3 Responses

1. Како је дошло до тога да Тито није био обавештен од сопствене службе, Духачек описује на основу својих извора у Министарству спољних послова. Тадашњи министар спољних послова, Мирко Тепавац, задужио је одељење за анализу своје обавештајне службе да састави пресек информација из других служби у иностранству о унутрашњополитичкој ситуацији у Југославији. Када је Тепавац десет дана касније питао свог шефа анализе, Драгана Бернардића, о документу, он је одговорио: „Не могу то да напишем; не могу да ризикујем да се посвађам са својим људима у Загребу.“17 Духачек наводи и још један пример из тог времена: „Информације које је Владимир Роловић послао из Стокхолма такође су нестале.“ Готово да нема сумње да је своју лојалност Југославији платио животом. Након Титовог повратка, у краљевом бившем ловачком дому, имању Карађорђево, одржан је „бурни“ састанак руководства, током којег је одлучено о свеобухватној замени хрватског партијског и политичког руководства, као и кадрова у војсци. Али чак је и ова чистка имала своје границе. И даље су постојале власти којима је Тито веровао, а које су осигуравале да многи шефови Маспока уопште не учествују или да прихвате само симболичне казне за побуну. Крајачић је, посебно, заступао своје старе кадрове, под условом да се нису претерано експонирали у јавности. Тако је успео да спасе свог најближег пријатеља и сарадника, тадашњег председника Хрватског сабора, Јосипа Манолића, присиливши га на пензију, док није могао да спречи Фрању Туђмана, који је постао познат по својим списима, од затворске казне – иако кратке. Више Крајачићевих оперативних положаја у војсци такође је морало бити пензионисано или затворено. „Нови кадрови“ су најтеже погођени. Крајачић није ништа учинио за њих како не би прекорачили своје границе.18 Крајем седамдесетих година 20. века, Крајачићево специјално одељење у УДБИ је припремило 150 југословенских пасоша. Убрзо након тога, у Бону, у присуству представника загребачке УДБЕ, представника БНД-а и утицајног усташког вође Бранка Јелића, који је живео у Берлину, донета је одлука о томе који чланови фашистичке емиграције треба да добију пасоше. Неки од ових пасоша су чак стигли и до Аустралије, где постоји јака усташка организација. Ова акција је чак омогућила траженим ратним злочинцима и другим криминалцима да се неометано врате у Хрватску и интензивирају контакте са круговима око Крајачића у Загребу. Штавише, ова акција је била и демонстрација добре воље. Преко њих, бивши званични противници усташа желели су да докажу да су озбиљни у вези са својом понудом за даљу сарадњу са хрватским фашистима.19 Немачка обавештајна служба је активирала своје положаје на Балкану, посебно у Загребу, Љубљани и у савезном седишту у Београду. Као легални становник, Дернер је такође добио приступ београдском Министарству унутрашњих послова и остварио размену информација – иако веома ограничену – са полицијским и безбедносним органима Југославије. У самом Пулаху, Штамбергер, кога је Кинкел именовао за шефа Одељења за специјалне операције, играо је централну улогу у сарадњи са УДБ-ом. „Партнерски однос службе“ није спречио БНД да истовремено делује агресивније у Југославији. Старе везе су поново активиране, а где је било потребно, старији запослени су замењени млађим. Према информацијама југословенске контраобавештајне службе, БНД је током 1970-их и 1980-их стекао мрежу од приближно 100 агената у Југославији, чији су идентитети и руковаоци наводно били познати СДБ-у. У то време, партнерство између хрватских сецесиониста и БНД-а такође је добило конкретније облике. Од овог тренутка па надаље, непосредно пре Титове смрти, све одлуке у вези са стратешким и кадровским питањима у Загребу доношене су само у консултацији између Крајачићевог центра, званичника БНД-а и представника усташа. „Наравно, ово није увек могло бити успешно, али је важно знати да је такав одбор постојао. Немачка обавештајна служба је у то време постала активни обликовалац балканске политике“,20 изјавио је Духачек. Совјетске службе су такође интензивирале своје напоре да
   Противници усташа доказују да су озбиљно схватили своју понуду за даљу сарадњу са хрватским фашистима.19 Немачка обавештајна служба активирала је своје положаје на Балкану, посебно у Загребу, Љубљани и у савезном седишту у Београду. Као легални становник, Дернер је такође добио приступ београдском Министарству унутрашњих послова и остварио размену информација – иако веома ограничену – са полицијским и безбедносним органима Југославије. У самом Пулаху, Штамбергер, кога је Кинкел именовао за шефа Одељења за специјалне операције, играо је централну улогу у сарадњи са УДБОМ. „Партнерски однос службе“ није спречио БНД да истовремено делује агресивније у Југославији. Старе везе су поново активиране, а где је било потребно, старији запослени су замењени млађим. Према информацијама југословенске контраобавештајне службе, БНД (Савезна обавештајна служба) је током 1970-их и 1980-их стекла мрежу од приближно 100 агената у Југославији, чији су идентитети и руковаоци наводно били познати СДБ-у (Совјетском одбрамбеном бироу). У овом тренутку, партнерство између хрватских сецесиониста и БНД-а такође је добило конкретније облике. Од тог тренутка па надаље, непосредно пре Титове смрти, све одлуке у вези са стратешким и кадровским питањима у Загребу доношене су само у консултацији између Крајачићевог центра, званичника БНД-а и усташких представника. „Наравно, ово није увек могло бити успешно, али је важно знати да је такав одбор постојао. Немачка обавештајна служба је у то време постала активни обликовалац балканске политике“,20 изјавио је Духачек.

   Совјетске службе су такође интензивирале своје напоре у вези са Маспоковим наследницима. Кроз заједнички издавачки пројекат између загребачке и руске издавачке куће за објављивање Лењинове биографије на оба језика, инфилтрирале су агенте у Загреб који су успоставили низ контаката са Крајачићевим центром и кругом Фрање Туђмана.21 Туђман је поново затворен 1981. године, овог пута због „непријатељске пропаганде против СФРЈ“. Дао је низ интервјуа домаћим и страним новинарима, који су се касније појавили у усташкој штампи у западним земљама. У својим изјавама, Туђман се, између осталог, залагао и за ревизију броја Срба убијених у усташком логору смрти Јасеновац под режимом НДХ у Хрватској од 1941. до 1945. године, наниже на једну десетину претходних процена, тј. са приближно 600.000 на 60.000 – својеврсна „хрватска лаж о Аушвицу“. То су били резултати његовог историјског истраживања, објаснио је Туђман. Овај већ ужасан број не треба удесетоструко повећавати како би се хрватском народу наметнула колективна кривица. На суду је критикована и његова тврдња да се у Југославији „свако представљање хрватских националних проблема одмах генерализује као национализам, сепаратизам, или чак ‘устастатизам’“ и да су, последично, „хрватски револуционари повезани са неким фашистичким елементима, што је апсолутно апсурдно“. Туђман је по жалби осуђен на две године затвора.22 Дернер га је посетио у затвору Грасишка као део делегације Немачког Црвеног крста. У Западној Немачкој, агент БНД-а је помогао у организовању медијске кампање у корист Туђмана. Публицисти попут Ханса Петера Рулмана, па чак и Франкфуртер Алгемајне Цајтунг (ФАЗ), подржавали су Туђмана. БНД је одржавао добре односе не само са кругом око Крајачића. Имао је приступ дугогодишњим агентурним мрежама, које је могао да активира, подмлађује и проширује по потреби: „Руководилац агентима БНД-а у Загребу делује под шифрованим именом Владо од Другог светског рата. Официр за везу у Загребу се такође појављује под овим именом, координирајући оперативне снаге тамо. Човек у Загребу је Миливој Хубер, сада скоро осамдесетогодишњак. Био је новинар, главни уредник „Виртшафтс-Куриера“ (Привредног вјесника), и био је запослен у БНД-у као „стручњак за процену“.“ То значи да је, поред сирових података, пружао и стручна мишљења о одређеним проблематичним ситуацијама или о конкретним појединцима. Као новинар, имао је и утицај на јавно мњење и могао је, на захтев клијента, да помогне у његовом обликовању.
   Овај агент је такође регрутовао додатне запослене за БНД.“ На пример, регрутовао је Владу, који је користио шифровано име АЛИ. То је био Антел Живковић, тадашњи технички директор загребачких дневних новина Курир (Вјесник), који је тамо могао да напредује у каријери након промене власти на Туђмана. Владо је такође регрутовао Анту Гаврановића, тадашњег директора Привредног вјесника, осамдесетих година. Гаврановић је постао председник новинарског удружења Кр 1991. године.
   „председнику Хрватског новинарског друштва“,23 сећа се бивши официр КОС-а.

   Дернер је био активни становник. Југославију је користио и као транзитну земљу за путовања у Румунију, Бугарску и Турску. Међу његовим бројним обавештајним задацима била је и потрага за Карлосом, најтраженијим терористом у то време.
   Под шифрованим именом Карл Шмит, Дернер је такође често летео у Рим. Тамо је одржавао контакте са ЦИА-ом. Југословенска контраобавештајна служба никада није била сигурна да ли је Клаус Кинкел знао да његов најважнији човек у Југославији такође ради за Американце. -259-
   У Риму 1981. године већ су се одвијале озбиљне консултације између Немачке, Аустрије и Италије о питању ко треба да преузме које задатке у распаду Титове државе након смрти маршала 5. маја 1980. Чак и на политичкој сцени у Немачкој, први покушаји промоције хрватске националне државе ускоро су били очигледни. Када је Мате Мештровић, син познатог вајара и агента ЦИА Ивана Мештровића, дошао у Бон 1982. године, савезни председник га је лично примио. Рихард фон Вајцзекер га је уверио да подржава захтев за независном Хрватском. Када је југословенска контраобавештајна служба сазнала за ово – како је Божида Спасић објаснио у интервјуу из 1995. године – била је помало изненађена, јер се званична политика Бона у то време и даље залагала за очување Југославије у целини као стабилизујућег фактора у југоисточној Европи. На домаћем плану, Клаус Дернер је пратио транспорте из Источне Немачке који су требали да путују у Палестину преко Чехословачке-Мађарске-Југославије. У једном случају, контраобавештајни официри су га пратили од Марибора до Новог Сада. Тамо су зауставили конвој, чија су возила, међутим, садржала само опрему за прву помоћ уместо сумњивог оружја. У другим случајевима, пошиљке „хуманитарне помоћи“ из Источног Берлина често су садржале наоружање.

   Дернеров главни задатак, међутим, био је да пружи процене политичке ситуације за БНД – и за ЦИА. Редовно је извештавао Пулаха о променама на важним политичким функцијама и развоју различитих националистичких покрета. У једној анализи, он је предвидео да ће немири и сецесионистички ратови након Титове смрти довести до тога да приближно 250.000 избеглица преплави Савезну Републику Немачку. Клаус Кинкел је лично потписао извештај БНД-а који је потом послат у Бон. Дернерови контакти са будућим лидерима у Хрватској и Словенији такође су укључивали састанке са Станетом Доланцом у Словенији. Доланц је био шеф југословенске обавештајне службе и Савезне полиције на крају Титове ере и показао је необичну пасивност када су косовски Албанци устали 1981. године. Данас, Словенац обавља важне обавештајне функције у Љубљани. Када је словеначки министар одбране Јанис Јанза морао да поднесе оставку у мају 1994. године због разних скандала који су укључивали илегалну трговину оружјем и обавештајне активности старе УДБЕ, оптужио је Доланца да је један од бивших шефова обавештајне службе који су оркестрирали његову оставку.24 Кинкелсов становник је успоставио односе са скоро свим појединцима који су обављали важне политичке, новинарске и обавештајне функције у Хрватској и Словенији након 1990. године. А у неким случајевима, БНД је касније осигурао да његови сарадници буду у могућности да напредују на водеће позиције. У Загребу, Дернер је концентрисао своје контакте на Ивана Звонимира Чичка и Дражена Будишу, као и на националистички оријентисану партизанску гарду око Крајачића. Тиме је успео да успостави и такозване РЕСОВ контакте, нешто што само малобројни становници БНД-а успевају да ураде са овим интензитетом. У терминологији Федералне обавештајне службе, ово се односи на сусрете са становницима совјетског блока, које је Дернер неговао у облику КГБ контаката. Још један случај убиства за који је УДБА била одговорна почетком 1980-их био је атентат на Стјепана Ђурековића, директора извозног одељења загребачке ИНА, у Штутгарту. Дернер је поставио неколико агената у ову најважнију југословенску нафтну компанију, која је снабдевала и Савезну војску. Цевовод којим је ИНА транспортовала своју нафту из Ротердама преко…
   Када су Немачку бомбардовали арапски терористи и припадници РАФ-а, Дернер је покушао да открије те везе, као и неке операције прања новца. Тако је упознао Ђурековића. Када је Савезни финансијски инспекторат у Београду подигао оптужнице против директора и 18 других запослених у ИНИ због проневере 89 милиона америчких долара, Ђурековић је уз Дернерову помоћ побегао у Немачку. Истраге УДБЕ су откриле да је имао добре везе са усташким круговима у Немачкој. Пошто је био кључни сведок, а не само један од саоптужених, УДБА је требало да отме Ђурековића и врати га у Загреб на суђење. Међутим, када је откривено да случај ИНА-Комерс обухвата и сумњиве послове прања новца и шпијунаже уз учешће совјетских и западних обавештајних служби, као и везе са највишим политичким властима у Југославији – укључујући Јосипа Врховца из савезног председништва – афера је добила политичку хитност и димензију која је снажно препоручивала тајност. Савезна обавештајна служба (БНД) је осигурала да Ђурековић и Иван Јелић, који је побегао са њим, буду приказани на немачкој телевизији као јадни дисидентски избеглице. Колико су блиске биле везе двојице мушкараца са врхом БНД-а постало је очигледно почетком 1980-их. Председник Савезне обавештајне службе, Клаус Кинкел, послао је писмо саучешћа ћерки преминулог Ивана Јелића.

   Ђурековић је купио малу штампарију у Штутгарту јер је желео да покрене издавачку кућу. Једног јутра је пронађен убијен у радионици свог предузећа. Починиоци су га буквално искасапили секирама. Последња верзија коју је јавности представила УДБА звучала је мање брутално: Кључни сведок Ђурековић је смештен у иностранство код екстремних усташких емигранта. Операцију скривања Ђурековића организовао је Стјепан Деверић, који је у то време био шеф одељења Хрватске државне безбедности (УДБА) за борбу против екстремних емиграната. Позицију у УДБИ и у Крајачићевом центру наследио је од оца, а данас је шеф јединице за лично обезбеђење Фрање Туђмана. Задатак скривања Ђурековића у Немачкој извршила је Ђурековићева љубавница, Снежана Јакшић, која је одржавала оперативну везу са УДБОМ са седиштем у Загребу. Ђурековићев кратак боравак у егзилу прекинули су агенти албанске тајне службе СИГУРИМИ из Манхајма: браћа Рамо и Сејдо Аземи и Фазли Гаши, који су од 1981. године били регистровани као оперативни контакти истог Деверића. Њих је БКА ухапсила 1983. године, затим пуштени, а убрзо након тога су учествовали у ликвидацији кључног сведока. У јавности је прича била ширена као „сукоб и борба за моћ унутар емиграционих кругова“.25 Такве акције југословенских тајних служби у иностранству и политичка суђења у Југославији створили су медијски ефикасну платформу на Западу за даље активности „дисидената“ и „мученика југословенског стаљинизма“, посебно зато што су они заиста били мученици у правном смислу. Шеф југословенске контраобавештајне службе, Божидар Спасић, дао је Дернеру генерално добре оцене за његову обавештајну активност. Ипак, Дернер је морао да напусти своју функцију у Београду 1983. године, убрзо након што се Клаус Кинкел преселио у Министарство правде у Бону. За то је било неколико разлога: Иако је живео у Београду са целом породицом, имао је љубавницу којој је дато шифровано име Милена. Његова путовања у Рим све више су се фокусирала на куповину модних предмета за Милену. Да би прикупио новац за своју скупу љубавницу, све мање је плаћао својим агентима у Београду. У Пулаху је већ био осумњичен за проневеру оперативних средстава. Након што је направио још неколико процедуралних грешака, као што је откривање скривених складишта, позван је у седиште. Други извори тврде да је у Пулаху велики број двоструких активности са агентима који су такође били повезани са КГБ-ом био разлог за његово отпуштање.
   Клаус Кинкел је већ био у Бону када се Иван Крајачић „пензионисао“ 1983. године. Руси су му преузели радио станицу Коминтерне, коју је наследио од Ивана Сребрењака 1942. године, и он је почео да решава сопствено наслеђе. Своје тајне агенције у земљи и иностранству поверио је својим дугогодишњим пријатељима и сарадницима, Јосипу Манолићу и Јосипу Бољковцу. Према Духачеку, овај пренос наслеђа означио је почетак одлучујуће фазе у борби за сецесију: „Од 1983. године па надаље, такозвани ‘дисиденти’ из Маспока, под вођством Јосипа Манолића, преузели су обавештајну службу Ивана Крајачића, односно његову организацију, целу мрежу, запослене, агенције.“ Ово је важан тренутак, јер од сада постоје веома, веома интензивни контакти, укључујући и званичне, између Јосипа Манолића и БНД-а. Не знам ниво комуникације са друге стране, тј. ко је представљао БНД, али знам за многе тајне састанке који су се одржавали у Немачкој, затим у Аустрији, па чак и у немачком конзулату у Загребу. У то време, то је, наравно, било незаконито.26 Активности Хрватске католичке цркве у земљи и иностранству пратиле су и УДБА и КОС, јер су често биле уско координисане са Пулахом. Југословенска тајна служба је забележила да је у октобру 1984. године „Томислав Дука, под изговором праћења младих ходочасника из Немачке у Задар, инфилтрирао и осам оперативних агената немачке обавештајне службе БНД у групу од 385 људи.“27 Бивши званичник БНД-а је 1994. године потврдио да су се од средине 1980-их „официри за везу из Пулаха све више усуђивали да уђу у Југославију. С једне стране, одржавали су контакт са својим изворима, а с друге стране, интензивирано је „визуелно извиђање“ одбрамбено релевантних објеката и објеката. Иван Крајачић је умро 1987. године. Неколико месеци пре смрти, наводно је рекао Манолићу, свом штићенику и наследнику: „Нема странака, нема неслагања, нема сукоба у Хрватској.“ Постоји само једно: чиста Хрватска. Сви Хрвати би требало да се сложе око тога.“ У последњем разговору са Духачеком, обележеном дугом и тешком болешћу, рекао је: „Остављам овај свет са свешћу да сам много учинио за своју Хрватску. Знам да мислите да патим од посебне љубави према Хрватској. То је истина, патим од ње. Пазите како пишете о обавештајним активностима Ивана Крајачића, ветерана Шпанског грађанског рата.“ Не шкрти на хвале, јер сам и ја био мали бог, реци и ти то.“28 Значење ових речи постаје јасно када се узме у обзир да су у југословенским обавештајним службама, као и у њеним највишим савезним и војним органима власти у то време, на позицијама били људи за које се не само говорило да имају блиске везе са Крајачићем и Манолићем, или са Фрањом Туђманом, а чије су блиске везе накнадно и доказане. Оперативни шеф савезне УДБЕ био је Здравко Мустаћ од 1984. до 1991. године; у Савезном ваздухопловству, а самим тим и у војном обавештајном и контраобавештајном центру, били су запослени генерал Антун Тус и други високи хрватски безбедносни официри; савезни министар спољних послова, привремени члан Президијума и председник Президијума био је Јосип Врховец; крајем осамдесетих година прошлог века, Будимир Лончар је постао савезни министар спољних послова, да наведемо само један пример. Превазишло би оквире овог поглавља чак и почети описивати све обавештајне активности из Пулаха везане за ескалацију сецесионистичког рата у бившој Југославији и касније ширење сфере обавештајне службе. утицаја на Балкану. Треба напоменути да је већина наоружања које Хрватска увози немачког порекла и, под условима ембарга УН, не би ушла у земљу без обавештајне подршке БНД-а (Савезне обавештајне службе). Било да се ради о оружју бивше Источнонемачке националне народне армије (НВА), противтенковском оружју типа Армбруст које је развио МББ у Сингапуру, брзометном оружју компаније Хеклер и Кох, „залихама разоружања“ хришћанских милиција у Либану или учешћу немачког конзула у вези са међународним трговцем оружјем Карлом Хајнцом Шулцеом из Бума, Белгија – Савезна обавештајна служба (БНД) сноси највећу одговорност за подривање резолуција Уједињених нација у вези са Хрватском.29
   Већина оружја за Хрватску, анализираног у Билтену атомских научника 1994. године, дошла је из источнонемачких складишта. Након што је БНД стекао потпуну контролу над новим хрватским обавештајним службама, захтевао је чистку. Мирослав Туђман, председников син, постао је нови шеф Бироа за националну безбедност у марту. 1993. Витх
   Јосип Манолић, Стјепан Месић, Јосип Бољковац,
   Томислав Фра Дука и други су оставили за собом стари обавештајни прстен. Манолић је основао нову странку са Месићем и надао се успеху у политичкој борби против Фрање Туђмана. Међутим, оно што му остаје јесте горак укус избацивања и његове вероватно још увек добро функционишуће мреже агената, преко којих у неком тренутку може постати опасан за Туђмана – ако то жели и ако ситуација дозволи.

   „БНД се понашао према хрватској обавештајној служби као да је сектор БНД-а, регионално одељење… Док ХДЗ није преузео власт, Јожа Манолић је сасвим намерно давао предност БНД-у. Након Туђмановог преузимања, међутим, Манолић је покушао да одржи известан степен независности.“ Приватне амбиције такође играју улогу код таквих људи… Немци спроводе коначну елиминацију бивших партизанских кадрова, осим Туђмана. Тренутно немају алтернативу за њега. Приступ БНД-а је јасан: ућуткује Месића. Зашто? Зато што Стипе Месић потиче из партизанске породице. Јожа Манолић је носилац партизанског ордена „Борац првог дана“, као и његов пријатељ Јосип Бољковац. БНД нема поверења у ове људе јер су се четири године борили против Немаца – и то нико не заборавља. Немачка је спровела оно што је желела до горког краја. Нема више потреба у овом контексту; са Хрватском је готово. „Ово је сада однос као онај у Османском царству – вазални однос“,30 горко је коментарисао развој догађаја Антон Духачек у марту 1994. Британски часопис Jane’s Intelligence Review из септембра 1994. оценио је унутрашње обрачуне унутар хрватских обавештајних служби као „оперативно катастрофалне“ за њих. „Више времена су провели кујући сплетке једни против других него борећи се против СДБ-а и КОС-а у подручјима Хрватске под контролом хрватске владе, а да не помињемо Крајине, које су им практично недоступне… Што се тиче врсте помоћи коју Немачка пружа хрватским обавештајним службама, обука кадрова је најважнији облик подршке… Најважнија обавештајна веза у Хрватској намерава да фрагментира и на крају уништи своје службе.“ Како ће се хрватске службе носити са овим проблемима и ко ће изаћи као победник из борбе између усташке фракције коју подржавају Немачка и сада одметнутих партизанских кадрова није тако лако предвидети. „Џејнс интелиџенс ревју“, у сваком случају, сматра да је подршка немачке владе посебно усташком лобију у Хрватској веома сумњива.

   Од лета 1994. године, Сједињене Државе, након што су напустиле свој просрпски став, покушавају да уравнотеже доминантни немачки утицај у обавештајној области подржавајући хрватске оружане снаге. Хрвати такође желе да имају већу корист од америчког преласка са просрпског на пробосански став. Крајем новембра 1994. године, министар одбране Гојко Шушак потписао је у Вашингтону споразум о војној сарадњи између две државе. Истовремено, Шушак је претио Клинтоновој администрацији – која је до тада обуздавала Загреб како би избегла даљу ескалацију – да ће хрватске оружане снаге интервенисати ако спорна муслиманска енклава Бихаћ падне у српске руке.31 У хрватском приближавању САД, Шушак и даље држи кец у рукаву на обавештајном пољу.

   Када је Јосип Манолић смењен са места шефа обавештајне службе, обавештајни официр, кога је сменила БНД, није предао своје мреже извора и агенција – у мери у којој их није задржао за себе – свом наследнику Мирославу Туђману, већ Гојку Шушку. Шушак можда покушава да се ослободи спољне контроле БНД-а над хрватским обавештајним службама тако што ће укључити ЦИА-у као већег партнера. То би могло да значи да би Клаус Кинкел, као министар спољних послова, могао да изгуби неке од позиција које је стекао као председник БНД-а.

   Одговори

2. ovo je trebao biti pocetak :2 За Пулаха се појављивао моћан савезник, који је, са својим паралелним службама, такође тежио блиским везама са КГБ-ом, који је такође настојао да стекне утицај за посттитовску еру од ране фазе. Кроз циљану кадровску политику, Крајачић је од самог почетка осигурао да његови људи буду постављени на најважније позиције, посебно у цивилним и војним обавештајним службама, али и у дипломатији и у структурама моћи и на хрватском и на савезном нивоу. На његов подстицај, хрватски кадрови са српским или југословенским склоностима су често и немилосрдно елиминисани. За то је било довољно прилика када је резолуција Информбироа из 1948. довела до раскида између Тита и Стаљина. По Титовом наређењу, све Стаљинове присталице у Југославији – чак и оне нејасне и потенцијалне – требало је да изгубе своја грађанска права и буду депортоване на острво након монтажних суђења. Голи оток је постао синоним за прогон, мучење и смрт преко 50.000 људи. Крајачић је у то време био министар унутрашњих послова Хрватске, а његов штићеник Јосип Манолић — касније Туђманов први шеф тајне службе у независној Хрватској — обављао је функцију главног управника затвора у Југославији. Почео је прави лов на вештице. Крајачић је имао слободу у одлучивању ко ће бити ухапшен или убијен. Још једном се појавила парадоксална ситуација да је агент Коминтерне, у крајњој линији потчињен КГБ-у и самом Стаљину, елиминисао осумњичене Стаљинове присталице по наређењу другог агента Коминтерне. „Ја сам националиста и нема о чему да се разговара“, рекао је Крајачић отворено у разговору са Духачеком. А на његово питање шта Руси мисле о томе, одговорио је:
   „Нисмо ту на различитим странама.“ И заиста, „директор“ у Москви је очигледно опростио Крајачићу и елиминацију неких проруских српских комуниста,3 вероватно у светлу његових других великих заслуга.

   У Хрватској, националкомунисти око Крајачића су очигледно страховали да би прецизно функционишуће домаће и стране обавештајне службе под Ранковићем могле превише сазнати о новим контактима и везама хрватског руководства са усташким емигрантима.

   Према Духачеку, који наводи сопствене разговоре са Иваном Крајачићем, Крајачић је, заједно са Владимиром Бакарићем, одлучио да уклони Ранковића са свих државних и партијских функција. Након демонтаже савезне УДБЕ и југословенски оријентисане спољне службе, као и вештог постављања хрватских националиста у седиште војне контраобавештајне службе (КОС), чинило се да је дошао тренутак да националкомунисти Хрватске само неколико година касније изнесу своје захтеве за независном државом. Крајем 1960-их, у току је био рад на Маспоку (Масовни покрет = Масовни покрет), који је избио 1970. године и, због времена избијања, назван је Јунске вибрације („Липањска гибања“) или „Хрватско пролеће“.

   Маспок означава прекретницу у напорима паралелних хрватских обавештајних служби око Ивана Крајачића да демонтирају Југославију. У анализи спроведеној након спољашњег пораза покрета, постојао је консензус да разлози за његов неуспех леже првенствено у преурањеном проглашењу „масовног покрета на улицама“. Обећана подршка Словенаца и страних обавештајних служби такође је била превише нејасна и недовољна; посебно су аустријско-немачке и руске везе пропале, упркос одређеним услугама, јер нису извршили никакав притисак на своје владе. Од америчке стране се ионако није могло ништа очекивати, јер није успостављен довољан лоби. Контакти са Хрватима у иностранству такође су пропали, јер су ширили негативну слику хрватског циља и унутар Југославије и у иностранству кроз низ терористичких акција, попут напада на југословенске амбасаде и конзулате или постављања бомби у београдским биоскопима и железничким станицама.

   И на крају, али не и најмање важно, Титов положај је и даље био недодирљив. У самој земљи, већина становништва, укључујући и Хрватску, веровала је у југословенску идеју коју је он представљао. Међу великим силама, преовлађујуће мишљење је и даље било да је несврстана Југославија мање зло. На домаћем плану је одлучено да се сачека Титова смрт.
   3 сачекати и изградити бољи темељ за период који следи.

   Пошто се велики број хрватских национал-комуниста компромитовао у највишим републичким, савезним и војним властима, било је неопходно попунити те позиције свежим, мање експонираним снагама и ојачати оне који нису привлачили пажњу. Југословенски систем расподеле функција, према којем су све нације требало да буду заступљене у највишим редовима према „националном кључу“, још увек је функционисао и отворио је многа врата за овај подухват. Требало је успоставити и боље контакте са осталим сецесионистичким национал-комунистима, посебно словеначким и албанским.4 Крајачићев центар у Загребу радио је готово неометано током седамдесетих година. У својој вили у луксузном стамбеном насељу Тушканац, Крајачић је примао своје пријатеље и сараднике и оркестрирао свој омиљени сценарио: сецесију Хрватске, заједно са Босном и Херцеговином, као независне државе. Иако ни Крајачић ни Манолић нису директно радили за хрватску УДБУ од 1971. године, успели су да изграде „кућу у кући“ кроз старе везе. У сваком одељењу постојали су људи који су деловали као паралелна агенција са званичном УДБОМ под њиховом контролом. Инострани контакти су такође значајно побољшани, посебно са немачком и аустријском обавештајном службом, што је захтевало и олакшавало циљану интеграцију усташких вођа у иностранству у пројекат. Под новим шефом Одељења 1 у БНД-у, Рихардом Мајером, шифрованим именом др МАНТЕЈ, оперативна употреба агената у Источној Европи већ је била интензивирана почетком 1970-их. И у Југославији, западнонемачка спољна обавештајна служба све више се ослањала на прикупљање обавештајних података и рад на утицају од стране агената. Основни посао на фронту сецесије обављао је агент БНД-а Клаус ДЕРНЕР, који је био распоређен у Југославију од почетка 1970-их и одржавао је блиске контакте са Крајачићевим кругом. Због своје старости и болести, Крајачић је именовао своје наследнике из свог круга поверења: Јосипа Манолића, Јосипа Бољковца, Фрању Туђмана и Стјепана Месића, све из потомака породице добро познате и одане Крајачићу. Ова четворица су сада били главна покретачка снага хрватског сецесионистичког покрета.

   Дернер је преузео нове вође као контакте и организовао бројне тајне састанке у самој Хрватској, али и у Немачкој и Аустрији, како би склопио савез између националкомуниста и усташких емиграната. Активности агента БНД-а су гледане са сумњом и пажљиво праћене од стране југословенске контраобавештајне службе. У Кафеу Корсо у Ткалчићевој улици у Загребу, Дернер се састајао са перспективним политичарима МАСПОК-а као што су Иван Звонимир Чичак и Дражен Будиша, као и са Иваном Јелићем и Бранком Јелићем, који је касније био члан ЦДУ у берлинском Сенату и – према обавештајним подацима УДБЕ – такође је одржавао контакте са КГБ-ом.

   Међутим, по налогу политичког руководства, контраобавештајним службама није било дозвољено да интервенишу како би се избегао скандал сличан оном који се догодио разоткривањем новинара Шпигла Ханса-Петера Рулмана као агента БНД-а 1972. године. Сам Рајнхард Гелен је изразио своје страхове у својој трећој књизи – објављеној постхумно 1980. године: „Титови наследници… неће моћи да обезбеде несврстаност земље на дужи рок. Совјетски Савез је, са своје стране, одавно предузео све неопходне припреме да искористи ситуацију повољну за своје циљеве.“5 Од детанта између Москве и Београда крајем 1950-их, политика БНД-а је такође била усмерена ка склапању повољних аранжмана у случају распада Југославије у целини, и притом се фокусирала на Хрватску. Сходно томе, подржавао је милитантне хрватске егзиле, интензивно током Аденауерове владе, а мање седамдесетих и почетком осамдесетих. Западнонемачка спољна обавештајна служба, због свог интересовања за сарадњу у борби против РАФ-а (Фракције Црвене армије) и у транзитној земљи за међународну трговину оружјем, тражила је подршку од југословенске службе преко других канала. Божидар Спасић, који је од 1979. године био одговоран за специјалне операције против усташа у УДБИ, а данас води детективску агенцију у Београду,
   сећао се 1994. године да је успео да открије контролу БНД-а иза многих стратешких потеза екстремистичке хрватске стране организације. Опште је познато да су методе УДБЕ и КОС-а биле све само не претерано гадљиве. Тајне истраге и праксе ликвидација ових служби подсећале су на приступ енглеских обавештајних служби према ИРА-и у Северној Ирској, политику „одједном убијање“ коју је спровео САС. Бивши главни инспектор Одељења за борбу против тероризма УДБЕ, Божидар Спасић,
   Да би званично објавили информације о усташком тероризму као део заједничких напора у борби против криминала.

   11. маја 1978. године, Бригите Монхаупт, Петер Јирген Бук, Зиглинде Хофман и Ролф Клеменс Вагнер ухапшени су у Југославији. Информације о томе где се налазе четворица терориста РАФ-а стигле су у Београд из Федералне службе криминалистичке полиције (БКА).

   Ловци на бегунце из Висбадена ухапсили су петог терористу, Стефана Вишњевског, који је требало да транспортује дрогу из Париза у Загреб за зависног Бука, у Орлију 11. маја.

   Али, према Михаелу Милеру и Андреасу Каноненбергу у њиховој књизи „Веза РАФ-Штази“, они „нису изручени од стране југословенских власти под притиском Палестинаца… пуштени су у новембру и отпутовали су у Јемен“.7 Шта се догодило између Бона и Београда у седам месеци између њиховог хапшења у мају и њиховог одласка 17. новембра раније није било јасно. Упркос званичним контактима са западнонемачким безбедносним органима, УДБА је наставила прогон усташких емиграната у Савезној Републици са несмањеном жестином. Стјепан Биланџић је био под њиховим надзором јер је био осумњичен да је учествовао у терористичким акцијама против југословенских конзулата у Савезној Републици. Након неуспелог покушаја атентата на њега, Биланџић је притворен у Немачкој. Захтев Београда за екстрадицију немачке власти су доследно одбијале.8 Хапшењем терориста РАФ-а, Београд је веровао да сада има предност за терористичку размену: Монхаупт, Бук, Вагнер и Хофман за Биланџића и Томислава Мићића. Али за Немце, нису сви терористи створени једнаки. Одбили су предложену размену четворице чланова РАФ-а за усташке вође јер су двојица Хрвата били високорангирани контакти Савезне обавештајне службе (БНД). И даље су били потребни у игри покера за нову Југославију након Титове смрти. Да би екстрадиција била прихватљивија за Београд, Немци су понудили 20 милиона марака – могло је бити и више. Али Београд није био вољан да пристане на овај договор и припремио се за пуштање припадника РАФ-а, чиме је довољно често претио. Да би се осигурао да не пропусти страховито бекство четворице немачких терориста из Београда, Дернер је мобилисао сваког агента и доушника које је могао да окупи у Београду: своје обавештајне контакте, али и немачке бизнисмене у Београду, све задужене за регистровање могућег бекства преко београдског аеродрома. Ризик који је преузео био је висок, јер је југословенска контраобавештајна служба тако могла да утврди ко држи око и уши отворене за Федералну обавештајну службу (БНД). Четворица терориста су ипак успела да неоткривено излете из југословенске престонице ноћу; Дернер и његови бројни помагачи су преспавали и пропустили бекство. Упркос томе, агент БНД-а је успео да сазна где су припадници РАФ-а побегли. Његови извори у Београду нису били довољни за ово, али је имао добре везе са палестинским камповима за обуку у Либији преко контакта у Мосаду. То му је омогућило да извести Пулаха да су терористи РАФ-а нестали у Гадафијев режим. Пре него што је Дернер представио своју успешну истрагу, Савезно министарство унутрашњих послова желело је да од Југословена сазна бар где су побегли тражени људи. Убрзо након пуштања припадника РАФ-а, југословенски министар унутрашњих послова захтевао је да немачки амбасадор, Јеско фон Путкамер, пошаље високог званичника у Београд да то сазна. Дипломати не би ништа рекли. Међутим, канцелар Хелмут Шмит забранио је свом министру унутрашњих послова, Герхарту Бауму, да посети југословенску престоницу. 24. новембра 1978. године, Герхард фон Левених, шеф одељења у Савезном министарству унутрашњих послова, отпутовао је у Београд како би добио информације о томе где се налазе четворица терориста РАФ-а – узалуд. Портпарол београдског Министарства спољних послова изјавио је 25. новембра 1978. да не зна одредиште терориста.9 Поред централног питања о њиховом боравишту, Бон је желео бар детаљне информације: детаље о њиховој одећи, отисцима прстију и да ли припадници РАФ-а још увек поседују пасоше Перуа,
   Лихтенштајна и Шведске. Савезна влада је овај захтев упарила са претњом: било би супротно интересима Југославије ако би четворица извршила даље нападе убрзо након њиховог пуштања на слободу.10 Београд је пружио детаљне информације. Пошто нису дозволили никакве информације о одредишту РАФ-а, у Бону је дошло до беса, а немачки амбасадор је у почетку остао у престоници како би демонстрирао степен тог беса.11 Због Дернерових открића
   Према обавештајним налазима, Баум је потом отпутовао у Триполи – наводно на рутинску посету како би коначно узвратио за три претходне посете свог либијског колеге. Али медији су одавно приметили да је бекство припадника РАФ-а из Београда разлог његовог одласка у пустињу. „Чак и непосредно пре пуштања четворице припадника РАФ-а, у Бону су кружиле гласине да су пронашли уточиште у Либији; ову сумњу је додатно појачала чињеница да је Ирак – поред Либије, једне од најпоузданијих база за међународне терористе – више пута, без подстицаја, објављивао да сигурно нису… Бон се суочава са сасвим другим проблемом.“ Пошто је тешко замисливо да би Гадафи изручио четворицу Савезној Републици Немачкој, министар унутрашњих послова очигледно не жели да иде предалеко… Много је лакше прикрити деликатну мисију у Триполију као рутинску посету међу многима“,12 писале су Нирнберг њуз. Између пуштања четворице тражених мушкараца у Београду и Баумовог доласка у Либију, сам Дернер је два пута путовао у Триполи да би тражио припаднике РАФ-а или бар да би утврдио где се тамо налазе. Пошто су Југословени имали добре изворе у Либији кроз бројне економске и трговинске контакте, Дернерово путовање је такође могло бити укључено у његов досије УДБЕ. Када је Баум стигао у Либију, сазнао је од Дернера да су терористи слетели у логор у Либији. Да ли су још увек тамо или су у међувремену послати негде другде, није знао. Његов домаћин је требало да буде обавештен. Али Гадафи је приредио представу за госта са Рајне: „Усред разговора, либијски министар унутрашњих послова Бел Гасим је извукао немачке таблоидне новине из џепа и показао их свом шефу…“ држава, Гадафи.“ Ћутке је погледао своју фотографију и текст у којем се тврдило да су четворица терориста које је Београд ослободио пронашли сигурно уточиште у Либији, а затим се грохотао смехом: „Због шачице немачких буржоаских синова нећемо угрозити важне спољне односе које желимо да интензивирамо“, уверавао је свог госта, савезног министра унутрашњих послова Баума, чиме је још једном подвукао „веродостојна уверавања“ (Баум) која је Бел Гасим већ дао свом немачком колеги у неколико разговора“,13 известио је Франкфуртер Рундшау. Баум се правио храбар. Могао је унапред да израчуна да нема шансе за успех као министарски истражитељ тероризма. Гадафи је знао позадину. Пребег припадника РАФ-а није била спонтана одлука, већ резултат преговора са либијским властима и Народним фронтом за ослобођење Палестине. Није желео ни да угрози своје односе са НФЛП-ом нити да наљути југословенског лидера Тита. Прво, постојале су бројне важне трговинске везе између Београда и Триполија, а друго, Тито је играо централну улогу у Покрету несврстаних. Дакле, савезни министар унутрашњих послова није имао другог избора него да бар одржи привид рутинске посете и можда постави темеље за будућност. Организовао је помоћ у опреми и обуци либијске полиције, у оквиру које је 24 висока званичника из Гадафијевог режима требало да буду пребачена у Савезну канцеларију криминалистичке полиције већ 1979. године. На тај начин је желео да својој стратегији „изоловања немачких терориста“14 пружи барем дугорочне изгледе за успех. Критика председника парламентарне групе ЦДУ/ЦСУ у Одбору за унутрашње послове погодила је право у центар. Карл-Дитер Шпрангер оптужио је Баума да је дао „посебно жалосни и сраман пример политичке неспособности“. Веровати да ће Гадафи помоћи у борби против тероризма била је „наивна невиност“. Баум је лако могао да добије четворицу терориста РАФ-а у замену за двојицу усташких вођа, али оперативне позиције БНД-а у хрватској организацији у егзилу постајале су све важније крајем 1970-их. Док Биландчић сада живи у Келну, Мицић се бавио обавештајном каријером. Тренутно је на челу јединице за специјалне операције полиције у Загребу.

   Током ове фазе помирења између усташа и националкомуниста у Загребу, Клаус Кинкел је постао председник Федералне обавештајне службе (БНД) почетком 1979. године. Током рада специјалне групе коју је створио у случају Пекинга и Москве
   Након дугог размишљања о томе ко би требало да преузме тежак задатак полулегалног резидента у тамошњим амбасадама, избор није био тежак. Клаус Дернер се већ доказао као ризичан и ефикасан оператер на Балкану, а био је познат и својим обавештајним противницима у Београду. Стога му је, под вођством резидентуре у Бечу, Одељење 12 Х у Пулаху поверило тај задатак. Међу Дернеровим главним контактима био је Бруно Бушић, бриљантна нова фигура на националној хрватској сцени, који је написао манифест за хрватски апел за Велику Хрватску: помирење свих хрватских снага, без обзира на њихову политичку припадност или прошлост, све док се боре за независну Хрватску. Бушић је од малих ногу одржавао контакте са тајним усташким организацијама у Имотском, због чега је избачен из школе, али је ипак успео да започне студије економије у Загребу. Као познати сецесиониста, повремено су га прогонили и пратили органи УДБЕ, али су га и многе хрватске власти штитиле као национално свесног Хрвата. Путовао је широм Европе и успостављао оперативне везе са усташким емигрантима и удружењима. У Загребу је организовао новине и јавне наступе, а почео је да ради и за совјетски КГБ. Веран својим принципима, успоставио је обавештајне везе између источних и западних агената међу хрватским емигрантима и националним комунистима у домовини. Његове оперативне активности координирао је Ернест Бауер, бивши пуковник УНС-а (тајне службе фашистичке Хрватске током Другог светског рата) и сада веза БНД-а за Балкан, са усташким тешкашем у Немачкој, Бранком Јелићем, који је такође радио за КГБ.15 Пошто Хрватској недостајала енергична и јавно окренута личност попут Бусића, Крајачић је оркестрирао његов повратак у Југославију. Заједно са каснијим водећим личностима сецесионог покрета из 1990. године, Иваном-Звонимиром Чићаком, Драженом Будишом и Антом Параџићем, Бусић је организовао отворене студентске побуне. Хрватски политички лидери, укључујући Мика Трипала и Савку Дабчевић-Кучар, окупили су се иза њега. Хрвати су били мобилисани на улицама и махали су заставама са шаховским узорком. Готово да није било никога у Загребу ко није носио стари грб. Покушај пуча у Титовој сфери утицаја више се није могао игнорисати. Дернер је имао блиске везе са Бруном Бушићем од средине 1970-их. Једна енглеска телевизијска станица представила га је као шефа обуке терористичке групе у близини Сарбрикена, а шест месеци касније, 1979. године, Бушић је убијен у Паризу. Дернер и његов председник, Кинкел, сматрали су га једном од звезда у успону у Хрватској и жалио је због губитка. Сви су сумњали да је УДБА (Хрватска комунистичка партија) одговорна. Спасић је одбацио ове тврдње 15 година након догађаја: „Бруно Бушић је био главни идеолог усташа. Садашњи шеф хрватске државе, Фрањо Туђман, украо је све из својих списа. Бруно Бушић је био идеолошки архитекта модерне Хрватске.“ Објавио је памфлет под називом „Водич и позив на разум за хрватске комунисте“. Када је убијен у Паризу, наша служба је оптужена да је издала наређење. Међутим, претпостављамо да је то било унутрашње обрачунавање унутар усташа. Француска полиција никада није објавила детаље о томе како је заправо умро.16 Бушићевом смрћу, пут је био отворен за Фрању Туђмана да предводи хрватску ствар. Тито је љутито реаговао на све истакнутије сепаратистичке покрете. С једне стране, добио је само информације из друге руке о томе шта се кува у Хрватској, а с друге стране, не би толерисао никакво нарушавање равнотеже националних снага у својој сфери утицаја. Јосип Броз Тито, посебно након пада тајне службе Александра Ранковића, која је била посвећена њему и југословенској идеји, веровао је у нове људе у служби. Сазнао је, готово случајно, током посете Румунији, да руководство Хрватске комунистичке партије одржава контакте са Бранком Јелићем, познатим и траженим усташким вођом у егзилу у Берлину.
   Такође је од Румуна чуо да хрватско руководство истовремено тражи подршку источноевропских држава, попут Чехословачке, Мађарске и Румуније, Совјетском Савезу у случају да планирано отцепљење од Југославије успе. Пошто, према више добијених информација, југословенска страна није показала никакву јасну реакцију, Румуни су одлучили да лично пренесу ову информацију председнику суседне земље

   Одговори

3. Preuzeto iz ove knjige poglavlje 9 https://germanenherz.wordpress.com/wp-content/uploads/2011/12/erich-schmitt-eenbook-der-schattenkrieger-klaus-kinkel-und-der-bnd.pdf
   9 Titos Erben in Bonn
   Kinkels Vorstoß auf den Balkan

   Одговори