Пут је, даље, водио територијом коју су насељавали Хрвати. Војска, болесни и рањени упутили су се правцем Дервента-Босански Брод. Марш је био лаган и отежан због великог снијега. Ноћу смо ложили ватре да би се угријали, размијенили мишљења. Сједјели смо на одсјеченим стаблима, припијени један уз другог. Нисмо смјели заспати због бијеле смрти… Ипак, ујутру би налазили по неколико смрзнутих лешева. Кажу да је бијела смрт најлакша. Није важно, Синовче, смрт је смрт.
Од Босанског Брода до Градишке, због недостатка муниције, примјењивали смо тактику борбе из близине. Отварали бисмо ватру на педесетак метара, од усташа или партизана, и кретали у јуриш. Разбјежали би се, кукавички. Гонили смо их по неколико километара, држећи одстојање од педесет до сто метара. Тиме бисмо, практично, неутралисали противничке минобацаче. Усташе би бјежале чамцима преко Саве, а партизани у шуме и брда… Овој тактици нас је подучио капетан Никола Бојовић. Примјењивали смо је још од Фоче…
На путу до Дугог Села, пред Загребом, колона се споро кретала, изнемогла, гладна, без љекова. Понеко је имао промрзлине на ногама, рукама, лицу. Од око 8.000 људи, жена и дјеце, велики број није стигао на одредиште.
У Дугом Селу, преживјели су смјештени у бараке, импровизоване болнице. У позадини су остали војници Павла Ђуришића, увјерени да су рањени, болесни, жене и нејач безбједни, ради лакшег маневра и евентуалних борби у пробијању ка Словенији…
Лијевче Поље, које се пружа од Врбаса до обронака Козаре, пресијечен друмом између Бања Луке и Босанске Градишке, биће нова гробница војске Павла Ђуришића, али и припадника Краљеве војске у Отаџбини из српске Херцеговиине, под командом попа Перишћа.
Синовче, читавог живота, прегалачки је проповиједао и животом свједочио Господа нашег Исуса Христоса… Сматрали смо га ходајућим свецем…
Херцеговачки командири, видјевши касапницу „новог Косова Поља“, потегоше пиштоље, извршивши самоубиство, као часни, заклетвом везани, краљеви официри…
Ту сам схватио да морамо бити прагматични, одлучни, рекао бих оштри реалисти у отпору, иако су наши животи били далеко од благодатних, спасоносних истина, вјере и побожности… Питао сам се: знају ли комунисти за шта се боре, ми знамо против чега…
Владика Јоаникије, у малој сеоској цркви, служи своју последњу литургију…
Након литургије и заједничког ручка, у црквици Св. Јована Крститеља, кажем Бранку и Димитрију да ћу да прошетам околином. Један од калуђера нам показа пут до шуме…
Блага свјетлост се стапала са првим сутоном када смо ушли под сјеновите крошње… Бјеше то срећан час када се пред смиреним умом отвара скривена позорница живота… На крају шумског пута видјесмо омању кућу, пред њом постаријег човјека…
„Ево ријеке. Изгледа ми као највећа на свијету“, одахну болничарка Ивана.
У тренутку у коме је поменула ријеку, пође нам у сусрет онај човјек. Лазар му махну руком и викну:
„Здраво Јордане!
Поред највеће, ево нам и свете ријеке Јордан – изненађено, али задовољно сам примијетио.“
„Још да се појави врт са цвијећем.“
На ове Иванине ријечи, незнанац нас зачуђено погледа:
„Ја сам по занимању вртлар, цвећар. Сачекајте, показаћу вам шта имам.“
Након неколико минута донио је већи број њемачких и холандских каталога са цвијећем. Прво нам показа оне старе, а онда све новије и новије. И нађосмо се у бујним вртовима пуним цвијећа.
Лазар закључи:
„Симболично се све остварило што си претпоставио: ријека, стара кућа и врт са цвијећем.
„Ипак, један детаљ показује да смо доживјели више од предосјећања. Данас је Ивањдан, а Ивана је поменула највећу ријеку, наилази мени непознат човјек чије је има Јордан. А водом свете ријеке Јордан крштавао је свети Јован, Иван…“
Стигли смо до укрштања два шумска путељка у правилан крст. Док смо улазили у крстолико средиште тихо рекох:
„У димензији свијести ово је сада центар свијета.“
Само што стадосмо, изненада нас окупа јак пљусак. Чим смо изашли из средишта, пљусак утихну, стаде.
Лазар изненађено прозбори:
„Ово као да је било крштење небеском водом…!“
Синовче, понекад се човјек уплаши од велике слободе коју нам природа нуди. Овдје се и суочавамо са самима собом… Не можемо побјећи од себе, избјећи сусрет са својом савјешћу. Унутрашњи етос појачан је, јер је око нас све невино и благословено. Цвијеће не зна за зло… Дрвеће безазлено мисли… Траве пјевају литургијске пјесме новог времена, пчеле зује у мантрама спонтане духовности…
Враћамо се назад… Зове ме Никола да му се прудружим… Добро се држе и Димитрије и Бранко, али Лепосава и мали Петар ми изгледају замишљени. Њихове очи као да ми кажу: капетане, идемо ка циљу који не видимо, али слутимо његову историјску битност. Хоћемо ли стићи…? Тјешећи, помиловах их по коси… Једва примијетно се насмјешише…
Не задуго, о покрету црногорско-санџачко-херцеговачког збјега, њиховом тренутном положају и намјерама, сазнао је Секула Дрљевић. Усташке јединице, бројне и добро опремљене, стигле су из Бања Луке и Словеније. У зору нападају Двадесет девети пук, код села Разбоја.
Уз жртве, Херцеговци, којима је стигао у помоћ Седми пук, одбили су усташе. Али, Павелићеви војници су били добро забарикадирани, уз друм Бања Лука-Босанска Градишка. Задатак им је био уништити Националисте по сваку цијену.
У вријеме жестоких борби надлијетао је усташки авион који је бацао летке. Секула Дрљевић је пријетио ликвидацијом свима који не пређу на његову страну…. Битка је настављена на падинама Козаре. Ту су вођене борбе и са партизанима.
Нашавши се у унакрсној ватри, маневри више нису били могући. Одлучено је да се сви услови које поставља Секула Дрљевић прихвате, како би се војска и народ спасили, не излажући се даљим пакленим мукама.
Павле Ђуришић, са истакнутим командантима и групом добро наоружаних бораца, кренуо је натраг, преко Врбаса. Заобилазницом, јужно од Бања Луке, требало је да се упуте ка Словенији. По својој прилици је вјеровао да ће остатак војске и народа, уз гаранцију Дрљевића, лакше проћи…
Секула Дрљевић и његови људи пратили су кретање Ђуришића. Убрзо су га пронашли усташки генерал Метикош и Душан Кривокапић, којег је Дрљевић поставио за министра државе коју је правио далеко ван њених граница, нудећи нове преговоре. У вријеме преговарања слиједи жесток напад партизана… Павле премјешта штаб из Хан Коле на околна брда. Нашавши се у безизлазној ситуацији, шаље Петра Баћевића, који саопштава Метикошу да су прихваћени Секулини услови…
Синовче, питали смо се: да ли ће Павле уговор склопити са Мефистом или Христосом, у Секули? Били смо неповјерљиви према црногорском усташи, што ће се, касније, показати као тачним….
(Из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка”)
