ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У среду, 12. фебруара 2014. године, у свом малом стану на осмом спрату једног солитера испод Ташмајдана, у Београду, преминула је велика мученица Гордана Михаиловић.

Имала је 87 година.

Израз „велика мученица“ у оваквим приликама обично звучи као фраза, али, у овом случају, то су на жалост преблаге речи. Јер, Гордана је била ћерка ђенерала Драже Михаиловића. Због свог порекла робијала је у шест затвора и логора: у затвору Гестапоа у Улици краља Александра или у Главњачи, пре одвођења у логор на Бањици, под Немцима, и потом у Главњачи, Забели, на Голом отоку и Светом Гргуру под комунистима. О патњама на тим грозним местима није желела да прича. Оне се, чак, нису виделе на њеном лицу и у њеним речима, макар не на први поглед. До пре неколико година била је живахна, духовита, друштвена и свугде радо виђена, с тим што се „свугде“ мора узети условно, јер је веома пажљиво бирала не само круг пријатеља, већ и с ким ће уопште разменити неку реч.

Једном је у лифту срео неки младић, који је у трену повезао име на њеним вратима – писало је Гордана Михаиловић – са њеним ликом, јер је много личила на оца. „ Ви сте…“ – заустио је, и уместо да заврши реченицу само је значајно погледао. „Да, ја сам“, одговорила је она узвративши исто тако значајним погледом, и са поносом у гласу док ми је то причала.

Тај ниво комуникације са светом сматрала је идеалним, свакако у страху да разговор не пође нежељеним током и да се не позледе старе ране. Ретко ко би то учинио с намером, већ је више реч о непремостивом јазу неразумевања између млађих генерација и жртава оног доба. Наводила ми је више таквих примера. Једном је, чак, била на ивици самоубиства, када су новине, раних 1990-тих, нетачно пренеле њену изјаву о оцу. У ноћи, стајала је крај отвореног прозора и умало није скочила у амбис, али победио је пркос, ког је имала у изобиљу до последњих дана. То је била једна једина изјава коју је дала новинама, ако се не рачуна она с краја 1944. године, која и не треба да се рачуна.

Једном сам већ навео пример ћерке индустријалца из Јагодине, чијег оца су „после ослобођења“ одвели и потом убили комунисти. За разлику од Гордане, она је желела да прича и позвала ме је с том намером. Међутим, када смо се срели, у згради јагодинског музеја, већ после првих реченица, од узбуђења изазваног подсећањем на те дане, старица умало није доживела инфаркт. Од интервјуа, наравно, није било ништа.

Пре него што сам чуо и видео Гордану, о њој сам слушао невероватне приче, у којима је, на овај или онај начин, њен лик по правилу био негативан. Било је толико гласина, преношених са жаром из „поузданих“ извора, да је почетком 1990-тих једна екипа хтела да режира позоришну представу, или чак филм, у којој је она главни јунак. На питање зашто тако, добио сам убеђени одговор да је све тако и било.

Због свега тога, када сам је први пут позвао телефоном, негде с пролећа 1992. године, уследио је најгори почетак комуникације који ми се икада десио. Представио сам се, рекао да ми је веома драго и да сам почаствован што разговарам са Дражином ћерком, а онда, после њеног пристојног одговора, муцајући, замолио да ми каже како да је ословљавам. Није ме разумела па сам директно саопштио своју дилему: да ли је госпођа или другарица? Одговорила је, љутито, да неће залупити слушалицу само зато што цени оно што сам учинио за њеног оца. Јер, читала је „Погледе“ и знала је да смо још 1989, у време једнопартијског система, серијом афирмативних чланака покренули процес Дражине рехабилитације.

Мада су њене речи садржале имплицитно решење моје двоумице, ипак сам, под утицајем силних предрасуда које сам чуо, у комбинацији са тремом, поново рекао да ми није јасно како да је ословљавам. „Госпођа, одувек!“ – рекла је још отреситије, са још наглашенијим акцентом старог Београда.

Захваљујући њеном разумевању, не само што смо после разговарали безброј пута, него сам ускоро имао част да будем њен гост. Не сећам се да ли сам се наметао, што је, без сумње, такође било трапаво, или ме је позвала, али пре ће бити оно прво. У сваком случају, њена великодушност је била несумњива, а узрок јасан: „Погледи“.

Било је то време хаоса у земљи. Опет је почињала инфлација, гориво смо куповали по улицама, увођене су међународне санкције, ратовало се у близини и мирисало је на још већи рат. Хаотичних мисли, враћајући се из штампарије у Новом Саду, прошао сам кроз гужву београдског центра и некако нашао улицу и солитер, у три-четири часа поподне, баш у време ручка. У то време ме је и позвала, али ипак се нисам усудио да крочим унутра, због лошег искуства од пре неколико дана. Тада ме је један писац, недалеко од овог солитера, позвао у време ручка и отишао сам гладан, али задржали су ме – дошло је цело друштво перјаница тзв. друге Србије, тада у повоју, са намером да наш лист некако привуку на своју страну – до девет увече, без икаквог послужења сем кафе и сокова. Једва сам се извукао и отрчао до првог киоска, да поједем дуплу пљескавицу.

Сада сам, дакле, окренуо од улаза у солитер до неког киоска са пљескавицама, па тек онда отишао у госте. Али, чим се на вратима појавио насмејани Дражин лик у женском издању, осетили су се мириси кулинарских специјалитета предратног Београда. Ушао сам у једину собу гарсоњере, на којој је сто био препун свим и свачим, од предјела до колача. Нека јела никад нисам видео и после сам тражио рецепте. Не знам да ли сам јој одмах рекао зашто не могу да се послужим ни са чим, сем са колачима, или касније, али знам да се томе слатко насмејала, уз примедбу да сам на добар начин научио лекцију о разлици између старобеограђана и новобеограђана. А сва та силна храна није бачена – спаковала ми је, па сам понео кући.

Да, Гордана је била идеалан представник уништеног Београда. Њен лик послужио ми је као инспирација за опис њене тетке, Дражине рођене сестре, која се, као и његова супруга, звала Јелица. И она је била веома образована и, што се каже, начитана. Била је једна од првих Српкиња архитеката. Имала је лепу кућу, са баштом, у Цвијићевој улици. Да ли због презимена мужа од ког се развела, Вречко, или због сналажљивости, тек, до краја је измицала пажњи Немаца, иако је Дражи редовно слала детаљне обавештајне податке. У њу је он имао највише поверења и били су чврсто везани судбином деце остале без родитеља у најранијој младости. Комунисти су је убили одмах по уласку у престоницу. Кућу су конфисковали, а потом срушили и ту направили неку зграду. Живела је 49 година (1895–1944).

Најпре су ми привукле пажњу урамљене фотографије на зиду Горданиног стана. Најуочљивије су биле две на којима је Дража са својим колегама кадетима и официрима – велике, пожутеле слике на дебелим картонима, рађене најбољом техником тога доба, тако да се и после толико година ликови јасно уочавају. Потом сам прегледао два Дражина албума са кожним корицама. То је он сликао својим фотоапаратом, на разним местима службовања, људе и пределе, а потом све уредно слагао. Понекад је и сам стајао испред објектива.

За прву књигу о Дражи Гордана ми је детаљно описала предратно доба, али о рату није желела да прича. Интервју сам јој тражио тад и никад више. „Ако се предомислим, Ви ћете бити тај новинар“, рекла је.

Ратне теме готово никад нисам покретао. Обично смо причали о предратном добу, о актуелној политици, о дечјим болестима – као дечји лекар, давала нам је низ корисних савета – а највише о књигама. Сећала се Бранимира Ћосића, прерано преминулог од туберкулозе (1901–1934), чији роман „Покошено поље“ је поново објављен тек 2005. Одушевљен открићем романа, упитах је тада да ли га је прочитала, заборављајући да ми је десетак година раније испричала приповест о писцу, као део своје породичне биографије, и да је роман прочитала још пре рата. Прецизније речено, причу о великом писцу сам памтио, али је нисам повезао са тим сјајним романом, који ми је тек тада дошао у руке. Бранимирова мајка Дара била је рођена сестра професора књижевности Радивоја Лазаревића, првог мужа Горданине мајке Јелице. Гордана је била блиска са сестром Радмилом – није волела термин „полусестра“ – рођеном после смрти оца Радивоја, 1916. године.

Из те 1934. године, поред туге за Бранимиром, занавек јој је остао у сећању још један догађај. У Цркви Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици, неколико стотина метара од породичне куће у Брегалничкој број 24, слушала је једну беседу епископа Николаја Велимировића. И после више од 70 година памтила је наслов беседе: „О љубави и праштању“. У ствари, памтила је и беседу. Очарана, пришла је владици и пољубила му руку. У моменту, рекла је себи да више никада никоме неће пољубити руку, да не би покварила тај осећај. Онда је владика маленој, седмогодишњој девојчици, која га је нетремице посматрала, ставио десну руку на главу, дајући јој блалгослов. Осетила је како јој топлина од главе струји целим телом и тај осећај никада није заборавила. Призивала га је, или је долазио сам, у најтежим часовима, и помагао је.

Иначе, радо се сећала Божић Бате и било јој је жао што се повукао пред Деда Мразом. Божић је за њу остао највећи празник и о њему нам је, док је могла, слала честитке, уз поклоне за децу, међу којима су били и по један златни крстић.

Имала је много рођака, јер је Дража имао три стрица. Деца су проводила летње распусте у кругу шире фамилије негде у Источној Србији, чини ми се у Зајечару. Али, проводила су мало времена са оцем, јер је због посла често био ван куће, па и ван Београда. У раном детињству, Гордана се срамила пред оцем, док је узимао на крило, после дужих одсустава. Ни касније нису постали довољно блиски. За њу је Дража на првом месту био командант српске војске, а на другом отац. Мада је он формално био југословенски генерал, и мада је она одрастала у време експанзије идеологије о троименом народу, не сећам се да је уопште помињала југословенство. Поред свог српског рода, највише је волела Русе, затим Румуне и Грке.

У млађим годинама имала је ауто, колико се сећам, „фолксваген – бубу“. Са својом најбољом пријатељицом путовала је на море и уопште по разним странама. Одушевљено је причала о путовању кроз Румунију, 1970-тих година. Залутале су негде на Карпатима и покушавале да се објасне са чобанима. „Је ли вас било страх?“ – питао сам. „Ма какви!“ – одговорила је готово увређено. Ту природу, те сељаке, и румунски народ уопште, описивала је бираним речима. Тада ми је испричала како је као девојчица чула на радију, или прочитала у новинама, изјаву једног румунског званичника у Београду: „Румунија има само два пријатеља: Црно море и Србију“. А ја сам јој рекао да су Румуни једини суседни народ са којим Срби никад нису ратовали, као и да су 1941. само они одбили од Хитлера понуђени део српске земље. „Ето, видите!“ – била је њена узречица у таквим ситуацијама.

С лева на десно:
Поручник Лужанин, Гордана Михаиловић, капетан Предраг Раковић, Бранко Михаиловић, поручник Душан Лазаревић…
У околини Чачка у зиму 1943/1944.

Гордана је Русију разликовала од Совјетског Савеза, али не и у раној младости, јер је, уз руске класике, до ње дошла и књига ”Како се калио челик” Николаја Островског. Роман Островског, који је величао наводна достигнућа Совјетског Савеза, као полузабрањена литература постао је популаран код једног дела младежи из високог друштва. Погодило се да сам управо тај феномен описао у свом роману ”Борачки крш”, 2007. године, кроз лик Миљка Петровића. Миљко је пре рата, као студент, поверовао у подвиге главног јунака романа ”Како се калио челик”, Павла Корчагина, али у те подвиге није успео да убеди једног младића из свог родног села. Тај младић није знао за Корчагина, али је знао за Марка Краљевића и јасно је разликовао машту од реалности. Миљко Петровић одлази у партизане и практично одмах, чим их види на делу, почиње процес његовог отрежњења.

Гордана је, за разлику од Миљка, тада још била девојчица, и ако ни због чег другог онда због тог факта није била толико подложна левој пропаганди. Толико није био подложан ни њен најстарији брат Бранко, док се другог брата, Војислава, она није дотицала. Зато они сви, заједно са мајком, у лето 1941. године не одлазе у партизане, већ код оца, на Равну Гору, тј. у вилу војводе Живојина Мишића у Струганику, у којој је живео један од Дражиних најбољих пријатеља, војводин син мајор Александар Мишић.

Ово је данас ноторна чињеница, међутим, у време оног првог, неспретног, разговора са Горданом, постојао је практично стопостотни консензус да су она и Бранко 1941. године отишли у партизане, а Војислав у четнике. То сам чак и написао у једном пригодном чланку поводом педесетогодишњице устанка, 1991, илуструјући тим примером трагику ”братоубилачког рата” – тада, разуме се, без знака навода – јер сам још био далеко од спознаје да је ”братоубилачки рат” само парола намењена супротној страни, како би се спутала и тако спутана лакше ликвидирала.

Ратне теме покретала је она, изненада у току разговора, или, ређе, директно, испровоцирана нечим.

Једном ми је причала о сусрету са генералом Миланом Недићем: пркосна девојчица отишла је право у његову канцеларију, да га моли да јој ослободи мајку са Бањице. Изгледао јој је као добродушни џин, са благим крупним очима и још блажим, дубоким, гласом. Запамтила је његове речи: ”Дража жртвује живот, а ја жртвујем и живот и част”.

Мајку јој није ослободио, али је она ипак отишла са позитивним утиском. Када сам јој рекао да је Недић заправо био одличан глумац и да су баш недићевци тражили од Немаца да се хапсе жене и деца четника, одговорила је: ”Немојте, молим Вас, да ме разочаравате…” Тада је већ била у деветој деценији живота и више није имала негдашњу глад за новим информацијама.

Горданино страдање током рата реконструисао сам знатно више на основу докумената и сведочења учесника, него према подацима добијеним од ње.

Због почетка школске године, Јелица, Бранко и Гордана се крајем августа 1941. враћају у Београд, док Војислав остаје на Равној Гори, где је већ ступио у четнике. Међутим, децембра месеца Гестапо хапси Јелицу и Бранка. Ускоро их пушта, али јануара 1942. хапси сво троје и до марта их држи у логору на Бањици. После неког времена, Дража уз помоћ илегалаца и четника на терену склања своју породицу, под лажним именима. Нарочито је бринуо за Гордану, јер је са Бањице понела упалу бубрега. ”За Гордану најбоља храна”, наређивао је, али уз напомену да је ”новац ограничен” до висине његове плате.

Када сам пре десетак година у Војном архиву пронашао ову серију докумената, и прочитао их Гордани, испричала ми је о мукотрпном лечењу упале бубрега без антибиотика.

Почетком септембра 1942. недићевци проналазе Дражину породицу у Кадиној Луци код Љига. Јелицу хапсе и одводе у ваљевски затвор, па на Бањицу, а Бранка и Гордану остављају. Они одлазе у Београд и затичу потпуно опљачкану кућу – од стране Немаца – па су наредних месеци живели у кући апотекара Трајковића на Бежанији.

Почетком 1943, један немачки официр је приликом обиласка логораша наредио да се на Бањицу доведу и Дражина деца. Официр није знао да Јелица разуме немачки, јер је у младости неколико година живела у Немачкој, код сестре. Преко илегалних веза, она је поручила деци да беже. Бранко је у међувремену постао члан СКОЈ-а – Савеза комунистичке омладине Југославије – па је тражио од својих другова да њега и сестру пребаце у шуму. Ти његови другови скојевци, такође деца из високе грађанске класе, били су више теоретичари, занесењаци, као и он, и нису ништа учинили. Онда се Бранко обратио четничким илегалцима, који су му увек стајали надохват руку, јер су се у ствари старали о њима. Они их одмах пребацују у Косјерић. Гордана је највише времена проводила у Субјелу, где је стекла најбољу доживотну пријатељицу, Љубицу Протић (њен рођени брат, Љубивоје, погинуо је као четник у Босни, 1945. године). Бранко је отишао у Врховну команду, у Горње Липово изнад Колашина, где се налазио и Војислав.

У Црној Гори сви остају до почетка немачке Операције ”Шварц”, маја 1943, када се Врховна команда у последњи час извлачи из обруча. Једна од јединица позваних као појачање у долину Лима биле је Косјерићка бригада Пожешког корпуса. Војислав тада прелази у ту бригаду, а са њим одлази и Бранко, као цивил, и придружује се Гордани. ”Састао сам се са Бранком и Горданом. Врло добро изгледају. Гордана се вежба у гађању пушком и врло добре резултате даје”, известио је Дражу 24. маја 1943. из области Косјерића капетан Никола Калабић.

Током јуна, један у низу народних зборова Дража је одржао у Косјерићком срезу и том приликом је обишао своју децу.

Септембра 1943. Бранко и Гордана су били сведоци, а Војислав учесник, једне од највећих борби између четника са једне и Немаца и љотићеваца са друге стране, код Сече Реке.

Јануара 1944. Бранко одбија позив Милорада Драшковића да учествује на конгресу равногорске омладине у Прањанима, али у априлу ступа у Школу за резервне официре, у Брајићима испод Равне Горе. Током јуна је положио војничку заклетву и постао четник Косјерићке бригаде, као резервни потпоручник. Бригада потом улази у састав највеће четничке јединице – 4. групе јуришних корпуса, и одлази у Јужну Србију. Међутим, Бранко се слабо држао, па је враћен током јула месеца, приликом прве замене људства. Од тада није носио оружје.

Јелица Михаиловић је јануара 1944. пуштена са Бањице, у покушају др Хермана Нојбахера и Милана Недића да се, после промене британске политике, Дража придобије за сарадњу са Трећим рајхом. Четници је одмах склањају у брда изнад Чачка, да би се у селу Рошци први и једини пут током рата срела са Дражом. Ту су били и Бранко и Гордана.

Почетком марта 1944. Дража са Врховном командом одлази у Драгачево, а Јелица, Бранко, и Гордана у област Косјерића. О Јеличином кретању у наредном периоду нема података и не може се рећи када се тачно вратила у Београд. За чување Гордане и Бранка одређена је једна тројка Косјерићке бригаде, коју су чинили Мијалко Перишић, Остоја Савић и Лука Јевтић. Сачувана је једна њихова слика са Горданом. Она је на коњу и носи бомбу о појасу. Перишић сведочи:

”Једне вечери, нашли смо се опкољени партизанима. Било их је много, на свим странама. Нас тројица побацамо оружје и кокарде и сво петоро се склонимо у неку јаругу. Наиђу партизани, виде нас и поведу као заробљенике. Тада су нас Гордана и Бранко спасили. Прво су њих испитивали и у једном тренутку су их питали: `Ко су ова тројица?` Они рекоше: `То су неки чобани. Случајно смо наишли на њих`. Ми смо потврдили ову причу. После, по ноћи, искористили смо прилику и побегли. Гордану и Бранка више нисам видео.”

Горданина последња слика међу четницима, пре заробљавања. У средини стоји Мијалко Перишић

То је било 18. или 19. септембра 1944, а партизани су припадали 6. хрватској (личкој) дивизији 1. пролетерског корпуса. Вест о заробљавању Дражине деце – прецизније речено, поменут је само Бранко – радио станице су први пут објавиле 20. септембра. Позивајући се на Радио Лондон, Недићево ”Ново време” 21. септембра пише: ”Син Драже Михаиловића пао у руке банди. Енглеска обавештајна служба јавља из Титовог главног стана, да су комунистички бандити заробили сина генерала Михаиловића”. Разуме се, Енглези нису користили ову терминологију, али изгледа да тих првих дана код комуниста није постојала идеја о злоупотреби Дражине деце, већ су они пожурили да се похвале како су их заробили.

Међутим, у штабу 1. пролетерског корпуса, после вишенедељних припрема, од Бранка и Гордане је затражено да се изјасне против оца. ”Добили смо писмени задатак да напишемо изјаве”, сведочио је Бранко. ”Свога оца се никада нисам одрицао”, рекао је, сугеришући шта је од њега и његове сестре захтевано. У ”Политици” од 31. октобра 1944. године објављено је управо то: ”Деца Драже Михаиловића одричу се свога недостојног оца”, гласио је наслов. У чланку је објављен низ невероватних изјава приписаних Дражиној деци, у складу са тада већ устаљеном комунистичком пропагандом: о сарадњи четника са Немцима, чак и са београдским Гестапоом, о томе како им је ”једини интерес ракија, коцка, све оно што кафана пружа”, како су ”издали српски народ”, и сл. Ипак, у цитираним изјавама нема потврде констатације изречене у наслову: да се деца одричу оца.

Чланак у ”Политици” илустрован је фотографијом Бранка и Гордане док седе и пишу своје изјаве. Свакако, агитпроп је желео да на тај начин поткрепи аутентичност датих изјава. Али, испало је управо обратно. ”Политика” је у то доба објављивала две врсте фотографија. На једнима су насмејани комунисти, ”радни народ” и ”поштена интелигенција”, док су на другима објективи хватали грч на лицима ”народних издајника” и припадника ”реакције” изведених пред ”народни суд”. Први гледају право у камеру, други крију погледе.

Само је фотографија Бранка и Гордане одударала од стереотипа: тврдило се да они припадају првој, а изгледали су попут оних из друге групе. Комунисти нису имали њихове фотографије гордог држања, насмејаних лица и ведрих очију, уперених равно напред. Такви снимци Бранка и Гордане остали су међу четницима и доспели су у јавност тек после пола века.

Гордана није помињала овај случај, сем у контексту жалбе на оне новине с почетка 1990-тих. Тада је једини пут пустила новинара у стан, само да би уљудно објаснила да не даје интервјуе. Онда је, шокирана, прочитала ”свој” интервју и то ни мање ни више него да су се крајем 1944. она и Бранко одрекли оца. Није могла да верује како неко може толико да измишља, а тај новинар, кога сам иначе познавао, није знао да ју је тиме довео на ивицу самоубиства.

Тек 18. септембра 2005. ”Политика” је објавила неку врсту демантија на чланак од 31. октобра 1944. Наводећи случај Бранка и Гордане, као и још неке случајеве присилних моблизација деце четничких команданата, ”Политика” је тада писала: ”Ово је типичан пример манипулације, јер су победници злоупотребили децу, присиливши их да наводно приђу партизанима, како би осталом народу показали да и деца четничког генерала подржавају нове комунистичке власти”.

Чланак је пропраћен објављивањем документа који раније није могао да угледа светло дана. Реч је о Горданином писму оцу из те исте 1944. године.

Субјел 1944: Бранко Михаиловић, Љубица Протић, Воја Михаиловић, Гордана Михаиловић и Љубивоје Протић

Вероватно из Субјела, Гордана је 27. марта 1944. писала Дражи:

”Драги тата, жао ми је што те не видех кад си био у У. Онда си био близу и да је дошао по мене неко ја бих врло радо дошла да те видим. Тим пре што смо све празнике провели одвојено. На Божић, на Бадње вече, нарочито ми је много тешко што сам сама. Тада сам била са Чика Ацом (сенатор Александар Аксентијевић, члан Централног националног комитета – прим. аут). Они његови су врло добри, али мени није било моје браће и родитеља. Сећала сам се оних Бадњих вечери проведених раније у Београду и нисам могла да не жалим што нисмо заједно. Посао те је, тата, потпуно отргнуо од нас, зар ниси пожелео да ме видиш када смо били на сат одстојања. Знам да је сада рат, свесна сам прилика у којима се налазимо, знам да не трпим сама, да је угрожен цео српски народ, али не могу да схватим да те је то могло отуђити баш ове прилике које се обликују. Разговарала сам са братом и њему је жао што смо празнике провели одвојено, кад смо већ били у шуми. Па ипак, тата, ја сам срећна да те је дужност према отаџбини отргла од нас деце, а да се није десило обрнуто. Надам се да је и крај рата близу, као што си ми у последњем писму наговестио. Воли те, Гордана.”

”Видите како сам лепо писала за тај узраст”, прокоментарисала је, видно обрадована, када сам јој прочитао ово писмо.

Гордана је подразумевала да су мени познати битни детаљи, па и ти из јесени 1944, тако да смо причали о некој врсти надградње догађаја. У тим тренуцима осећао сам извесну дозу кривице у њеном гласу, али не због наводног одрицања од оца. Она га никад није ни наговештавала, као ни одрицање од свог српства и своје личности, јер се то у овом случају своди на исто. Верујем да се та доза кривице односила на само припадништво партизанима, упркос чињеници да је као и стотине хиљада других насилно мобилисана, и то као малолетница. Верујем, такође, да су је показивали и да су је терали да говори о ”народном фронту”, али не и да је у тим приликама уопште помињала оца.

С друге стране, често је говорила о патњама због њега. Одговарао бих: ако би се прихватио такав начин размишљања, то би значило да не треба да постоји војска, а сем тога да у време када је Дража постао официр није било одмазди према деци официра. Прихватала је то образложење, а кад би је прошла љутња на оца, заметала би причу о принцези Јелисавети Карађорђевић и роману ”Византијско плаво” њене ћерке Катарине. Ту је ћерка страшно наружила мајку због своје несрећне судбине. Код Гордане није било толике љутње према оцу због сопственог страдања, али била јој је важна поента: ”Пустите то, то су породичне ствари. Увек се неко посвађа са неким својим, падну тешке речи, али породица остаје породица”, гласио је њен закључак о роману ”Византијско плаво”. Иначе, увек је са пуно симпатија говорила о принцези Јелисавети. ”Ако је могуће да она буде краљица – ја сам за монархију”, понављала је.

У вези њене патње битно је имати у виду да је неупоредиво горе било оно после, него пре октобра 1944. године, јер су је, за разлику од гестаповаца, комунисти физички злостављали, нарочито у логору на острву Свети Гргур. Такође, у комунистичким казаматима и логорима провела је много више времена. Психички терор на тим местима није је нарочито дотицао, јер није припадала том свету и јер је била супериорнија од џелата.

Као што су то и иначе чинили, комунисти су временом надограђивали своју причу разним детаљима, па су чак говорили како се Ј. Б. Тито лично старао да Дражина деца не страдају и да их је због тога довео у свој Пратећи батаљон. Она, наравно, нису била у тој јединици, већ су послата на губилиште Сремског фронта. Командант 6. хрватске (личке) дивизије, који је рекао то за Пратећи батаљон, рекао је и да се после ”интересовао за ту малу Дражину”, додајући: ”Тражио сам да дође некада на састанак бораца 6. дивизије да поразговарамо, али није долазила”.

Из целе те приче Гордана ми је потврдила само ово потоње: заиста је добијала те позиве и са гнушањем их је бацала.

На Сремском фронту брзо је рањена у бутину и пребачена у болницу у Смедереву. Лекари су знали ко је и одуговлачили су њено лечење, да не би била враћена на фронт. У ствари, сведочила ми је Гордана, колико је то било могуће одуговлачили су и за друге.

После рата, Јелица и Гордана су избачене на улицу. Живеле су у некој трошној и влажној кућици на Звездари. Ипак, Јелици је плаћено 50 посто од вредности куће у Брегалничкој број 24, јер се сва имовина супружника дели на равне части, тј. конфискована је ”само” Дражина половина. Не сећам се колико јој је исплаћено, али, као и у другим случајевима, сума је свакако била испод реалне.

Као студент медицине, Гордана није имала где да учи, па је одлазила на Ново гробље, у једну капелу која је била откључана. Једном је наишла жена у црнини, мајка ту сахрањеног младића. Рекла је да су јој крајем 1944. сина убили комунисти. Додала је да може слободно ту да учи, јер би њеном сину било драго када би то могао да зна.

Причали смо доста на ову тему, закључивши да је она ипак један од ретких потомака ”друге стране” који је успео да заврши факултет. Већина није издржала те услове и одбачена је на маргину, док је положаје у друштву заузело потомство комуниста.

Једном приликом, 1948. године или нешто касније, углавном после Резолуције Информбироа, на Медицинском факултету су оптуживали неког студента за неку бесмислицу. Свима је било јасно да је то лаж, али само она је устала у његову одбрану. Ухапсили су и њу и њега. Одвели су је у Главњачу, па у Забелу, затим на Голи оток, и најзад у женски логор на Светом Гргуру, где су је држали две године.

Касније, у продавници је случајно срела и препознала једну од мучитељица са Голог отока. И она је њу препознала. Само су се погледале.

По повратку из логора, Гордана је дипломирала медицину, али није лако могла да нађе ни посао, ни стан. Једно време је радила као медицински техничар. Приликом слања најбољих лекара на специјализације, њој је припала најопаснија: дечји лекар радиолог. Када су дељени тзв. друштвени станови, 1970-тих, остала је једна гарсоњера на осмом спрату, испод Ташмајдана, коју нико није хтео јер је била пуна бува. Она је пристала да је узме. Прво је звала мајсторе који су затворили сваки могући улаз и бубе су нестале. Волела је да се похвали том довитљивошћу.

Процес Дражине рехабилитације изгледао јој је одвратно од самог почетка, што је објашњавала следећим речима: ”Замислите да деца ових који сада прогањају генерала Младића, за педесет година траже да се генерал Младић рехабилитује”… Сматрала је да је Дража рехабилитован у ”Погледима” и у књигама које смо објавили.

Била је бесна кад су медији објавили како не жели да да ДНК узорак за идентификовање Дражиних остатака, који су, наводно, откривени на Ади Циганлији. ”Наравно да бих дала”, рекла ми је. Узорак јој нико није ни тражио, за то је чула само у медијима.

Била је гадљива на практично целу политичку сцену, а нарочито на странке које користе Дражино име. Ти страначки лидери и њихове присталице нису јој били ни налик четницима међу којима је живела две године. Један јој је чак послао књигу у којој описује Дражина размишљања. Прочитала је део књиге, онда је исцепала страницу са посветом и књигу бацила у контејнер. ”Опис нема везе са мојим оцем”, рекла ми је.

За официрски позив – као и за српске сељаке – увек је исказивала симпатије. Читала је моје ”Записе једног резервисте” из 1999. године и много јој се допао опис строгог команданта батаљона, коме војска тепа кроз надимак и када га псује. Рекла ми је да је то кључно: о свима се свашта прича, сви се понекад псују, али наши су наши, а туђи су туђи, то се тако види. Од туђих, највећи негативац за њу је био Јосип Броз Тито.

Гордана се у јавности појавила само једном, 2005. године, када јој је у америчкој амбасади у Београду уручен Орден легије заслужних, којим је председник Труман 1948. године постхумно одликовао ђенерала Дражу. И на фотографијама се видело колико јој је тешко пало то појављивање. Рекла ми је да је орден узела верујући да је то корисно за српски народ. Иначе, о британској и америчкој политици увек је говорила негативно. Сматрала је да су западне силе, а нарочито Британци, издале српски народ и да су највећи кривци за српску трагедију 1944/45. године. Бомбардовање 1999. године није је изненадило, с образложењем да се то од њих могло и очекивати.

Америчка амбасада у Београду, 2005: Гордана прима Дражин орден Легија заслужних

Посаветовавши се са својим свештеником, Орден легије заслужних завештала је Цркви Ружици на Калемегдану, коју је памтила као војничку цркву.

Мало смо причали о њеном бившем мужу. Колико сам схватио, до развода је дошло јер је био ”мамин син”: дозвољавао је да се мајка исувише меша у њихове односе. Нису имали деце.

Најбоља Горданина другарица, Љубица Протић из Субјела, живела је у Земуну. Заједно су одлазиле у позориште, биоскоп, ресторане… Негде после 2000. године требало је да иду на неку изложбу и Гордана је назвала. Јавило се дете и предало телефон старијима. ”Зар Ви не знате…” Бранка је умрла изненада и већ је била сахрањена.

Један за другим умирали су и други њени пријатељи и колеге, лекари у пензији, са којима се дружила. Постајала је све усамљенија и то јој је тешко падало. ”Доста је било”, говорила је у тренуцима кризе.

Погодило је и слабљење вида. Од 2012. године више није могла да чита, нити да гледа ТВ програм са титловањем. У то време највише је читала јапанску хаико поезију. За операцију катаракте није имала воље. Од те године није излазила из стана. Није била болесна, сем што је мучила костобоља, као и метална шипка у бутној кости, уграђена пошто је ударио аутомобил испред солитера, 1983. године. Издавала је снага.

Последњи пут назвала ме је крајем лета 2013. године. Никад је нисам чуо тако узнемирену, било јој је потребно време да се прибере пре него што је саопштила узрок. Мада је на сваки начин избегавала вести те врсте, на некој ТВ станици је случајно чула како је Дража исечен на комаде и бачен у кречану на Ади Циганлији. ”Је ли могуће да су то урадили? Злотвори!”

Објаснио сам јој да је то само комунистичка верзија за заваравање трага. Да, постојала је државна комисија за проналажење Дражиног гроба, али само је поновљена та верзија, јер њихови и даље владају. Дража је сахрањен у дворишту Белог двора, на падини Лисичјег потока, изнад дворске ограде. То питање ће бити решено кад ствари дођу на своје место.

”Не говорите то само да бисте ме утешили?” – питала је. ”Када сам то чинио?” – одговорио сам. Поновила је питање на другачији начин, на што сам је замолио да наведе пример када сам је тешио нетачним информацијма. Није било примера и она се полако смиривала, да бисмо онда прешли на уобичајене теме.

После сам је звао неколико пута. Није имала снаге за дужи разговор. Једном је дала телефон човеку из фирме за бригу о старима, који јој је сваког дана доносио храну и друге потрепштине. Причала ми је о њему, био је мајор ваздухопловства, један од официра који су изгубили посао после 2000. године.

Да ме је питала ког занимања је раније био тај човек – одмах бих погодио да је реч о официру.

У последње време није било одговора на телефонске позиве. Онда је бивши официр нашао заувек уснулу. Последња жеља била јој је сахрана без икакве помпе.

(Чланак је први пут објављен у ”Слободи”, гласилу Српске народне одбране у Чикагу, у три наставка током фебруара и марта 2014)