Ненаоружани, понтонским мостом прешли су Саву. На капији бившег аустроугарског затвора, у Старој Градишци, дочекале су их усташе и инжењер Душан Павловић, из Подгорице, Павлов пријатељ, који је сада командовао злогласном „зеленашком бригадом“.  

   Приређена је и вечера за Павла, један број официра, политичара… Међу њима је био и чувени српски књижевник Драгиша Васић, који је, заједно са њима присуствовао састанку. Главну ријеч су водили Секула и његови људи: Бошко Аграм, бивши наредник из Никшића, Кривокапић и Павловић. 

   Јуда овог народа, развлашћеног разума, бесмисла као смисла, пропасти као циља, убиства као „патриотизма“, са изразом двојног морала и углађене лажи,   после састанка, запјевао је, по први пут, поскочицу „Ој свијетла мајска зоро“, која је данас црногорска химна…

   Синовче, сви ћемо једном стићи до Страшног суда, а пред њим се говоре само истине…

   Павле је био у безизлазној ситуацији. Морао је да прихвати неприхватљиве услове, али под чврстим обећањем, да ће бити омогућен несметан наставак пута Краљевој војсци у отаџбини, без чарки са усташама, али и да ће збјег, такође, наставити да се креће иза војске…

   Знао је да су комунисти на домаку. Било је само питање времена када ће, уби-браћа устаници и запартизањени крвници, јурнути да нам затру вјеру, својство, част и чојство…

   С друге стране, њемачке и усташке јединице, са тешким наоружањем, већ су биле спремне за убитачан напад…

   Синовче, бојали смо се за Павла. Мислили смо да се неће вратити, надали да хоће… Вољели смо га… Он је гледао душом. Он је знао да око види кратко, а Вјера далеко…  

  Између Карловаца и Загреба, сазнали смо за ужасну трагедију. Заблуде за које смо се држали постале су климаве, цио живот нам се заљуљао. Све нам је постало јасније… Војска се разјарила. Тај бијес, произведен нељудским Секулиним понашањем, искалићемо гдје год смо могли. Акција изазива реакцију…   

   По једној верзији, која се сматра најтачнијом, цијела група је предата, по одобрењу Секуле Дрљевића, злогласном усташком попу Филиповићу. По тој верзији, Ђуришића, Драгишу Васића, Остојића и Баћевића, усташе су звјерски умориле. Павла су, по тој причи, жива запалили.

   По другој, Павле је одведен лађом са 120 официра,  убијен и бачени у  Саву….

   Синовче, суд свакојаке јавности нека суди како му драго, али по Божјим законима и хришћанској вјери, преваранти су преваран, убице су убице…

(Поглављe из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка” објављена у Подгорици 2017.године(