Аутор: Џевад Галијашевић
Када је маја 2016, у Бањалуци, на свечаном отварању обновљене џамије Ферхад-паше Соколовића, турски премијер у оставци Ахмед Давутоглу одржао свој последњи политички говор, јавност у Републици Српској и на Балкану је била уверена да концепт неоосманизма одлази заједно са његовим творцем. Преварили су се. Давутоглу је обнову бањалучке џамије тада назвао поруком мира свим народима у БиХ , те готово претећи, поручио да се “Бањалука не може одвојити од Сарајева нити Сарајево од Мостара”.
СВЕ ШТО ХЕЛЕЗ НИЈЕ РЕКАО
Ферхадија, стари мост у Мостару и Алаџа џамију у Фочи, поентирао је, заједничка су културна баштина коју ћемо “заједно чувати, обнављати и градити”. Заједно, без сумње, односило се и на 78 милиона Турака, који су, додао је Давутоглу “били овде, сада су овде и биће заувек”.
Давутоглу као утемељивач доктрине неоосманизма, своје политички концепт изложио је у књизи „Стратешка дубина: међународни положај Турске“, и у свакој прилици је пропагирао турску империјалну прошлост, величајући идеју обнове турске моћи на Балкану.
Након његовог одласка са политичке сцене, председник Републике Турске Реџеп Тајип Ердоган наставио је да заступа исте идеје, балансирајући између лојалности верском братству муслимана у Босни и Херцеговини и на Косову, и уважавања реалности да је српски народ најбројнији на овом делу Балкана те да је Србија најбитнија држава. У том духу, Ердоган је наставио наоружавати муслимане оружјем и верским радикализмом док је Србима нудио економску сарадњу. Турске беспилотне летелице и оклопна возила у арсеналу Оружаних снага Босне и Херцеговине или тачније, његових муслиманских компоненти- само су правац деловања спољне политике Турске.
Наоружавање Босне и Херцеговине о чему радо говори радикални бошњачки политичар Зукан Хелез, министар одбране у Сарајеву тј. заједничким институцијама, имало је и своју конспиративну димензију. Два турска Бајрактара која су службено дошла у посед Оружаних снага БиХ тек су симболична порука иза које се крије далеко динамичнија сарадња са појединим муслиманским фирмама у Сарајеву, уступање војних технологија и далеко већа количина оружја и опреме која би имала своју намену у случају евентуалних сукоба на којима бошњачки представници у Сарајеву јавно инсистирају.
ПРОИЗВОДЊА ОРУЖЈА ЗА „НЕ ДАЈ БОЖЕ“
Површна аналитика изнела је своје процене – „ово нису деведесете године“ те „нема више ЈНА и нема оружја“ нити, „ потенцијала за нови рат“. Овакве предикције оспориле су чињенице. Тамо где постоји психолошка спремност нације да реши свој статус по сваку цену, оружје ће се пронаћи. Важна је воља, а ње код Бошњака не мањка.
Чињеница је да Бошњаци нису крили однос према „Дејтонском уговору“ , називајући га „лудачком кошуљом“, и исказујући на тај начин бес и фрустрације због пораза у рату деведесетих. Понижавајући мир чије је болне услове диктирао Дејтонски споразум за босанске муслимане био је тежак терет остављен младим генерацијама. Незадовољство је затим постало темељ на коме су се развијале све форме верског и политичког радикализма. Таква заједница је чекала прилику за рат у коју сврху „за не дај Боже“, како рече Бакир Изетбеговић, су развијани индустријски капацитети производња оружја у више фабрика.
„Унис-Претис“ Вогошћа, „Братство“ Травник, „Игман“ Коњиц, „Ремонтни Завод“ Хаџићи, „Бинас“ Бугојно, „Унис-Гинекс“ Горажде и неке друге, мање битне фабрике нагомилале су оружја и војне опреме тј. стрељачког оружја, снајпера и муниције; минобацача и минско експлозивних средстава, ракетних система и пројектила, хаубица те детонатора (упаљача, иницијалних каписли) ускладиштеног у муслиманским магацинима које чува обезбеђење, а да на то ниједна заједничка институција у земљи нема утицај, па чак ни увид.
ОБУКА НА ВОЈНИМ ПОЛИГОНИМА ТУРСКЕ
Иако Босна и Херцеговина званично није чланица недавно формираног антисрпског војног пакта, „Хрватска-Албанија-Косово“, вероватно само зато што представници Републике Српске не би дозволили такав развој догађаја, политичко Сарајево наставља да ради на проширењу властитих војних капацитета уз помоћ идеолошких савезника и верске браће у Турској. Трагом тих стратешких праваца деловања, министар одбране Зукан Хелез је обелоданио одлуку Турске да Оружаним снагама БиХ донира две беспилотне летелице Бајрактар ТБ2, као и још једну летелицу за сада непознатог модела, која је развијена у склопу НАТО пројекта Јачање одбрамбених капацитета. Турска ће Сарајеву предати и систем радио-електронског ратовања специјализован за борбу против беспилотних летелица, као и хеликоптер опште намене.
Специјална обука непходна за употребу ове опреме, наравно, муслиманских припадника Оружаних снага БиХ, одвијаће се на турским војним полигонима. Када је у питању редовна војна набавка, Хелез је најавио и куповину четири борбена возила пешаштва Кирпи 2, као и планове о набавци укупно 32 јединице након решавања свих аспеката финансирања овог пројекта..
ЗАДРЖАТИ МУСЛИМАНЕ, А НЕ ИЗГУБИТИ СРБЕ
Турска донација уследила је две седмице након што су медији блиски Сарајеву објавили планирано повећање капацитета одбрамбене индустрије БиХ, као и отварање нових производних погона у Бихаћу, Зеници и Тузли, где би се, планови иду у том правцу, недостатак радне снаге решавао запошљавањем затвореника из КПЗ Зеница. У ток контексту, не чуди ни продубљивање војне сарадње са Турском – почетком године војници Оружаних снага БиХ учествовали су у војној вежби која је одржана 50-ак километара од турско-јерменске границе. Све то указује да Сарајево спроводи убрзану милитаризацију Федерације, која остаје у значајној мјери усклађена са сличним активностима сецесионистичких структура у Приштини, али и званичног Загреба. То је чињеница која се не сме потценити, посебно јер се ради о зближавању геополитичких интереса усмерених против Србије и српског народа у ширем смислу — с једне стране, и с друге, о турској експанзији на Балкан, која се ослања на претварање муслиманских војно-политичких снага у региону у заступничке снаге за Анкару.
Резултат је формирање широке антисрпске коалиције која се спрема за могуће решавања тзв. српског питања војним путем, услед чега су даље продубљивање војних веза са пријатељском Мађарском, као и могуће успостављање партнерства са Грчком, која исто тако значајну претњу види у експанзионистичкој политици Анкаре, од кључног националног значаја.
САСТАНАК У ЛОНДОНУ – ДЕО ШИРЕ СТРАТЕГИЈЕ
Наравно, Анкара није предузела само ове кораке. Најпре је дугогодишњи шеф турске војно-обавештајне службе „МИТ“, Хакан Фидан, данас министар иностраних послова, средином марта 2025. године поручио: „Велика Британија, Европа и Турска могу формирати властиту сферу утицаја у регији“, и нагласио да „европски лидери нису сигурни како поступити у случају да свет буде подељен у више зона утицаја“.
Као први глобални корак у формирању војно-политичког савеза и новог „Тројног пакта“, 30.априла 2025. Турска и Велика Британија су потписале Спецификацију Већа за одбрамбену индустрију Турске и Велике Британије (TUDIC), којом се институционализује сарадња између две земље у области војне – одбрамбене индустрије.
Халук Горгун, шеф Секретаријата одбрамбене индустрије Турске, заменик министра одбране Турске Муса Хејбет и Марија Игл, министарка за набавке и индустрију одбране Велике Британије, састали су се у Лондону, саопштио је Секретаријат одбрамбене индустрије Турске на платформи X : „На састанку, који је одржан с циљем продубљивања сарадње у борби против променљивог глобалног сигурносног окружења и заједничких претњи, показана је снажна воља за даље унапређење односа у војној, одбрамбеној индустрији између две земље“.
У оквиру састанка, потписана је Спецификација којом се институционализује сарадња у области одбранбене индустрије између Министарства за набавке и индустрије одбране Велике Британије, Министарства националне одбране Турске.
Сателити овог новог „Војног и политичког савеза“ на Балкану, попут Хрватске, Албаније и парадржаве Косово већ су учинили неколико корака у овом правцу. Иако је Хрватска војна моћ данас више предмет пошалица него озбиљног разматрања ипак се ствари крећу у правцу дубоких подела и сукоба и на регионалном плану.
ЗНАКОВИТА ПОСЕТА ТУРСКОГ ОБАВЕШТАЈЦА
Наоружавање муслиманског Сарајева није инцидент, већ правило турске војне и политичке машинерије. Уосталом, Турска никада није ни скривала своје амбиције.
Знатно раније, испод свих медијских радара, провукла се вест да је у тродневној посети Оружаним снагама Босне и Херцеговине, крајем 2024. боравила делегација Управе обавештајне службе Главног штаба Оружаних снага Републике Турске на челу са начелником Управе, генерал-пуковником Јашаром Кадиоглуом. На значај ове посете указује позиција госта – реч је о другом човеку Главног Штаба Оружаних снага Републике Турске директно одговорним министру одбране и председнику Републике Ердогану. Истовремено, док Кадиоглу борави у БиХ, црвено-зелени члан Председништва БиХ из реда Бошњака, Денис Бећиревић налази се у званичној посети Турској.
Након што је висока турска војна делегација одлетела из Сарајева Зукан Хелез је према писању специјализованог немачког портала „ hartapunkt.de“ најавио набавку шест беспилотних тактичких борбених дронова Бајрактар ТБ-2 са три земаљске станице за управљање. Осим тога, два муслиманска тима Оружаних снага БиХ налазе се у Турској на обуци. Иако је испорука била планирана за јануар 2025. године, она је, и то делимично, реализована недавно. Била је то прва најава набавке високо софистициране борбене опреме за потребе РЗ и ПЗО Босне и Херцеговине којом се надзире војна доктрина успоставе ратне авијације фиксних крила као моћног фактора одвраћања потенцијалног агресора од било каквог муњевитог напада на БиХ и преласка на политичку фазу залеђивања новнонасталог реалног стања на терену.
ДРОНОВИ У СЛУЧАЈУ РАТА
Набавком дронова, односно беспилотних тактичких борбених летелица (БПТБЛ), Сарајево и босански муслимани комплетирали би арсенал неопходан за пројектовани рат. Реч је новој војној технологији која је радикално смањила, а у неким ситуацијама, што се показало у карабашком рату, потпуно анулирала фактор ризика од губитака и повећала проценат првог поготка и елиминације мете на близу 100%. Земље које користе дронове на тактичком, оперативном или стратегијском нивоу могу пратити, идентификовати и гађати циљеве широм планете или добацити из Босне и Херцеговине преко Јадранског мора до Рима и Ватикана. Уколико би се ово оружје нашло у рукама радикалних исламиста, страх у региону и могућност разних врста уцена из Сарајева или Анкаре – из Техерана или Ријада- био би известан. Локалне акције гарантовале би ударе и одсуство тзв. војног уплитања било кога или пуне војне интервенције са или без мандата УН-а, односно масовну употребу ратне авијације или допремања и ангажовања великог броја копенених трупа што захтева време и сагласност највиших инстанци власти.
ЕЛИМИНАЦИЈА АСАДОВИХ ВОЈНИКА
Турска је, на пример, у акцији окупирања Сирије користила своје дронове АНКА С и Бајрактар ТБ-2 за праћење и лоцирање мета које су онда турски ловци Ф-16 елиминисали интелигентном муницијом са дистанце, не улазећи у ваздушни простор Сирије у складу са споразумима које је Турска потписала са Русијом. Опет са друге стране, турски дронови су за неколико сати зауставили Асадову војску у месту током њихове окупације Сирије и обезбедили „терористичкој пешадији“ Ал Нусре и ХТС да несметано и без великих борби уђу у Алеп, Хомс, Хаму и Дамаск.
Дронови су након тог првог шок удара својим координисаним деловањем у наредним данима елиминисали више од 3.000 Асадових војника, 151. борбено возило, 8 хеликоптера, пет авиона међу којима и два велика транспортна Иљушина Ил-78, затим 8 комплетних протваздушних система са радарским и командним станицама, међу којима и најновије руске ПЗО ракетне системе малог домета ПАНТСИР С-1 и мноштво друге опреме.
Притом, нити један турски војник или пилот није страдао у нападима а противник је натеран да мења своје намере на фронту, комплетну стратегију, те безусловно капитулира.
ФИГУРЕ СУ ПОРЕЂАНЕ
Уз вехабијски елемент и снажно организационо деловање „Муслиманске браће“ – уз наслеђе Алије Изетбеговића и његову верску и политичку доктрину изложену у Исламској декларацији; са Странком Демократске Акције и тзв. Социјал Демократском Партијом; уз помоћ Турске, све фигуре на „великој шаховској табли“ Балкана су поређане. Пешадија је спремна и мотивисана, оружја има, спољна подршка је ту а велика криза, коју је вештачки изазвао Кристијан Шмит, ствара услове за нови рат.
Приче о „хапшењу Милорада Додика“ као главном циљу су тек обавештајна маска за много важније циљеве и много ширу војну акцију.
извор: https://eagleeyeexplore.com/
