Пише: Горан Киковић, историчар и предсједник Српске народне одбране Васојевића
Србија је наша мајка. Срби у Црној Гори су аутохтони и државотворни народ и то је једина истина.Када сам једном приликом путовао према Београду позвао ме телефоном један пријатељ и питао гдје си? Ја сам му одговорио идем код мајке а он је помислио да сам код моје рођене мајке у селу Ровца код Берана. Он каже па значи у Ровцима си!? Ја му рекох не путујем према Београду према мајци Србији. Тако мисли сваки прави Црногорац односно Србин. То мора да схвати свака власт у Србији.
Ова власт у Србији је у великим проблемима. Питање Космета није ријешено а какви су изгледи тешко ће се и ријешити. Србија скромно помаже нама у Црној Гори али је формирана ”Српска кућа” и то је добро. Ја сам тражио у неколико наврата од предсједника Србије Томислава Николића, али ништа од отварање конзулата у Беранама.Нажалост досада ова идеја није реализована. Држава Србија се мора заложити да се врати улога српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности. Можда ћете ми замјерит што инсистирам на питање и проблеме око језика, међутим суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе.
Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено “разумију“ или “разумеју“!Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење.
Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи. Ево и једног илустративног примјера: Његошев „Горски вијенац“ се у Црној Гори преводи на такозвани „црногорски језик“!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто. Да ”црногорски језик” није озбиљна прича ни оних који су је покренули говори и податак: На Цетињу има факултет са 32 слова, док се у Никшићу предају 30 слова Српског језика. Толико о озбиљности приче о тзв.црногорском језику. Одбрана Србије и Срба се не врши у Београду већ у Беранама, Бањалуци, Херцег Новом,Требињу…Зато држава Србија треба да јаче и више помаже културне институције Срба у Црној Гори, као напримјер да помогне штампање и промоцију часописа за књижевност, историју и културу ”Глас Холмије”, који већ 13 година излази на Српском језику и ћирилици у Беранама и мора да постоји већа помоћ културних манифестација које ми организујемо окупљени око Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине, који смо последњих деценија урадили највише у Црној Гори за идентитет Срба, наравно послије Српског националног савјета Црне Горе и др Момчила Вуксановића. И наравно држава Србија да шаље умјетнике и културне посленике да организују промоције књига, драмске представе и друге манифестације у организацији државе Србије. Србија јесте и треба да се понаша према Србима ван Србије као мајка.