РЕЗОЛУЦИЈА је написана као одговор на текст „Шаховићи – 100 година срамоте“ извесног Шерба Растодера (неки кажу историчара и академика) објављен у Вијестима новембра 2024. године, гдје се Вранеш помиње као -„запуштен и заборављен крај, гдје живе само старци“
-„са хендикепираном дјецом, безброј нежења, гдје се дешавају разне несреће…“ Текст је Вијестима послат као одговор и није објављен уз образложење да није „у складу са уређивачком политиком редакциј
РЕЗОЛУЦИЈА О ОБРАДУ КОЈОВИЋУ ИЗ ВРАНЕША (1906 – 2007)
-Обрадовог предка, и све његове претке, Турци су из Вранеша протјерали крајем 17 или почетком 18 вијека (вријеме претварања цркве Светог Петра и Павла у џамију). Ту су живјели још од времена Немањића као једно од најбројнијих аутохтоних братстава у Вранешу (Јоксимовићи, Миликићи -Коњевићи, Живковићи, Рутовићи…и сви су славили Цвијети као крсну славу) ;
-Обрадов директни предак је из неког разлога застао, „запро“, изашао из збјега, заложио огњиште у Тјешњу (између Коврена и Вруље)– Којовића Лука, а збјег је долином Ћехотине наставио једним дијелом према Херцеговини, Требињу и Љубињу, а другим према Прибоју, Новој Вароши, Страњанима, Сјеничким Барама, па све тамо до Житорађе;
– Обрадов предак је убрзо издигао на Горице а његов син Радивоје се као турски поданик и „чипчија“ скућио и изродио три сина. Да не би превише ојачао и осилио се, Турци расељавају (прогоне) његовог сина Јеремију (скућио се у Стројтаници код Бијелог Поља) и Андрију (у Црљенице код Пљеваља). Трећи син Вуксан са четири своја сина остаје на Горицама;
-Обрадов прађед Марко Вуксанов, Марков брат Петар Вуксанов и рођак Периша се помињу у списку добротвора и приложника из Вранеша из 1884.године за обнову манастира Милешева;
-Обрадов ђед Вучко(1820 – 1924.) се бавио и кириџилуком. Кад се вратио са једног пута (неђе око 1860) дочекало га је згариште. Турци су његову жену и троје малољетно ђеце запалили. Обрад је причао да је Вучко опалио метак и рекао – фала Богу, остала ми је пушка и вранац. Формирао је поново породицу и подигао синове Вука, Јована и Милована, као и ћерку Вукосаву.
-Вучкова сестра од стрица Ружица, Јанкова, удала се у Комаран у Пејовића. Као удовица је одхранила четири сина. Најмлађи Ристо се због реда у воденици споречка и потуче са локалним Турчином, и уби га. Комшија, један од виђенијих комаранских Турака, посавјетова или запријети Ружици: да се Ристо потурчи или ће им се дом ископати. Тако Ристо поста Алија Потурак па сви „Турци“, „Муслимани“ и „Бошњаци“ са овим презименом у Комарану и Бродареву су директни Ружичини и Ристови потомци;
-Обрадов ђеду Вучку, Турци су 1911. код оваца из заседе убили најмлађег сина Милована. Обрадова сестра Миља (1896-1987) од 15 година, која је са стрицем чувала овце, дотрчала је кући и казала да је чича Милован заспао и да не може да га пробуди;
-Обрадов ђед Вучко, отац Вук и стриц Јован су осветили Милована. Кад је 1912. године ушла Црногорска војска у Вранеш и формирала Општину у Павином Пољу, приведени су по пријави Горичких Турака. Спасио их је комшија са Горица, поп Нешо Јоксимовић. Кажу да се заклео да нијесу криви. , јер да јесу, он би то си знао;
-Обрадовог рођака Бошка, тада већ старијег човјека, Турци су негдје око 1890. године убили на Ђапановом Гробу јер није хтио да сјаше са коња и поклони им се;
-У љето 1914. у Пријепољском крају је од исламског живља формирана војна структура – Шуцкори, која је стала на страну Аустроугарског окупатора. Заробили су између осталих и Обрадoве рођаке Неђељка и Николу и Николиног сина Василија, предали их окупатору и цио рат су провели у Мађарској. А Вучковог најмлађег брата Млађена су приликом заробљавања тешко ранили и од рана је убрзо умро.
-Само је понеко од Обрадових предака био писмен јер су Турци у Вранешу и Санџаку
бранили оснивање школа. Тек 1892.годину Поп Нешо Јоксимовић је на Горицама отворио прву школу. Пола ђака је учило а пола чувало стражу, а поп Нешо је редовно обавештавао бега о чему учи ђаке;
-Обрад се родио крваве Шемси пашине, 1906 године. Те године је последњи санџачки паша, Шемси паша Бишевац из Рожаја ушао са војском, кажу, од 40 000, у Вранешку долину и у крви и огњу угушио Раоничку, односно Вранешко- Стожерску буну. Стотине је убијено, преко Таре у Црну Гору је избјегло 2-3000 људи, а Вранеш опљачкан и спаљен. Од оних што су остали, доста њих је следеће, 1907. године помрло од глади. Поп Нешо је као један од вођа буне заробљен, у Сјеници осуђен на 101 годину затвора и депортован за Скопље. Вратио се из затвора у 1914. а Турци из Вранеша су га 1916 године убили и живоме су му кожу са лица одрли;
-Обрадов ђед Вучко је 1911. године од свог бега Рама Сердаревића купио кућу и имање на Горицама. Кућа је била највећа у том крају, и тада је имала купатило. Исплатио је сто талира у вриједности сто волова, а Рамо је исте године одселио за Турску;
-Обрадовог рођака Павла и једног Лековића, на повратку из борбе са Швабом на Дрини и Гласинцу 1914, године, убио је Турчин Баор на Коврену (та породица Баора је на Коврену живјела све до 1960 године). Обрад је запамтио приче о злочинима одметника, Јусуфа Мехоњића из Шаховића и Хусеина Бошковића из Гранчарева, као и причу о убиству Бошка Бошковића. Запамтио је да су Турци из Вранеша платили главом и протјерани зато што су све од 1914 године јатаковали, крили и чували одметнике;
-Обрад је био један од највећих домаћина на Горицама. Све до педесетих година прошлог вијека посећивли су се Обрад и Бејта, ћерка бега Рама Сердаревића удата у Пријепољском крају. Имао је побратима Бећа Балића из Комарана. Током цијелог рата од 1941 до 1945 био је у „најам“ и код Обрада живио Незир.
-1941 године Муслиманска милиција из Комарана је на Горицама стријељала 5 Јоксимовића. Обрадовог зета Мијата и пријатеља Цвија Јоксимовића су откупиле њихове породице.
-Обрад је умро 2007. године. Живио је у 7 држава, рођен је у Санџаку -Турска, годину дана у Краљевини Црној Гори, Краљевини Југославији, Титовој Југослвији, у СР Југославији, Србији и Црној Гори и умро је у Црној Гори.
-Иза Обрада је остало 7 његове ђеце, 21 унуче, 39 праунучади, 9 чукунунучади;
-Иза Обрада је код његових остало 12 факултетских диплома, а на сахрани је дошло још 13 студената, његових потомака,
-У Обрадовој кући и у кућама његових потомака нико никад није окривљен или осуђен за било какво кривично дјело;
-Због свега овога Обрад и сви „Обради“ из Вранеша тражи да њихови потомци усвоје „Резолуцију“ са само два става, двије реченице.
1.Својим животима, својим гробовима и својим потомцима свједочимо да извесни Шербо не прича истину да смо иза себе оставили „запуштен и заборављен крај, да у Вранешу живе само старци и нежење, да се ту рађају хендикепирана ђеца, и да се Вранеш зна само по тешким несрећама…“
2. Гробовима и својим потомцима ћемо бранити да мене, Обрада и нас „Обраде“, који смо вјековима протјеривани, угњетавани и убијани, извесни Шербо и остали огласе геноцидним злочинцима.
Обрадов унук Момчило Вукосављев Којовић, дипл.инг.ел.
One Response
Сјајан текст.