Аутор: Тихомир Бурзановић
Када су 30. августа 2020. године затворена бирачка мјеста, а бројке се претвориле у политички тектонски лом, многи су вјеровали да је српска заједница у Црној Гори коначно закорачила у период политичке, културне и идентитетске слободе. Послије тридесет година режима који их је означавао, дисциплиновао, маргинализовао и инструментализовао, чинило се да је коначно дошло вријеме слободног дисања.
Али умјесто да та слобода постане основа нове политичке зрелости, добар дио Срба у Црној Гори убрзо се нашао у парадоксалном положају — као да су својим гласовима ослободили систем који су годинама доживљавали као злостављача, а затим несвјесно почели да га бране, оправдавају, романтизују и чак против себе призивају. Тај феномен, прилично сликовито, може се назвати стохолмским синдромом Срба у Црној Гори.
Стохолмски синдром: кад жртва брани џелата
У класичној дефиницији, стохолмски синдром описује ситуацију у којој жртва развија емоционалну везу, симпатију или заштитнички однос према ономе ко је држи у подређености. У политичкој реалности Црне Горе, тај образац изненађујуће подсјећа на понашање једног дијела српског бирачког тијела послије 2020. године. Деценијама су били излагани:државној стигматизацији,идентитетским притисцима,неједнаком третману у институцијама,политичким етикетама, медијском понижавању.
Али кад је дошла промјена, дио те исте заједнице почео је да:брани старе структуре,релативизује сопствене деценијске трауме,враћа повјерење онима који су их понижавали,идеализује период власти који их је држао у подаништву,а истовремено критикује и руши политичке снаге које су их највише заштитиле након 2020.
То није само политичка конфузија — то је психолошки механизам преживљавања.
Зашто су Срби у Црној Гори постали таоци сопствене побједе?
1.Страх од побједе
Многи народи знају како се до побједе стиже, али немају развијен осјећај како се побједа користи. Српска заједница је деценијама била навикнута на дефанзиву — кад је коначно добила позицију моћи, ухватио је страх да ту моћ не искористи „превише“.
- Увијек „крив унапријед“
Због дугогодишње пропаганде, један дио Срба има дубоко усађену потребу да се правда и „доказује лојалност“. Сваки корак унапријед доживљава као потенцијални повод за нову сатанизацију — па радије бира да стоји у мјесту.
- Нормализација злостављања
Када сте 30 година систематски третирани као проблем, дио заједнице почне да вјерује да је проблем заиста у њима. Тако се и данас, четири године након смјене режима, често чује:
„Можда смо стварно претјерали… Можда смо превише тражили… Можда је старо било боље…“
- Политичка неписменост
Много Срба је 30. август доживјело емотивно, као „ослобађање“, али без политичке инфраструктуре, стратегије, лидерства и јасних циљева. Без јасног политичког компаса, дио заједнице је од лутања прешао у аутодеструкцију.
Како се синдром манифестује данас?
Гласање за партије и појединце који су отворено радили против права Срба. Прихватање наратива старих структура као „баланса“, „европског пута“ или „грађанске одговорности“. Оправдавање људи који су били инструмент репресије. Критика сопствених лидера јача него критика оних који су деценијама радили на њиховој маргинализацији. Увјерење да је „опасно“ тражити институционалну једнакост. Најопаснија посљедица је самоцензура — повратак менталитета „да не таласамо“.
Ко је одговоран?
Није одговоран само претходни режим — иако је он парадигма произвођења страха.
Одговорне су и:
1.Нове власти
Зато што нису умјеле да креирају институционалну сигурност за заједницу која је највише допринијела промјени.
- Српске политичке структуре
Које су се распале у унутрашњим амбицијама и тривијалним сукобима.
- Српска културна и интелектуална елита
Која је, умјесто стратегије, понудила само емоцију.
Како се излази из стохолмског синдрома?
1.Јасним дефинисањем интереса
Идентитет није никакав терет — он је политичка чињеница. Треба га артикулисати, не скривати.
- Институционалном храброшћу
Не постоји слобода без захтјева. Она се осваја и одржава, не чека.
- Престанак оправдавања старог поретка
Нема напретка док се ментално не прекине веза с периодом у којем сте били грађанин другог реда.
- Изградњом стабилне политичке инфраструктуре
Која неће зависити од емоција, појединаца и тренутних еуфорија.
Епилог: Ослобођење као почетак, не крај
Парадокс је скоро поетичан: Срби у Црној Гори су 30. августа 2020. побиједили — и ту побједу доживјели као нови облик несигурности. То је психолошки, политички и друштвени синдром који ће трајати све док заједница не схвати да је слобода процес, а не догађај. И док не научи да је побједа без самопоштовања само друга врста пораза.
А Црна Гора — да би била истински европска — мораће да прихвати да равноправност Срба није никаква пријетња, него предуслов стабилности.
Тек када се те двије истине споје, прича о 30. августу биће завршена — и биће завршена побједом.
