Пише Тихомир Бурзановић
У Црној Гори ријеч „издајник“ више нема значење – има функцију. Она није појам, није морална категорија, није етички суд. Она је алат. Политичка палица. Вербални метак. Етикета којом се не објашњава стварност, него се њоме управља.
Некада је издајник био онај који је свјесно радио против сопствене заједнице, државе, народа, слободе. Данас је издајник свако ко мисли другачије. Ко не припада „нашима“. Ко не гласа „како треба“. Ко не ћути када се очекује тишина. Ко не аплаудира када се тражи аплауз.
У Црној Гори, издајник више није категорија савјести – него категорија послушности.
Ако си критичар власти – издајник си. Ако си критичар опозиције – издајник си. Ако не пристајеш на националне матрице – издајник си. Ако не пристајеш на партијске догме – издајник си. Ако мислиш својом главом – опасан си. Ако говориш јавно – етикетиран си. Ако ћутиш – сумњив си.
Ријеч „издајник“ је постала колективна замјена за аргумент. Када немаш чињенице – оптужи. Када немаш доказе – етикетирај. Када немаш морал – демонизуј. Када немаш програм – застраши. Она служи да се људи не слушају, него да се уклањају. Да се не расправља, него да се искључује. Да се не разговара, него да се таргетира.
Најопаснија посљедица те ријечи није увреда – него дехуманизација.
Оног тренутка када некога прогласиш издајником, ти му одузимаш право да буде човјек са ставом. Он више није грађанин – он је мета. Више није саговорник – него непријатељ. Више није политички противник – него „непријатељ народа“.
И ту Црна Гора улази у најопаснију зону друштва: зону у којој се морал замјењује лојалношћу, а истина припадношћу. Парадокс је бруталан: Најчешће ријеч „издајник“ изговарају они који су издали све вриједности о којима говоре. Издали институције. Издали правду. Издали законе.Издали образовање. Издали достојанство политике. Издали идеју државе као заједнице грађана.
Али нису издали сопствене интересе – и то је једина лојалност која се у овом систему признаје.
У Црној Гори се не тражи да волиш државу – тражи се да служиш структурама. Не тражи се да поштујеш закон – тражи се да штитиш „наше“. Не тражи се истина – тражи се лојалност.Не тражи се морал – тражи се тишина. Зато је ријеч „издајник“ постала савршено оружје: јефтина је, брза, емоционална, мобилизацијска, примитивна, учинковита. Не тражи доказ. Не тражи истину. Не тражи одговорност. Само припадност.
А истина је једноставна: Издајник није онај ко критикује власт. Издајник није онај ко мисли другачије. Издајник није онај ко поставља питања. Издајник није онај ко не припада ниједном табору.
Издајник је онај ко приватизује државу. Издајник је онај ко користи институције као личне алате. Издајник је онај ко претвара јавно добро у приватни интерес. Издајник је онај ко гази закон зарад моћи. Издајник је онај ко храни народ страхом да би владао тишином.
Али такви се никада тако не називају. Јер ријеч „издајник“ се увијек користи одозго према доље, никад обрнуто.
У Црној Гори данас не живимо борбу за вриједности – живимо борбу за етикете. Не живимо политику – живимо племенску психологију. Не живимо демократију – живимо лојалистичку хијерархију.
И док год ријеч „издајник“ буде јача од ријечи човјек, док год етикета буде јача од аргумента, док год страх буде јачи од слободе, док год припадност буде јача од истине – Црна Гора неће бити друштво грађана, него друштво табора. Јер држава у којој се „издајник“ користи чешће од ријечи правда, није држава вриједности – него држава страха. А страх никада није градио заједницу. Само је правио послушне масе и моћне центре.
