Живана Жанка Стокић је била српска глумица. Рођена је у Раброву 24. јануара 1887. године
Отац Богосав је био или лекар или полицијски писар. Њена мајка Јулка је рано остала удовица, па се удала за свештеника Александра Николајевича Санду, који није желео пасторку у својој близини, па се Жанка већ са четрнаест година удала за једног зајечарског абаџију. Међутим, „побегла“ је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге, где јој је први задатак био прање веша. Муж је први пут успео да је батинама врати кући, али је други пут младу Жанку узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који је касније постао њена велика љубав.
Њене запаженије улоге су Тоанета у „Уображеном болеснику“, Дорина у „Тартифу“, Нера у „Подвали“, Стана у „Станоју Главашу“, а посебно оне у Нушићевим делима – Сарка у „Ожалошћеној породици“, Јулишка у „Путу око света“, госпађа Спасић у „Ујежу“, Мица у „Власти“ и Живка у „Госпођи министарки“. Премијери Нушићевиг дела (25. маја 1929. године у режији Витомира Богића) претходио је Жанкин велики јубилеј – четврт века уметничког рада. Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани „Два јелена“. Поклони су били необични, па је између осталог, добила обвезнице ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа… Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара. Тим новцем је купила кућу на Топчидерском брду.
Познато је и да је Бранислав Нушић пишући „Госпођу министарку“, мислио баш на ову глумицу. Сама представа је доживела изузетан успех: до 1941. године изведена је више од две стотина пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилнуса.
Бранислав Нушић је написао поводом стотог извођења представе „Госпође министарке“: „Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“.
Свих тих година, слободно време је најрадије проводила у скадарлијским кафанама, посебно у „Три шешира“, уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Са доласком рата њен боемски живот се променио. Жанка је уз остале болести, имала проблем са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у програмима радио-станица које су биле под немачком управом, у емисијама „Весело српско поподне“ и „Шарено поподне“, као и естрадним позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“. Те емисију су ишле након читања вести и објава немачког командата града, због чега ју је касније комунистичка власт теретила.
Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице. У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је „оптужена већ годинама безопасна по друштво“. Болесна и очајна, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.
У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитпропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Жанка од среће није могла да дође себи. Био је то вероватно велики шок за већ измучени организам. И душу. Та вест ју је „дотукла“ и умрла је три дана касније 21. јула 1947. године у Београду.
Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима, река људи је пратила њен ковчег прекривен цвећем. Била је то, кажу, сахрана колику нису видели од смрти Ђуре Јакшића. И била је без црних марама и јаука, јер је она тако желела.. По њеној жељи, на гробу је отпевана песма „Ој Мораво“. Споменик јој није подигла ни држава, ни позориште, већ верна служавка (којој је оставила скромно наследство) с натписом: „Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда.“
Пожаревачки одбор Лиге за заштиту приватне својине и људских права је у октобру 2006. године поднео захтев за рехабилитацију Жанке Стокић, а том захтеву се придружило и Народно позориште у Београду.
Одлуком Окружног суда у Београду Жанка Стокић је рехабилитована 03.03.2009. године. Суд је утврдио да је Жанка Стокић у време почетка Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду, да није била политички активна и да је изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима.
извор: ројалистички клуб
One Response
Brla Krleza igrala je u ustaskom Zagrebu u
komadima.Milana Mila Budaka, pavtlicevog ministra
U HNK.
A posle rata takodje u Hrvatskom narodnom kazalistu!
I sijaset hrvatskih umjetnika nije imalo nikakve
podledice zbog rada u ustasiji!