Пише: Тихомир Бурзановић

На Балкану данас не постоји класична под‌јела власти. Постоји троугао моћи: НВО сектор, медији и политика. А у његовом центру стоје – “Црвена деца“.

Невладине организације нијесу овд‌је настале да би штитиле друштво, већ да би га преваспитавале. Оне служе као регрутни центри. Ту се тестира лојалност, бруси језик, учи који су „исправни“ ставови и које теме су забрањене. Ко прође – иде даље. Ко пита превише – остаје без грантова.

НВО сектор производи кадрове, не идеје.

Његов задатак није критика система, већ селекција подобних људи за систем. Зато су сви исти: исти рјечник, исте фразе, иста „забринутост“, иста мета – сопствени народ.

Друга тачка троугла су медији.

Не као коректив власти, већ као логистика операције. Медији више не информишу, него усмјеравају. Они не постављају питања, већ бране наратив. Ко год доведе у питање агенду НВО сектора или одлуке власти – проглашава се екстремистом, руским агентом, националистом, ретроградним елементом. Медији служе да црвену децу прикажу као „младе, образоване, прогресивне“, чак и када су неспособни, бахати и политички стерилни. Скандали се перу, грешке релативизују, одговорност брише. Критика се не демантује – етикетира се.

Трећа тачка је политика.

Ту црвена деца завршавају каријеру. Без изборне базе, без народне подршке, без стварног легитимитета – али са пуним медијским покрићем и међународном заштитом. Њих не бира народ, њих поставља систем. Када уђу у институције, они више не представљају државу, већ мрежу која их је довела. Њихове одлуке нијесу политичке, већ оперативне. Њихова лојалност није уставна, већ пројектна. Држава се претвара у сервис за спровођење туђих интереса.

У том троуглу нема случајности. НВО сектор производи кадар. Медији производе легитимитет. Политика производи моћ. А народ? Народ служи као сметња.

У Црној Гори, Србији, Републици Српској и широм региона, овај модел функционише идентично. Промијене се заставе, промијене се пароле, али структура остаје иста. Црвена деца се само селе из једног пројекта у други. Зато се никада не рјешавају кључна питања. Зато је држава стално у „транзицији“. Зато су кризе вјечне. Јер циљ није стабилна држава – циљ је управљива држава.

Црвена деца нијесу случајна појава. Она су инсталација.

 И док год НВО сектор, медији и политика функционишу као један затворени круг, Балкан неће бити слободан простор, већ лабораторија. А лабораторије се не воде у интересу мишева.

Шта значи појам „Црвена деца“?

Израз „Црвена деца“ не односи се на године, већ на идеолошко поријекло и ментални склоп. То су људи који су политички, друштвено или вриједносно формирани у насљеђу бившег комунистичког система, без обзира на то што се данас представљају као либерали, прогресивци, европејци или реформисти. „Црвена“ у овом контексту не значи нужно формално чланство у некадашњим партијама, већ наслијеђени начин размишљања: презир према народу, увјерење да елита зна боље од грађана, склоност ауторитету, али само ако долази „одозго“, увјерење да циљ оправдава средства. „Деца“ не означава биолошку младост, већ незрелост у односу према слободи и одговорности. То су људи који никада нијесу морали да се боре за систем у којем живе, већ су у њега били уведени кроз привилегије, везе и идеолошку подобност.

Одакле се појам појављује?

Појам се појављује као публицистичка и политичка метафора на простору бивше Југославије, у тренутку када је постало јасно да пад комунизма није значио и пад комунистичких кадрова, већ само њихово пресвлачење.

Некада су носили партијске књижице. Данас носе грантове, пројекте, цертификате и препоруке.

 Црвена деца су често потомци или идеолошки насљедници бивших партијских структура, али још чешће њихови ментални ученици. Они нијесу носталгичари система – они су његови преживјели механизми.

Шта „Црвена деца“ заправо значе данас?

Данас „Црвена деца“ означавају кадар који је идеалан за спољашње управљање државама: немају снажан национални идентитет, немају дубоку везу са друштвом из којег долазе, немају проблем са промјеном политичких увјерења, немају дилему коме дугују лојалност – ономе ко им је омогућио каријеру.

Због тога су савршени за систем НВО–медији–политика, гд‌је се одлуке не доносе демократски, већ пројектно.

Црвена деца нијесу револуционари. Они су управитељи транзиције без краја. Њихова основна функција није да изграде државу, већ да је држе у стању трајне зависности – од страних фондова, препорука, притисака и „међународне заједнице“.

 Зашто је појам важан?

Зато што помаже да се раздвоји права политичка разлика од лажне идеолошке буке. Црвена деца нијесу проблем зато што мисле другачије – већ зато што не мисле самостално.

И док год су они доминантан кадар у НВО сектору, медијима и власти, Балкан неће имати суверенитет, већ само администрацију суверенитета.