НИКШИЋКИ спасилац, планинар, хуманиста и грађански активиста Стеван Стево Вујичић (85) упутио је апел председнику државе, премијеру, челницима државног тужлаштва, заштитнику људских права да коначно, после осамдесет година, омогуће да људске кости које чаме у јамама у околини Никшића буду извађене и достојно сахрањене.
Ради се о људима којима је током Другог светског рата пресуђено без суда само зато што нису припадали партизанском покрету.
– Сваког јутра се будим са истом тугом и сетом, при помисли на велики број јама у околини Никшића у којима се још увек налазе на хиљаде кости невиних мученика, страдалих од братске руке – каже Стеван, који је деведесетих година прошлог века у једној од тих јама у близини Грахова извадио кости свога оца кога су комунисти убили и убацили у јаму када је имао свега 31 годину.
– Кажу да је очинска фигура битна у животу сваког човека. Сада као већ стар човек од 85 година, без очинске љубави сам пуних 79 година! Та рана на мом срцу делимично је зацељена онда када сам извадио кости свога оца, ја који сам у том тренутку био старији од свог родитеља али ипак и тада и сада његово дете. Нисам хтео ту да станем, јер ме није болела само моја рана, већ и ране и свих оних чији су мужеви, синови и браћа побијени у лицемерно названим “левим скретањима”, а та лева скретања дешавала су се више пута, то је био ратни злочин без преседана! Пуна је Црна Гора јама, пуна је братских костију, у овоме нашем Никшићу од Грахова преко Горњег Поља до Крнова – каже Вујичић.
У потресном апелу Стеван подсећа на обећање које је дао блаженопочившем митрополиту Амфилохију и осталима да се неће смирити док и остале кости не буду извађене и достојанствено сахрањене.
– Осамдесет година пролази, више нема живих сведока. Није више нико крив. Никога нема јер од једних и од других су остале само кости. И нека јавни тужилац макар каже да нема кога да тужи. Ако треба неки доказ онда нека нас пусти да му доказ извадимо из јаме. Молим све као човек и старац који сања те кости које ме зову и у име њиховог вапаја из пакла – хоћемо гроб и ништа друго!
Вујичић каже да је Црква решила да помогне, али то очекује и од других институција.
– Питам оне који воде државу – хоћемо ли у Европу са масовним гробницама, забетонираним јамама у којима труну кости невино убијених људи? У Грахову смо сахранили код манастира Косијерево једну велику групу мученика, а када смо покушали то да исто урадимо и са костима у Котор јами у Горњем Пољу код Никшића испречили су се неки људи и нису нам дозволили да их извадимо, опојемо и сахранимо.
Стево се присећа да су такође у Горњем Пољу долазили неки Италијани који су једну јаму која се зове Талијанка отворили, а да ли су нешто из ње извадили није познато. Прича се да су је забетонирали.
– У међувремену открили смо још неколико јама на Јаворку, док на Крнову у неколико јама и даље чаме кости више од триста убијених младих регрута из омладинског Гвозденог пука. Џелати који су починили овај ратни злочин били су припадници Седме црногорске бригаде. Нису марили што су неки од ових младића били насилно мобилисани. Јаме су напунили њиховим телима а онда систематски деценијама затрпавали, мислили су ваљда да ће тако избрисати сећање и траг на ове невине људе. Свако заслужује гробно место. Сви га имају па чак и они који су нас 1941. напали и дошли као освајачи. Црна Гора не сме бити земља Јама Гора, мора се измирити, време је да кости извадимо а јаме након тога запечатимо, да нико па ни случајно у њих не упадне а камо ли, не дај Боже, да људе тамо баца! Будимо људи да достојно сахранимо мученике – поручио је Вујичић.
Котор јама
ПРЕТПОСТГАВЉА се да је више од триста људи убијено и бачено у Котор јаму. Ради се о мештанима из Видрована, Вира и других делова никшићке општине. Заробљеници су, под изговором да се спроводе у затвор у Котору до којег никада нису стигли, бацани у јаму у Дубрави, по којој је каснија добиле име – Котор јама. Убијани су из ватреног оружја или дрвеним маљем у потиљак. Као жртве помињу се свештеник Васо Поповић и капетан бањско-вучедолске општине Ристо Бјелица. Егзекуције су почеле фебруара 1942. и трајале све до почетка 1943. И данас траје прича да је у Никшићу председник преког суда био Сава Ковачевић, који је у једном процесу где је било 19 оптужених – осморо осуђено на смрт, а међу њима је било петоро његових најближих рођака!
извор: новости
