Аутор: Тихомир Бурзановић
Осамдесет година након што је Удба настала као кључни инструмент комунистичке контроле, питање више није да ли је она институционално жива – већ колико је дубоко ушла у ментални склоп друштава на српском простору. Од Београда до Подгорице, од Бањалуке до српских енклава на Косову и Метохији, удбашки образац преживљава као друштвени рефлекс, политичка метода и културна матрица.
1.Удба није умрла – само се пресвукла
Удба, као апарат формално угашен, оставила је иза себе нешто опасније од архива и досијеа: начин размишљања. То је ментална матрица у којој се политика не схвата као служење народу, већ као управљање страхом, контролисање информација, надзор над лојалностима, и – највише – владање без одговорности.
Парадигма Удбе преживјела је зато што се савршено уклапа у балканску склоност ка ауторитету, тајни, сплеткама и паралелним центрима моћи.
- Србија: од Удбе до дигиталне партијске државе
У Србији удбашка парадигма живи у модернизованом, технолошки унапријеђеном облику. Умјесто старог модела доушника, данас постоји: партијско управљање институцијама,концентрација контроле у рукама малог круга људи, симбиоза служби безбједности и политичко-медијских структура, преливање моћи на неформалне групе које јавно не постоје.
Удбашко је оно што се не види — а управља свиме.
Србија је то претворила у систем заснован на потпуној информацијској доминацији, што је софистицираније од свега што је Удба имала.
- Црна Гора: земља у којој Удба никад није отишла
Црна Гора је јединствен случај на Балкану:промијениле су се власти, али се није промијенио ментални склоп управљања. ДПС-ова власт три деценије била је цивилно-полицијски картел; након њихове смјене, нови актери нису уништили систем – већ су га наслиједили и прилагодили себи.
Зато у Црној Гори влада осјећај да “Удба још живи”, јер исти механизми уцјене трају деценијама,кључне полуге моћи никад нису демонтиране, дио друштва се и даље понаша као послушни апарат старог режима, информација и послушност вриједе више од закона и институција.
У Црној Гори се Удба не зове Удба — али сви знају ко је и шта ради.
- Република Српска: најчистији облик удбашког модела
У РС-у парадигма Удбе се одржава јер се политика заснива на:директној лојалности вођи,унутарстраначкој контроли и надзору,спајању политике, полиције и “патриотских” интересних кругова. Овдје Удба не постоји као институција, али као образац – функционише можда и најједноставније:наредба – послушност – елиминација противника.
Модел је сиров, али трајан.
- Срби на Косову и Метохији: изолација која храни удбашки рефлекс
У српској заједници на Косову удбашка парадигма опстаје најдуже јер је: изолована,изложена вишеструким службама,зависна од Београда и његових структура,окружена контролом и неизвјесношћу.
Кад је заједница стално у стању одбране, природно се развија рефлекс затварања, надзора, контроле унутрашњег непријатеља. То је чиста удбашка матрица, утиснута кроз страх и потребу за преживљавањем.
- Зашто Удба траје дуже од држава које је створила?
Зато што Удба није институција — Удба је ментални софтвер.
Тај софтвер опстаје у друштвима гдје:закон је слаб,институције су празне, медији су корумпирани,политичке елите владају без отпора,народ се држи у перманентном осјећају несигурности,послушност се награђује, а слобода кажњава. Док год постоје племенске лојалности, политички феудализам и економска зависност — удбашки начин размишљања ће се враћати као вирус.
Удба као трајна сјенка Балкана
Парадигма Удбе преживјеће, јер се савршено уклопила у балканску реалност: у слабим државама, подијељеним народима и фрагментисаним друштвима. Удба није питање прошлости.Удба је питање садашњости – и највећа препрека будућности. Једина истинска лустрација није у архивима, него у колективној свијести. А на Балкану је то најтврђа планина.
