Пише: Младен Стојовић (фејсбук)
Да ли сте примијетили ‘чудну симетрију’ између тиховања о шеми убиства и галаме због подизања споменика Павлу Ђуришићу? Шта мислите, да ли је случајност што сви ови егзотични ликови удбашке фауне који данас пјене због споменика четничком војводи никада не гребу сличном жестином главу Хоботнице? Каква је то антифашистичка страст којој се топи плам када год треба да се реагује због историјског ревизионизма ‘традиционалних партнера’ Хоботнице!?
Након два дана халабуке, претпостављам да су сви неострашћени а правдољубиви препознали сву гадост галаме ових наших ‘чувара ватре АВНОЈ-а’. Кажем гадост јер не знам други термин којим бих описао спремност да се без обзира на цијену распирује мржња према онима који вјерују да историја Другог свјетског рата на овим просторима није исписана вјеродостојно, аутентично и истинито. (Да не буде забуне, овим не износим личан однос према четницима и партизанима).
Да све буде додатно бљутаво – ту мржњу распирују људи који о научним методама утврђивања историјских чињеница очигледно ама баш ништа не знају. Зашто су онда толико гласни? Зато што је очигледно да одано служе удбашком племству чији опстанак угрожава могућност да коначно буду разоткривени злочини из категорије државног тероризма који су се дешавали не прије осам деценија, већ у овом вијеку. Да ли то чине из интереса или других ниских побуда, сасвим је свеједно. Они у могућности да ова пирамида Зла буде урушена виде опасност по свој углед који би се истопио истом брзином којом би и углед удбашког племства под чијим су окриљем изградили свој статус. У страху од тога да истина буде видљива свима, они дижу прашину лажно бранећи идеале антифашизма. Зато верзија историје која не открива комплетну истину мора да буде у агрегатном стању догме: недопустиво је преиспитивање верзије по којој је, рецимо Вељко Милатовић био брутални ликвидатор УДБЕ (сјетите се свих оних удбашких документараца удбашких новинара и режисера који на помен овог имена доживљавају оргазам).
Овим коментаром сам заокружио сторију коју у фрагментима причам на овој адреси минула два дана, причу о тези и антитези која уводи у исти ток. Наравно, не би биједни адвокати и новинари УДБЕ могли данас да оволико пјене да им није дато погонског горива. Улогу антитезе сам појаснио постом о кловновима.. Дилема је само ко то уводи у главни ток? Па онај коме не одговара да глава Хоботнице плати цех за злочине које је наложила, јер би тиме био угрожен систем у којем су многи стављали лијеву руку у десни џеп, градили углед на лажима и опсенама, стицали преко туђе грбаче итд. Сва та булумента лопингера, убица, шверцера и квазиинтелектуалаца из казана УДБЕ, брани данас своје интересе и свој статус ширењем братомржње и подизањем прашине да се не би видјела истина која све снажније израња пред нама. Не бране они Главу Хоботнице јер је воле, већ због страха да би извођење Главе пред лице правде, довело до слома читавог једног поретка. У новом поретку, свјесни су, њихова удбашка каста добила би адекватну љествицу „поштовања“ а са таквим падом не могу да се помире.
Ако се у овим редовима препознају питомци Душкадугоушка, правилно су схватили поруку.
