Партизани су антисрпска војска, иако све до 1944. године, 90% припадника Титових партизана су били Срби.
Чак и војска тзв. хрватских корпуса НОВЈ је у пракси била српска, иако су командни кадар по правилу били Хрвати и остали неСрби.
У зборнику докумената, том пет, књига 30, национални састав дивизија насталих на тлу тадашње Хрватске 1942. године:
Шеста личка дивизија — 96% Срба,
Седма банијска дивизија — 92% Срба,
Осма кордунашка дивизија — 95% Срба,
Дванаеста славонска дивизија — 85% Срба итд.
Али припадници Титове војске (иако рођени као Срби) су били све само не Срби јер су њима командовали Хрвати.
Сваки партизан и сваки припадник Титове војске, којој је командовао Тито, се борио против Србије, српства и Српске православне цркве.
За шта су се борили партизани?
Партизани су били наоружана формација једне забрањене политичке странке — Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Сваки партизан је у својој јединици ишао на тзв. политичку наставу, у којој су политички комесари учили партизанске борце комунистичкој идеологији и оном за шта се борила КПЈ.
А за шта се залагала КПЈ?
Основ програма деловања од оснивања КПЈ до данас, била је најпре србофобија. Из србофобије су извирале остале идеолошке поставке комунизма — класни сукоби, диктатура пролетаријата, једнакост у немаштини итд. Али србофобија је била главни основ и покретач те идеологије.
КПЈ је Србе оптужила да су хегемони, а сви остали народи у Краљевини Југославији су били тобоже српски робови. И на тој основи КПЈ долази на власт када их пола милиона совјетских трупа доводи у Београд октобра 1944. године.
На пример, Четврта земаљска конференција КПЈ, одржана 24. и 25. децембра 1934. године у Љубљани, званично је осудила, како пише: „окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“.
КПЈ је, у 28. броју свог гласила „Пролетер“ 1932. године, подржала устанак хрватских усташа у Лици, наглашавајући да се, ипак, са „великосрпском војно-фашистичком диктатуром“ коначно могу обрачунати само комунисти.
Један од најближих Титових сарадника и идеолога КПЈ, Владимир Велебит је у сред рата овако писао 1943. године о природи борбе Титових партизана:
„Ми са нашим народноослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби.
Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну.
Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе.
Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили“.
Срби против Срба
Тако да ако вам неко од Срба буде говорио о томе како су партизани били „српска војска“ и како се они поносе својим прецима партизанима који су се борили против „фашизма“, увек им треба ставити до знања да су се Срби-партизани борили против свог српског народа, против државе Србије и против Српске православне цркве.
Сваки Србин-партизан се борио за брисање геноцида над Србима, за независно Косово, за усташки Монтенегро, за пад и издају Крајине, за бугарашку Македонију, за муслиманску Босну итд.
Сваки Србин-партизан се борио против Солунаца и против славне победничке Српске војске, победнице Првог светског рата.
извор: равногорски четнички покрет
