Српски језик је матерњи за највећи број грађана Црне Горе. Укупно 43,18 одсто грађана на попису истакло је да примарно говори српским језиком. Црногорским као матерњим говори 34,52 одсто грађана, док су трећи и четврти матерњи језици по заступљености босански и албански. Просечна старост грађана Црне Горе је нешто испод 40 година, док је удео жена у популацији у односу на мушкарце већи за два процента. Око питања религије највише је православаца 71 одсто, следе муслимани којих има непуних 20 одсто, доке је девет одсто свих осталих: католика, протестаната, Јевреја, атеиста и у вези са религијом неизјашњених грађана.

У односу на прошли попис из 2011. године приметан је пораст српске и бошњачке популације, незнатан пораст албанске популације и осетан пад етничких Црногораца. У апсолутним бројевима, Срба је за 27.260 више, Бошњака је више за 5.351, док је број Албанаца већи за неколико стотина. Црногораца је у односу на последњи попис мање за 22.429.

Укупно гледано, Црна Гора је једина регионална држава са порастом броја становника између два пописа, што је пре свега последица прилива из Украјине и Русије, а што је у укупном броју надоместило (и пребацило) губитак домицијалног становништва који је био неминован услед економских миграција и негативног природног прираштаја. Такође, Црна Гора је једина држава у Европи у којој ниједан народ није ни близу 50 одсто удела у популацији, и то је једина европска држава у којој званичан или бар један од званичних језика није онај који је матерњи за највећи број грађана.

Иначе, објављивање резултата пописа, очекивано је изазвало бројне и опречне реакције. Председник Милатовић и премијер Спајић, истакли су задовољство што је попис спроведен без готово иједног инцидента, као и без израженог бојкота или опортунитета друге врсте, означивши то као победу Црне Горе и као битан корак ка даљем развоју црногорске демократије. Насупрот том ставу, ДПС предводи прилично бројну екс-југословенску колону оних за које је попис као такав велики пораз Црне Горе и још већи удар на црногорску независност и на национално биће Црногораца.

Попис је спроведен крајем прошле године. Првобитно је планиран за 2021. али је више пута одлаган, прво због пандемије, а онда и због политичке нестабилности.

Лабораторија се покварила – Лаборанти одавно покварени

Постоји више изрека и жаргонизама који описују нечију наглу, хистеричну, чак безобразну реакцију, од оних старих народних: скачеш као јарац или скачеш као опарен, до оног модерног, готово уличног жаргона – ко ти дрма кавез. Свеједно и свеукупно, управо су такве биле реакције врха ДПС-а и читаве плејаде њима идеолошко блиских политичко-друштвених субјеката и то не само из Црне Горе, већ са ширег простора некадашње Југославије, који су одмах по објављивању коначних резултата пописа, у глас и цикнули и вриснули и скочили, редом оптуживши: Српску православну цркву, Србију, БИА и Русију, да су коначни резултати који показују пораст етничких Срба и пад етничких Црногораца у односу на претходни попис, директна последица рада наведених држава и институција, све са циљем стварања тобожње Велике Србије и урушавања, наводног миленијумског аутентичног националног идентитета Црногораца и црногорског језика.

Такође, са истих адреса стижу оптужбе и на рачун двојице лидера црногорске власти, предсеника Милатовића и премијера Спајића, да су болећиви према српском питању, односно, да су штавише, постали тихи саучесници у ширењу српске хегемонијалне политике, како се наводи: због чињенице да нису пристали да се попис пролонгира за нека наводно политички стабилнија времена. Није тајна, а није ни заборављено, да је ДПС дуго и агресивно водио кампању за одлагање пописа, потом и за његов бојкот, сасвим сигурно, уз пуну свест и присутан страх да резултати неће бити у складу са њиховим идеолошким пројекцијама, које је лако разазнати и које кажу: да је после пописа из 2011. план био да наредни попис покаже да су од Срба и српског језика остали тек трагови, а да је од свог православља у Црној Гори остала једино квазицрква са Мирашом Дедејићем на челу, чија би стварна патријаршија била канцеларија председника ДПС-а или реалније, зграда амбасаде Сједињених Држава.

Узгред спочитавати СПЦ на присуству и деловању у Црној Гори је нонсенс над нонсенсима. Црна Гора је настала у и око Српске православне цркве и историјски гледано, она је прво заветна и световна земља, па тек онда држава у модерном политичко-правном смислу и доводити у питање постојање СПЦ у њој, слично је оспоравању права католичкој цркви да делује у Ватикану. Ипак, без обзира на то, такође, без обзира на све оне флоскуле о савременом добу, 21. веку и праву сваком да се изјашњава како жели и да баштини шта жели, тешко је побројати све интервјуе, колумне и друге јавне иступе, разних политичара, историчара, на жалост и уметника, који су у последњим недељама осули баражну ватру на сам појам српског присуства у Црној Гори.

За ову прилику потпуно је неважно наводити њихова имена. Много је битније указати (поново, изнова и упорно) на феномен сатанизације и дехуманизације Срба, где се не оспоравају људска права као таква, напротив, та категорија људи често маше људским правима, али се оспоравају права Срба да буду конзументи људских, грађанских и националних права. Колико се далеко отишло са дехуманизацијом Срба на Балкану, можемо видети и по томе, да данас не постоје никакаве санкције, дапаче, како се то каже у нашем комшилуку, постало је легитимно и прихватљиво оспорити ћириличко писмо у Хрватској (чак и у Србији) или оспорити права Срба на Космету или у Црној Гори, али када би неко оспорио права Албанаца у Македонији, или ако би поставио питање: коко се то између два пописа у Црној Гори повећао број Бошњака, у истом тренутку би добио епитет фашисте и антиевропејца и на овај или онај начин, директно или индиректно, био би изопштен из јавног живота.

Поред свега, на мала врата се уводи термин неке врсте „позитивне националне дискриминације“ која се правда, што се све чешће отворено може чути: да су Срби априори реметилачки фактор и да Срби и демократија не иду у исту раван, тачније, да дати права Србима аутоматски значи одузети права другима, и да је стога боље обесправити један него више народа. Дешифровано: „Србима је дозвољено, или им треба дозволити, да буду народ само као пука биолошка супстанца без културолошког и суштински националног оквира.“ Наравно, за очекивати је да се са таквом политиком неће стати, без обзира што она не мора нужно да буде, и у овом тренутку свакако није владајућа.

Ипак, покушаји да се Срби изопште из корпуса људских права добиће на интензитету у Црној Гори у наредном периоду када се простом инерцијом ствари сходно резултатима пописа буде повела јавна дискусија о нужној измени устава који је 2007. склепан не само против интереса Срба, него је по много чему: и по свом слову, и домету, и начину на који је донет у потпуној колизији са демократским тековинама и међународно правним нормама. Предводник такве политике, јесте и биће ДПС, а резултати недавних локалних избора у Подгорици, показали су и даље присутну, слободно се може рећи, прилично језиву снагу ове странке.

Језик, конститутивност и спречавање меког апартхејда

Питање језика, односно усвајање српског језика за један од два званична након евентуалних уставних реформи, јесте прво, или се бар наметнуло као најатрактивније питање, али није ни једино, ни кључно када говоримо о статусу српског народа у Црној Гори. Уставне реформе, су из овог угла тек евентуалне, и ако до њих дође, нема дилеме да може доћи једино после тешке политичке борбе која ће вероватно трајати у наредним годинама и готово је извесно да неће бити завршена у току тренутног сазива парламента, тачније за време актуелне власти, која након сукоба на релацији Милатовић-Спајић, ако већ није изгубила на легитимитету, свакако јесте изгубила на снази.

Баш због тога, због претпостављене дуге борбе, многи већ сада указују да Срби у ЦГ не би требало да пристану на компромисно решење, да само српски језик добије статус званичног, али без шире промене устава, што би значило да српски политички фактор добровољно одустаје од права која су гарантована међународним нормама али и фамозним законима Европске унује.

Када је реч о црногорском уставу у контексту Срба постоје три основна проблема. Први: устав не препознаје Србе ни као конститутивни народ ни као националну мањину, због тога, колко год то звучило апсурдно, у годинама уназад, Срби нису могли да остваре ни нека од колективних права која су гарантована мањинским заједницама. Када је устав донет 2007, искоришћено је врло перфидно оправдање, да је Срба премало да би добили статус конституента али и превише да би били категорисани као национална мањина. Европска правна пракса налаже да сваки народ који у датој држави чини око трећину популације (30 одсто и више) има право на конститутивни статус. Према попису из 2011. године Срба је било мање од 30 одсто. По овом попису удео Срба је већи од 30 одсто и раван је трећини. Други проблем односи се на непостојање никакве аутономије у образовању. Такође, не постоји законска регулатива обавезног третмана српске националне заједнице од стране Јавног сервиса, бар на начин на који се третирају мањинске заједнице. Оно што Срби имају око тог питања, ствар је политичких уступака и добре воље а не уставне обавезе, што је свакако скандалозно. Као трећи проблем јавља се језик. Српски језик је уставно дефинисан, тачније, уставно је изопштен и стављен је у категорију „осталих језика“ који се говоре у Црној Гори што је парадокс јер се ради о већинском језику, односно о језику (и писму) који је за већину грађана матерњи. У Европи не постоји случај да званичан језик државе није онај којим као матерњим говори највећи број грађана, и тако нешто није тек још један нонсенс у низу, већ се поред свега дубоко коси са правлима и нормама ЕУ.

Врх ДПС-а потпомогнут поменутим јавним делатницима је већ иступио са ставом: да до промене устава не сме дођи, тачније, да би то био највећи до сада пораз Црне Горе и да је статус Срба заокружен и одређен актуелним уставом. Наравно, да је такав став бесмислен. И устав Јужноафричке републике за време апартхејда је дефинисао положај тамнопуте популације, и однос централне власти према њима није био антиуставан. Проблем је само што је тај устав био против међународног права и свих дотле у демократском свету усвојених норми грађанских и људских права. Зато га и историја памти, не као врховни акт демократије, већ као кровну правну форму тираније. Дакле: устав није Свето писмо да буде непроменљив, и сам по себи је ништаван ако не препознаје први језик и другу по бројности националну заједницу у држави, односно, ако је против воље доброг дела становништва на које се односи. Наведено посебно важи за црногорски устав који за разлику од на пример устава Србије није донет на референдуму него тесном скупштинском већином, после много превирања и са само једним гласом изнад потребне маргине.

Истини за вољу, вреди и то рећи, да државе нису у обавези да нужно примене све тековине муђународног права у своје домаће законодавство. Унутрашње право није субординарно (зависно) у односу на међународно право како се често и нетачно говори у јавности. Изузетак су само преузете међународне обавезе и уговори који подразумевају имплементацију одређених норми. У случају Црне Горе, то су бројне потписане конвенције и пре свега ССП са Европском унијом. Дакле, када је ЦГ у питању у пресудној мери, номинално је надлежна Европска унија. Црна Гора још није затворила претприступна поглавља која се тичу људских права и права националних заједница и њихово затварање је планирано за 2026. годину.

Видеће се да ли ће Брисел бити доследан себи и да ли ће од Црне Горе тражити да се одредбе ЕУ и њеног статута примене дословно, или ће се још једном показати оно што је добро познато, да Брисел није тек наивни и неми посматрач обесправљивања Срба, већ је аутор или коаутор политике, која се узгред, превасходно, бар када су полуге моћи у питању, примарно води из Вашингтона. Оно што свој корен вероватно има још у Великој шизми 1054. године, а што је на Балкан у виду дефинисане идеологије дошло са Бењамином Калајем почетком прошлог века, и што је на разне начине провучено кроз више југословенских устава, поготово онај из 1974. данас између осталог као део шире агенде станује у организацијама као што су ЕУ и Нато.

Наравно, све се мење, па тако постоји и трачак наде да ће политичко тело које познајемо као колективни Запад бар једном према Србима заузети поштен став. Треба увек подсећати, да Срби траже само оно што је у савременом и демократском свету предвиђено свуда и за све. Ни више ни мање од тога. Речено мало у шали, више у збиљи, можда би на све важне адресе колективног Запада требало послати једно кратко писмо које би потписао цео васцели српски народ. Драга браћо Американци, Енглези и остали Немци, замислите: и ми смо људи иако смо Срби. Тешко је поверовати, али је тако.

/ПЕЧАТ/