Пише: Горан Киковић,историчар, књижевник и новинар
У једном забитом селу у Пиви послије Титове смрти пита мајка сина:
Умрије ли сине оно Тито? Син јој одговори: умрије мајко.Аха –каже она.
Након неког времена она опет понови исто питање? Умрије ли сине оно
Тито?Умрије мајко већ си ме питала једном, љутито јој син рече.Послије
извјесног времена, мајка се опет сјети истог питања. Умрије ли сине оно
Тито?Не знајући да се на онај свијет преселио највећи син наших народа
и народности, вођа славне револуције, троструки народни херој,
доживотни предсједник Југославије и ко зна шта све није био. Син јој
одбруси истим стилом јесте мајко умро је Тито. Док ће она, добро сине
знам да је умро не вичи на мене, него ми је мило чут. Јер нам је много
јада дао јади га били ко што су нас са њим.
Из ове приче коју сам давно прочитао у ревији “Голија“ аутора Блажа Папoвића, и
прарафразирао је јасно се види шта је обичан народ Црне Горе мислио о
диктатору Јосипу Брозу Титу.
Поштовани читаоци нашег “Глас Холмије“ у 21. вијеку, у држави
Црној Гори, која тврди да је окренута демократији, европским
интеграцијама и западним вриједностима, у Црној Гори и даље постоји
читав низ образовних и других установа које носе имена комунистичких
вођа, партизанских одреда и симбола једнопартијског тоталитарног
диктаторског система.
Многи се ових дана питају шта је ово, је ли ово могуће!?Хоћемо ли са
комунизмом у Европску демократску породицу?
Нико не спори да су партизани били дио антифашистичке борбе, али
такође је чињеница да је комунистички режим који је након рата преузео
власт био диктаторски и једнопартијски и да је убио, мучио и прогонио
на хиљаде својих неистомишљеника. Голи Оток и друга стратишта која су
била незамишљена нормалном људском уму.
Управо тај систем је деценијама укидао слободу политичког мишљења,
вршио репресију над „неподобнима“, укинуо филозофију, прогонио Српску
Цркву и оставио дубоке ожиљке у националном бићу Црне Горе, тј.
промијенио идентитет Србима и свео их на 1,7 процената.
Зашто је онда једно друштво које се жели представити као модерно и
демократско, спремно да уђе у Европску унију, истовремено спремно да
велича диктатуру која је промовисала све оно против чега се залаже
Европска унија?
Ако као држава одбацујемо четнички покрет, који је такође био
антифашистички, зашто онда комунистички тоталитаризам остаје у
привилегованом положају? Треба да знамо да је Влада Краљевине
Југославије била у Лондону цијело вријеме рата, док је њен министар
Војске и морнарице ђенерал Драгољуб Михаиловић, био у слободним
српским планинама и прогонили су га Њемци баш и из Црне Горе, маја
1943. године, док су његовог команданта за Црну Гору војводу Павла
Ђуришића, Њемци са његовом војском заробили и одвели у логор Стриј.
Јасно ово доказује да је Ђуришић, био “сарадник њемачког
окупатора“ зашто би био заробљен, док су многи његови војници двије
године били по логорима Њемачке и тамо многи умрли. Доста је било
неистина. Морамо се суочити као друштво и држава са историјском
истином. Четници и партизани су моја историјска судбина, јер српски
народ је у Другом свјетском рату био у два покрета отпора. Један је
био ројалистички-четнички , други комунистички-партизански.Имао сам
два ђеда ,један од оца, други од мајке.Један четник, други
партизан.Оба су моји ђедови и ја од њих се не одричем. Поносан на
обојицу.Трагедија њиховог међусобног сукоба, дубок је ожиљак на лицу
српског народа, до данашњих дана. Такође, оба покрета су дио српске
историје херојства и страдања. Пошто је историја учитељица живота,
хајде да научимо лекцију и никад више не будемо супротстављени једни
против других. Будимо добри потомци,како би били честити преци.
Зар је морално допустиво да један дио народа буде трајно проглашен
издајничким, а други да се слави, упркос злочинима и репресијама које
је починио покрет на челу са Титом од кога су данас Титогорци?
Зато је све у овој земљи данас као да Тито није умро, а умро је 4.
мајa 1980. године. Наставља се и даље да се пјева она пјесма: “Што је
више превара и лажи Тито нам је све мили и дражи…“
Гимназије и основне школе назване по Јосипу Брозу Титу, „Маршал Тито“
у Улцињу или по дану његовог рођења у Тузима. Проблем је још
очигледнији ако знамо да је, уз одобрење државе, у Подгорици подигнут
споменик Јосипу Брозу Титу, док је истовремено држава уклонила
споменик Павлу Ђуришићу, подигнут на приватном имању чији је власник
Вујадин Добрашиновић, коме се ових дана суди и он се прогони од стране
суда те исте државе и у 21. вијеку му се суди као потомку антифашистичког
покрета отпора-ЈВУО .
Овдје ћемо због јавности навести списак школа у Црној Гори чији називи
су повезани са партизанима или комунизмом који је дугачак:
Гимназија „Нико Роловић“; Бар – указом предсједника ФНР Југославије
Јосипа Броза Тита, 10. јула 1953. године, проглашен је за народног
хероја.
Гимназија „Панто Малишић“; Беране – по капетану Панту Малишићу
Гимназија „Милоје Добрашиновић“, Бијело Поље – учесник НОР и директор
гимназије иначе брат Светозара Добрашиновића, замјеника комаданта
Павла Ђуришића
Гимназија „Стојан Церовић“, Никшић – Био је делегат Црне Горе на Првом
засједању АВНОЈ-а, указом Предсједништва Антифашистичког вијећа
народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 11. јула 1945. постхумно је
одликован Орденом заслуга за народ првог реда.
Гимназија „25. мај“, Тузи
Гимназија „Слободан Шкеровић“, Подгорица – члан СKОЈ-а
СЕШ „Мирко Вешовић“, Подгорица
СЕкШ „Васо Алигрудић“, Подгорица – комуниста и револуционар из Зете
СМШ „Братство–јединство“, Улцињ
ОШ „Анто Ђедовић“, Бар – млади комунистички активиста и борац из Бара,
који је учествовао у организацији омладинских акција и у
антифашистичком устанку 1941. године
ОШ „Блажо Јоков Орландић“, Бар – члан Kомунистичке партије Југославије
(KПЈ), након рата проглашен за хероја
ОШ „Алекса Бећо Ђилас“, Вирпазар – као средњошколац постао је члан СKОЈ-а
ОШ „Ловћенски партизански одред“, Цетиње
ОШ „Блажо Мраковић“, Даниловград – учесник Народноослободилачке борбе
ОШ „Милосав Kољеншић“, Даниловград – учесник Народноослободилачке борбе
ОШ „Душан Бојовић“, Никшић – учесник Народноослободилачке борбе
ОШ „Олга Головић“, Никшић –
ОШ „Бошко Буха“, Пљевља – учесник Народноослободилачке борбе
ОШ „Бошко Радуловић“, Подгорица – као гимназијалац укључио се у рад СKОЈ-а
ОШ „Јединство“, Подгорица
ОШ ,, Максим Горки“, Подгорица – сматра се једним од родоначелника
социјалистичког реализма у књижевност, кључни револуционарни мислилац
ОШ ,,Сутјеска“, Подгорица
ОШ ,,Владимир Назор“, Подгорица – био је хрватски писац, државник и
јучесник југословенског партизанског покрета
ОШ „Маршал Тито“, Улцињ
Листа није потпуна.
Није циљ овог набрајања да се дискредитују сва имена са списка. Многи
од њих били су тек момчићи, укључени у рад СKОЈ-а, понешени
младалачким идеалима, или жртве Другог свјетског рата чији су животи
прерано угашени.
Ипак, циљ је да се истакаже колико је дубоко укорењен комунизам у
друштву Црне Горе.
Иако је судбина појединих људи трагична и заслужује поштовање,
забрињавајуће је колико школа носи имена о којима је тешко пронаћи
више од пар реченица и они немају баш никакве везе за том установом
нити са просвјетом.
Kада се већ „претумбава“ историја, зашто не би неким школама дали
имена великих наших умјетника?
Многи знаменити црногорски владари и културни радници остају у сјенци
хероја НОБ-а, а цјелокупна историја Црне Горе стављена је у подређен
положај и у службу идеологије, као да је Тито још увијек жив. Што би
рекли комунистички пропатори и “Послије Тита Тито“ , односно ови
данашњи“ И послије Тита Титови“
Постоји ли ишта вриједно помена у Црној Гори прије и послије
комунизма и партизана? Зашто ниједна школа у Црној Гори не носи име
Витомира Николића, Миодрага Булатовића, Бранимира Шћепановића? Зашто
су потиснуте наше владике и митрополити, владари?
Нема код нас Европе ни сад ни јуче – овде још мирише на барут из
средине прошлог вијека. И кличе се смрт фашизму-слобода народу, као
1945.године.
