што нам каже сломити у парампарчад сва наша сазнања о философији правде и смислу њемачке и остале философије. Нијесам дочекао да нешто каже, не бар на вјежбама, али ван факултета разговарали смо о слободи, Богу и животу. Знао сам да је мој саговорник необичан и да са собом носи духовни и остали интелектуални пртљаг Херцеговине и Црне Горе, православља и српске традиције. Било је то прије пуних 43 године. Ни слутио нијесам да ће мој саговорник са философије, сувоњави и високи Херцеговац и Црногорац некада бити црногорски митрополит Јоаникије. Када данас са ове дистанце посматрам то вријеме, било је знакова да ће мој саговорник и брат са философије бити духовник и да му је Божја промисао дала у задатак да брине о људима и да их савјетује гдје да иду и шта да раде!
Баш у то вријеме у Београду се на интелектуалној сцени појавио Амфилохије Радовић, тада декан Богословског факултета. Тадашњи интелектуални Београд, осим по старим српским кафанама, окупљао се и у тамошњем Дому омладине, Његова сала није могла да прими све оне који су жељели да чују шта има да каже Амфилохије Радовић, али и Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Коста Чавошки, Миладин Животић… Било је то вријеме још увијек формално јаког комунистичког система, али уколико су његови окови у то вријеме негдје пуцали и рушили се као кула од карата, било је то баш на тим предавањима у Дому омладине. Одржана су под називом „Религија и мистика“. Био је то почетак 80-тих година прошлога вијека, али у Београду се на сваком кораку осјећао распад и трулеж комунистичке идеологије. Посебно је тај преглед распадања једне идеологије био присутан на предавањима у Дому омладине у Београду!
Да не гријешим душу у то вријеме су и српски философи попут Михаила Марковића, Љубе Тадића и осталих београдских философских ерудита, и даље мислили на Марксовом трагу и слиједили идеје Ернеста Блоха, Адорна и Маркузеа. Била је права привилегија слушати предавања Михаила Марковића, вјероватно једног од најобразованијих Срба 20. вијека!
Под утицајем предавања из Дома омладине, 1983. године, као студент треће године философије уписао сам и Богословски факултет. Морао сам и да се крстим, а у свијет крштених увео ме тадашњи декан Богословског факултета Амфилохије Радовић. А на Богословији, преко пута Патријаршије и Саборне цркве и у студентском дому будућих богослова, опет сам срео сувоњавог и високог Херцеговца и Црногорца са философских вјежби. Једне студентске године дијелили смо и студентску собу, али и бескрајне часове духовне авантуре и тражења Бога и смисла. Изнад наше собе, на другом спрату, био је и тадашњи студент археологије, звали смо га Прле, а данас то је српски патријарх Порфирије. Било је то прије пуних 43 године! Тада ни сањао нијесам, а ни они то нијесу знали, какве нам је Бог одредио задатке.
Данас знам да сам студентске и младалачке дане дијелио са духовницима који данас у рукама имају кормило српске цркве и имају задатак да српски духовни брод уведу у мирну луку и да спасу и брод и све поморце на њему. И када се присјетим тих дана прије 43 године знам да сам и сам на том путовању бродом српске цркве пронашао смисао и пут до Бога. И Богу могу да захвалим да сам био брат са људима и са њима дијелио и студентску собу и дом и данас вјерујем да није случајно да су они данас духовни пастири Срба!
И стога немам данас неку посебну жељу да их превише браним. Знам да их брани Онај који је све створио и у чијем свијету има мјеста само за оне који заслужују да буду у његовој близини. Стога, не дотиче њих ова галама и ларма комунистичких и осталих епигона. Нигдје тако тишина није гласна као у Божјем присуству. Дио те тишине мислим да сам осјетио још и прије 43 године на Богословском и Философском факултету у Београду. Како тада, тако и данас, она ми не дозвољава да пишем разне одбране! Нападнуте има ко да брани, а моје перо је премало да се барем на хиљаде свјетлосних година приближи тој одбрани.
Стога, ћутим и сјећам се Београда, тамо неке 1982. и 1983. године. Наш спас је тада почео и даље траје. Све остало су трице и кучине!
